мини|347x347пиксел|Последња молитва хришћанских мученика, Жан-Леон Жером (1883)
Диоклецијанови прогони или Велики прогони последњи су и уједно највећи прогони хришћана које је спроводила власт Римског царства. Избили су почетком -{IV}- века.
Диоклецијанови прогони су добили име по цару Диоклецијану, једном од владара тадашње тетрархије, који је 303. године, заједно са Максимијаном, Галеријем и Констанцијем I Хлором издао низ едиката којима се, под претњом строгих казни, захтева од хришћанских верника да практикују традиционалне римске обреде. Каснији су едикти, пак, били усмерени против хришћанског свештенства па и довели до конфискације црквене имовине и спаљивања црквених књига и текстова.
Прогони су били различити по свом интензитету у различитим деловима царства — на западу, у Британији и Галији, били су најслабији, а у источним провинцијама најжешћи.
У неколико наврата су едикти поништавани да би их формално укинуо тек Милански едикт, кога су 313. донели цареви Константин Велики и Лициније.
Види још
Диоклецијан Милански едикт Историја хришћанства
Референце
Спољашње везе Хронолошка карта прогона Прогон хришћана из Британике
Категорија:Историја хришћанства Категорија:Римско царство Категорија:Прогони хришћана