Црква светог Саве на Савинцу је православна црква у Шаранима, епархија жичка, подигнута 1819. године и води се као споменик културе у категорији културно добро од великог значаја. Црква је подигнута недалеко од места где се верује да је био истоимени средњовековни манастир, а њен ктитор је кнез Милош Обреновић. Црква је 2009. на кратко проглашена за манастир, а од 2015. године поново делује као парохијска црква коју опслужује протојереј Ненад Бајић.
Манастир Савинац Црква је подигнута на касноантичком-рановизантијском слоју. Остаци овог здања су ситни и фрагментарни, пронађена је кухињска и трпезна грнчарија, фрагменти опеке и стакла. Тај манастир обилазило је братство манастира Обровина, данашњег манастира Вујна. Овај манастир саграђен је у доба Немањића, а његовом освећењу је, према народном предању, присуствовао и Свети Сава. Након освећења и свршене литургије, Свети Сава се са народом спустио до извора на Дичини и освештао један од њих. Тај извор назван је извором Светог Саве, односно „Светиња”, а место око извора названо је Савинац.
Манастир Савинац је, као и сви манастири у том периоду, изграђен подаље од прометних путева, на шумом прекривеној Главици. Калуђери су до Дичине силазили по воду за пиће са лековитих извора, а када би река набујала и поплавила изворе воду су доносили са извора Стублина, који се налазио на источним обронцима Главице. Тај предео и данас се назива Стублина, а налази се испод Милетића кућа.
Манастир су порушили Турци у 16. веку а обновљен је средином 18. столећа насељавањем Срба из Херцеговине у овај крај. Са порушеног манастира камен је однео Мехмуд Диздеровић и у Лочевцима себи саградио кулу. Поље у којем је била та кула и данас се назива Диздарево поље. Савинац је био један од „седам манастира” у долини Дичине које помиње турски путописац Евлија Челебија 1662. године за време свог боравка у селу Бања (данашњи Горњи Бањани) на падинама Рајца.Евлија Челеби „Путопис — Одломци о југословенским земљама”, Сарајево 1973, стр. 333—335.
Место на којем се манастир некада налазио се данас тешко може препознати, а обимнија археолошка истраживања никада нису спроведена. Мештани су се, по рушењу манастира на Главици, окупљали код Савиних извора и код записа у селу. Тако је било све до изградње нове цркве почетком 19. века.
Изградња Црква Светог Саве сазидана је 1819/1820. године као прва задужбина кнеза Милоша Обреновића. О мотивима за њено подизање постоје две приче. Прва има корене у народном предању људи из савиначког краја. Након састанка у Такову, на Цвети 1815. године, на којем је одлучено да се подигне устанак против турских окупатора, Милош се са саборцима упутио ка Љубићу и зауставио код савиначких извора. Устаници су се ту окрепили лековитом водом, а Милош је прилегао у дебели хлад оближњег јасена да одмори и заспао. Када се пробудио рекао је: „Е, браћо, мени ова вода поможе те оздравих, јер ми већ недељу дана није било добро. Ако Бог да те победимо Турке, овде ћу сазидати цркву, Богу за славу и славу наше победе”. Према неким причама, уснио је сан да ће победити на Љубићу. Када се пробудио заклео се да ће, уколико победи, на том месту саградити цркву захвалницу; тако је и било.
Друга прича поткрепљена је писаним подацима у делу „Кнежевина Србија”, Милана Ђ. Милићевића, у којем је записано:Милан Ђ. Милићевић „Кнежевина Србија”, књ. I, Београд 1876, стр. 318—319. мини|десно|200п|Плоча постављена по обнови цркве 1860. године
На јужној фасади цркве, изнад старих улазних врата, уграђена је плоча са натписом о настанку цркве (фотографија десно). Кнез Милош позвао је Милутина Гођевца, неимара пореклом из Босне, а настањеног у Ваљеву, да буде главни мајстор при изградњи цркве. Гођевац је са собом водио око 80 радника, а поред цркве на Савинцу, за кнеза Милоша је радио и на подизању неколико цркава у Крагујевцу и на обнови манастира Боговађе. Претходно поменута плоча постављена је 1860. године, након обнове цркве. Према том натпису, као година изградње наводи се 1819. и то се поклапа са већином писаних и штампаних докумената.
Међутим, зидање цркве није било завршено до краја 1819, а ни до почетка наредне 1820. године, што се види из писма које је војвода Јован Обреновић из Бруснице упутио Милошу, 17. јуна 1820. године: „...Јуче био сам код цркве на Савинцу. Неимар говори да обстојатељства црквених дела изискивају да се такова покрива, а будући сте ви говорили кубе на церкви лимом покривати, то молим да бисте изволели наредбу учинити да се такови (лим) с потребним на церкву крстовима овамо скоро донесе. А ако бисте наредбу учинили да се и кубе за време с црепом (ћерамидом) покрије, то опет нужно је крстове скоро имати. Неимар говори (да ће) најпре овакове (крстове) на церкву наместити а потом од њих покривати почети. Теодора неимара, ономад од вас послатог, послао сам јуче на Савинац, а оданде ће по заповести вашој у Добрињу отићи...”Архив Србије, Збирка Мите Петровића — 994, 17. јун 1820. године.
Из писма се може закључити да кнез Милош није био задовољан кашњењима на изградњи његове прве задужбине, па је на Савинац послао брата Јована да види зашто изградња касни. Поред тога, у испомоћ Милутину Гођевцу послао је и искусног неимара Теодора Петровића из околине Пожаревца. Петровић је остао до завршетка цркве на Савинцу, а затим је отишао у Добрињу, где је Милош такође наложио изградњу цркве Светих Петра и Павла. Након што је примио писмо од брата Јована, Милош је одлучио да лично допутује на Савинац и увери се у стање радова. Са собом је повео и Вука Стефановића Караџића који му је био гост у Крагујевцу. Милош и Вук посетили су Савинац на Петровдан, 12. јула 1820. године.Архив Србије, Поклони и откупи 38:4, Дворски трошкови 1820/1821. године. Дочекали су их кнез брусничке кнежине Јован Лазић, кмет Шарана Симо Баралија, и многи мештани.
Милош није био задовољан што изградња касни, а изговори Милутина Гођевца додатно су га разбеснели, па је својим пратиоцима наредио да неимара вежу за дрво и одсеку му прсте једне руке. Лазић и Баралија, који су са Милошем прошли многе битке, одговорили су га од тога, али је кнез ипак наредио да се црква мора што пре завршити. Неимарима је такође дао налог да кров буде од гвозденог лима и обећао да ће обезбедити средства за кров и крстове. Убрзо по повратку у Крагујевац, одобрено је издавање 6.000 гроша за цркве у Добрињи и на Савинцу.
Изградња цркве Светог Саве на Савинцу завршена је у новембру 1820. Тада су исплаћена и преостала дуговања од 543 гроша. Уређивање ентеријера цркве било је поверено мајсторима из Италије, који су радили на многим пројектима кнеза Милоша.Архив Србије, Збирка Мите Петровића — 6433, 20. јануар 1821. године. У књизи арачких расхода за 1822. се наводи: „Мајсторима Талијанима, зидарима, за рад што су правили Савинац, дадо(х) 200 гроша.” Потпуно опремање цркве да би се у њој могла вршити служба завршено је у пролеће наредне, 1821. године.Архив Србије, Поклони и откупи 85:3, Расход арачких новаца за 1822. годину.
Иконостас потиче из времена грађења цркве и има посебну вредност. Рађен је у дуборезу, и обојен златом и сребром. Престоне иконе, које је радио молер Јања, цркви је даровао 1822. године кнез Милош.
Освећење цркве Освећење савиначке цркве, Милошеве прве задужбине, највише је зависило од његовог густог распореда, јер се у то време бавио многим унутрашњим проблемима, Кнез је решио да би освећење требало да се обави оног дана у години када се у околини цркве окупља много људи. На Савинцу је тај дан „млада недеља”, у јулу месецу, када се одржавао народни сабор на коме се окупљало и преко 20.000 људи рудничког, крагујевачког, чачанског и ужичког округа. Сабор помиње и Евлија Челебија давне 1662. када је овуда прошао.
Црква, која је за заштитника узела Светог Саву, освештана је 19. јула 1821. године. Правитељствена народна канцеларија за овај догађај издвојила је 1.000 гроша.Архив Србије, Поклони и откупи К-5, Трошкови Правитељства народна за 1819. годину и даље. Кнеза Милоша и његове госте дочекали су Господар Јован Обреновић, старешина Рудничке нахије и кнезови Ђурђе Остојић, Атанаско Михаиловић, Јован Лазић, Јован Козељац, Дамњан Крч, Стојан Алемповић и Радован Маслаћ. Са њима, госте су дочекали и кметови Шарана и Дренове, Симо Баралија и Стеван Осаћанин. Са Милошем су у пратњи били: кнегиња Љубица, Јеврем Обреновић, браћа кнегиње Љубице — Лука и Петар Вукомановић из Срезојеваца, кнежев побратим Никола Милићевић Луњевица, Јован Добрача (старешина Груже), војвода Рака Љевајац, Васо Поповић (кнез пожешке нахије), Јован Мићић (рујански сердар), Рака Пешић (колубарски кнез) и многе друге званице. Храм „Светог Саве” освештали су архимандрит манастира Враћевшнице — Милентије Павловић, игуман манастира Боговађе — Авакум Петровић и игуман манастира Вујна — Хаџи-Јосиф. По окончању службе гости су поседали на ћилиме где су послужени храном и пићем. За забављање гостију били су ангажовани и ромски свирачи, којима је за труд исплаћено 16 гроша.Архив Србије, Збирка Мите Петровића, 6433, 12. јул 1821. године.
Црква у периоду 1821—1859. Црква је са својим првобитним димензијама била довољна за опслуживање савиначке парохије (Шарани и Дренова), али није могла да прими сав народ који је недељом и на веће празнике долазио у њу јер су им таковска или љутовничка црква биле далеко. Црква је одмах након освећења постала парохијски манастир, а тај статус имала је до 1839. када је одлуком Синода Српске православне цркве преведен у мирску цркву.Архив Србије, Министарство просвете, Но 771, 4. јун 1840. године.
Првих година манастир су опслуживали калуђери манастира Враћевшнице. Из тог периода остало је записано име монаха Гаврила Милосављевића. Млади јеромонах Гедеон Јуришић, избеглица из Аустроугарске, који је тек био закорачио у трећу деценију живота, постављен је за игумана манастира Савинца 1830. године. Гедеон се пре бекства преко границе, у Србију, задржао у манастирима Фенеку и Крушедолу у Срему. По доласку на Савинац, увео је матичне књиге рођених, крштених и венчаних за савиначку парохију.Гедеон Јуришић „Дечански првенац”, Нови Сад 1852, стр. I—III. Калуђери су поред службе држали и течајеве за описмењавање становништва, јер у то време није било школа.
По изградњи цркве, а на сугестију кнеза Милоша, Синод СПЦ је донео одлуку да се црква брвнара у Такову затвори, а верници из околине Такова да долазе на Савинац у цркву. Таковци су били огорчени овом одлуком, јер је црква брвнара у Такову била у центру историјских збивања, након којих се надалеко чуло за саму цркву и село Таково. Још један разлог за противљење је и што су Таково и Савинац тада били лоше повезани, узаним путем који је пратио реку Дичину и прелазио је на три места. Пошто је Дичина бујични ток, на тим прелазима је било немогуће прећи је након кише или када се топе снегови. Црква у Такову поново је на кратко отворена од 1848. до 1852, када ју је након смрти свештеника Павла Ненадовића (11. марта 1852) ужички епископ поново затворио. Мештани Такова, Љеваје и Клатичева упутили су жалбу српском митрополиту, у којој се између осталог наводи: „Црква Савиначка од нас је два сата, а и више удаљена, па и ако би ићи могли, неда нам велика Река, звана Дичина, која се на три места мора прећи а на којој ни једна скела ни ћуприја не постоји”.Архив Србије, Митрополија београдска, Но. 306, 13. априла 1853. године. Таковска и савиначка парохија су и данас обједињене, а дом свештеника парохије је на Савинцу, у кући недалеко од цркве.
Доградња 1860.