Трагедија пролаза Дјатлов () је догађај у коме је живот изгубило девет руских планинара у северним деловима планине Урал између 1. и 2. фебруара 1959. под неизвесним околностима. Искусна група планинара, чији су сви чланови колеге са Уралског политехничког института, успоставила је камп на падинама планине Холатчахљ (, од назива манс. Холат-Сяхл, буквалан превод на руски је Мёртвая вершина, односно Мртва планина даље у тексту), у области накнадно названој у част вође групе, Игору Дјатлову. Током ноћи, нешто их је приморало да поцепају шатор како би себи направили излаз и напусте камп, притом неадекватно обучени за велики снег и температуре испод нуле.

Након што су откривена тела чланова групе, истрага Совјетских власти је установила да је шесторо умрло од хипотермије док је преостало троје имало знакове повреда. Једна жртва је имала повреду лобање; друге две су имале озбиљне преломе грудног коша а телу једног члана групе су недостајала оба ока. Једној жртви је недостајао језик. Истрага је закључила да је „непозната природна сила” изазвала смрти. Бројне теорије су изнете како би појасниле необјашњиве смрти, укључујући нападе животиња, хипотермију, лавину, катабатичке ветрове, панику изазвану инфразвуком, учешће војске или неку комбинацију ових.

Позадина Године 1959. оформљена је група за скијашку експедицију преко северног Урала у Свердловској области, Совјетски Савез. Игор Дјатлов, двадесеттрогодишњи студент радио инжењерства на Уралском политехничком институту (Уральский политехнический институт, УПИ; данас Уралски Савезни Универзитет) био је вођа који је оформио групу за пут од још девет других чланова, већински такође студената и колега са универзитета. Сваки члан групе, која се састојала од осам мушкараца и две жене, био је искусан планинар Класе 2, поседовао искуство са скијашких тура и требало је да добије сертификацију Класе 3 по повратку. У то време, ово је била највиша сертификација доступна у Совјетском Савезу и захтевала је од кандидата да пређу трасу од 300 km. Циљ експедиције је био достизање планине Гора Отортен (Гора Отортен), која се налази 10 км северно од локације трагедије. Ова стаза је у фебруару процењена као Категорија 3, односно најтежа.

Чланови експедиције Име (српски језик) Име (руски језик)Датум рођења Старост Пол Белешке Игор Алексејевич Дјатлов Игорь Алексеевич Дятлов 13. јануар 1936. 23 Мушки Хипотермија; вођа групе Јуриј Николајевич ДорошенкоЮрий Николаевич Дорошенко 29. јануар 1938. 21 Мушки Хипотермија Људмила Александровна ДубињинаЛюдмила Александровна Дубинина 12. мај 1938. 20 ЖенскиУнутрашње крварење услед тешких грудних повреда, недостаје језик Георгиј (Јуриј) Алексејевич Кривонишенко Георгий (Юрий) Алексеевич Кривонищенко 7. фебруар 1935. 23 Мушки Хипотермија Александар Сергејевич Кољеватов Александр Сергеевич Колеватов 16. новембар 1934. 24 Мушки Хипотермија Зинаида Алексејевна

КолмогороваЗинаида Алексеевна Колмогорова 12. јануар 1937. 22 Женски ХипотермијаРустем Владимирович СлободинРустем Владимирович Слободин 11. јануар 1936. 23 Мушки ХипотермијаНиколај Владимирович

Тибо-БрињољНиколай Владимирович Тибо-Бриньоль 5. јул 1935. 23 Мушки Фатална повреда лобање Семјон (Александар) Алексејевич ЗолотарјовСемён (Александр) Алексеевич Золотарёв 2. фебруар 1921. 38 Мушки Тешке грудне повреде, недостају очи Јуриј Јефимович Јудин Юрий Ефимович Юдин 19. јул 1937. 21 МушкиНапустио експедицију 28. јануара услед болести; преминуо 27. априла 2013. у 75. години живота

Експедиција

У раним јутарњим часовима 25. јануара 1959. група је возом допутовала у Ивдељ (Ивдель), град у центру северне провинције Свердловске области. Затим су камионом дошли у село Вижај (Вижай) – последњу насеобину ка северу. Током свог ноћног боравка ту, скијаши су купили и јели векне хлеба како би одржали висок ниво енергије за сутрашње планинарење.

Свој пут из села Вижај ка планини Отортен су отпочели 27. јануара. Сутрадан (28. јануара) Јуриј Јудин, члан групе који је патио од неколико здравствених обољења (укључујући реуматизам и урођене срчане мане), одустао је због болова у коленима и зглобовима који су га онеспособили за наставак планинарења. Преостала група од деветоро људи је наставила пут.

Дневници и фотоапарати пронађени око њиховог последњег кампа омогућили су праћење групине руте све до дана који је претходио трагедији. Група је 31. јануара пристигла до ивице почетка планинске области и почела да се припрема за успон. У шумовитој долини су прикривено оставили вишак хране и опреме који би се користио за пут назад. Наредног дана (1. фебруара), планинари су почели пут кроз пролаз. Чини се да су хтели да пређу преко пролаза и направе камп за наредну ноћ на супротној страни, али су због погоршаних временских прилика - снежних олуја и смањене видљивости - изгубили свој правац и скренули западно, ка врху Мртве планине. Када су увидели своју грешку, група је одлучила да стане и постави камп ту на падини планине, уместо да се помери 15 км низбрдо у шумовиту област која би им пружила неки вид заклона од лошег времена. Јуриј Јудин је после, као врло могући разлог ове одлуке, рекао како „Дјатлов вероватно није хтео повратком да изгуби достигнуту надморску висину или је одлучио да вежба камповање на планинској падини.”

Потрага и проналазак Пре поласка, Дјатлов се договорио да ће послати телеграм њиховом спортском клубу чим се група врати у Вижај. Претпостављен датум повратка био је најкасније 12. фебруара, али је Дјатлов рекао Јудину, пре него што је напустио групу, да очекује дуже задржавање. Када је 12. фебруар прошао без иједне примљене поруке, није било непосредне реакције јер су закашњења од неколико дана била честа код оваквих експедиција. Рођаци планинара су 20. фебруара захтевали операцију спашавања а руководилац института је послао прве спасилачке групе, сачињене од волонтера студената и професора. Војска и полиција су се после укључиле, а хеликоптерима и авионима је наређено да се придруже спасилачкој операцији.

Трагачи 26. фебруара проналазе групин напуштен и веома оштећен шатор на Мртвој планини. Камп оставља спасиоце збуњеним. Михаил Шаравин, студент који је пронашао шатор, каже да је „шатор био половично поцепан и прекривен снегом. Био је празан а све групине ствари и обућа су остављени ту.” Истражитељи су рекли да је шатор поцепан изнутра. Одатле се осам или девет трагова људи само у чарапама, једној обувеној ципели или потпуно босих ногу, могу испратити како воде низбрдо ка ивици оближње шуме, на супротној страни пролаза 15 км ка северо-истоку. Међутим, после 500 метара, ове трагове је прекрио снег. На ивици шуме, испод великог Сибирског бора, трагачи су пронашли видљиве остатке мале ватре. Ту су била прва два тела, Кривонишенково и Дорошенково, босонога и обучена само у доњи веш. Гране на дрвету су биле сломљене до висине од пет метара, што указује да се један од скијаша попео на дрво како би погледом пронашао нешто, можда камп. Између боровог дрвета и кампа, трагачи су пронашли још три тела: Дјатлово, Колмогоровино и Слободиново, преминуле у позама које указују на покушај повратка до шатора. Пронађени су одвојено на растојањима од 300, 480 и 630 метара од дрвета.

Проналазак преостала четири планинара потрајао је више од два месеца. Коначно су пронађени 4. маја испод четири метра снега у јарузи унутар шуме, 75 метара даље од боровог дрвета. Од њих четворо, троје је било боље обучено него остали и било је знакова да су узели одећу са чланова групе који су први преминули. Дубинина је носила Кривонишенкове нагореле, исцепане панталоне а лево стопало и цеваница су јој били умотани у исцепану јакну.

Истрага thumb|Изглед шатора када су га пронашли истражитељи 26. фебруара 1959. Шатор је исечен изнутра и већина скијаша је побегла у чарапама или босонога.|алт=

Судска истрага је покренута одмах по проналаску првих пет тела. Лекарски преглед није открио повреде које су могле проузроковати смрт па је временом закључено да су сви преминули од хипотермије. Слободин је имао малу напрслину на лобањи, али то није сматрано фаталном повредом.

Преглед четири тела пронађена у мају променио је претпоставке о догађајима током трагедије. Три планинара су имала фаталне повреде: Тибо-Брињољ је имао тешку повреду лобање, а Дубинина и Золотарјов озбиљне преломе у пределу грудног коша. Према Борису Вазражђенију, сила потребна да изазове такве повреде је веома велика, слична сили удара аутомобила. Приметно, тела нису имала екстерне ране повезане са преломима костију, као да су подвргнута великом притиску.

Сва четири тела пронађена на дну потока у текућој води имала су оштећења меког ткива на глави и лицу. Дубинини су недостајали језик, очи, део усана, као и ткиво лица и део лобање, Золотарјову оба ока, Александру Колеватову обрве. В.А. Вазражђениј, форензички експерт који је извршио обдукцију, пресудио је да су ове повреде настале после смрти услед тога што су тела стајала у потоку.

Постојала су првобитна нагађања да су припадници домородачког народа Манси, сточари ирваса локални за ово подручје, напали и усмртили групу јер је ушла у њихову земљу. Неколико припадника овог народа је испитано, али је истрага указивала да природа смрти планинара не подржава ову хипотезу; пронађени су само отисци планинара и они нису показивали знакове физичке борбе.

Иако је температура била веома ниска (око -25 до -30 °C) а олуја дувала, преминули су били само делимично обучени. Поједини чланови су имали по једну ципелу, док су други били босоноги или само у чарапама. Неки су пронађени умотани у комаде исцепане одеће коју су изгледа исекли са већ преминулих.

Новинари који су извештавали о расположивим деловима истражних докумената тврде да у њима пише:

Шест чланова групе је умрло од хипотермије а три од фаталних повреда. Нема индикација о присуству других људи у близини Мртве планине осим девет планинара. Шатор је поцепан изнутра. Жртве су настрадале шест до осам сати након последњег оброка. Трагови који воде из кампа показују да су сви чланови групе напустили локацију кампа својом вољом, пешака. Високи нивои радијације пронађени су на одећи само једног члана групе. Како би оповргнуо теорију напада домородачког народа Манси, Вазражђениј је изјавио да фаталне повреде на три тела нису могле бити изазване од стране другог људског бића, „зато што је сила удараца била превелика а меко ткиво није оштећено”. Објављени документи нису садржали информације о стању унутрашњих органа скијаша. Трагедија нема преживелих.

У то време пресуђено је да су сви чланови групе умрли због непознате природне силе. Истрага се званично обуставила у мају 1959. као резултат недостатка осумњичених и знакова да је почињен злочин. Документа су послата у тајну архиву.

Године 1997. откривено је да су негативи из Кривонишенкове камере чувани у приватној архиви једног од истражитеља, Лева Иванова. Негативе је његова ћерка донирала Фондацији Дјатлов (видети испод). Дневници планинарске групе су завршили у јавном власништву Русије 2009. године.

Посмртни остаци Золотарјова су ексхумирани 12. априла 2018. године иницијативом новинара руског таблоида Комсомољскаја правда (). Добијени су контрадикторни резултати: један од стручњака је изјавио да природа повреда подсећа на повреде задобијене ударом аутомобила у човека, а ДНК анализа није открила никакве сличности са ДНК узорком живих рођака. Испоставило се да име Семјон Золотарјов није на листи сахрањених на Ивановском гробљу. Упркос томе, реконструкција лица ексхумиране лобање се подударала са послератним сликама Золотарјова, премда су новинари изразили сумње да се друга особа крила иза Золотарјовог имена после Другог светског рата.

У фебруару 2019. године руске власти су поново отвориле истрагу случаја, мада су разматрана само три могућа објашњења: лавина, „блоковска” лавина или ураган. Могућност да је почињен злочин је занемарена.

Повезани извештаји