Ратна морнарица Источног римског царства била је све до пада Западног римског царства (476) део империјалне ратне морнарице, са јединственом организацијом. Њено формирање почело је са преношењем главне поморске базе у Златни Рог у Цариграду 330. Рани период (395-610) Пропашћу Западног римског царства (476) Византија је наследила флоту од преко 1.100 ратних и трговачких бродова, способну за превожење око 100.000 војника. Повољан стратегијски положај Цариграда, на чвору главних стратегијских поморских комуникација између Европе и Азије, Црног и Средоземног мора, омогућавао је византијској морнарици у доба Јустинијана (518-565) садејство са копненом војском у операцијама северној Африци, Италији и Шпанији, ради повратка територија Римске Империје од заузетих од варварских народа, и олакшао јој контролу поморских комуникација. Према подацима византијског историчара Прокопија, Велизарову експедицију (10.000 пешака, 5.000 коњаника и личну гарду) за уништење Вандалског Краљевства, која је 533. кренула из Цариграда за Картагину, превозило је 500 транспортних бродова просечне носивости од 120 т (са око 20.000 морнара и веслача), и обезбеђивала флота од 92 ратна брода типа дромон.

Дромон мини|Модерна реконструкција дромона (5) и биреме (лево) у музеју у Мајнцу. Дромон (δρόμων, тркач) је био најпознатији византијски ратни брод на весла. Развио се из римске биреме. Први пут се помиње у Прокопијевом делу Историја ратова, у опису византијског поморског десанта на обалу северне Африке 533.

Према опису византијског цара Лава VI Мудрог у Тактици из 9. века, био је дуг око 40, широк 5, а висок 5 м. Имао је у 2 реда по 25 весала, а на свако весло обично по 2 веслача. Горњи веслачи, уједно и борци, налазили су се на палуби, а доњи под њом. Један до два јарбола, постављена у средини брода, носила су косе крижеве са латинским (троугластим) једрима. Висок и затворен прамац завршавао се четвртастим каштелом, на чијој су се платформи налазили сифони (нагнуте цеви или фигура животињске главе) кроз које се уз велику буку и дим сипала на непријатељски брод запаљива течност - грчка ватра.

У средини брода била је смештена дрвена кула на којој су се налазили наоружани војници и бацачке справе. Прамчана статва имала је уграђен масиван кљун у висини водене линије. Високо узвијена крма носила је на боковима по једно кратко и широко весло за кормиларење. Од удара кљуном бродски труп је био заштићен гредама које су га опасивале у висини водене линије. За заштиту од стрела и ватре коришћени су мокри покривачи од дебеле коже.

По величини и броју веслача цар Лав Мудри (886-912) дели дромоне у велики, средњи и мали тип. Прва два (са 2 реда весала) представљала су капитални брод византијске флоте, а мале покретљиве -{galeae}- са једним редом весала служиле су за борбено обезбеђење. Велики дромон имао је око 200 веслача и 60 војника, а средњи 100 веслача и 35 војника. Старешине и чинови Византијском морнарицом заповедала је сложена хијерархија официра. На челу царске флоте налазио се велики друнгар, ескадрама провинција управљали су комити, а нижа звања била су идентична римским: заповедник брода био је тријерарх, његов заменик туренарх, а маневарски официр био је наварх. Кормилар је био кибернет, његов помоћник - прореј, а заповедник веслача - келеуст.

Тематско уређење (610-1081) Поморске снаге државе састојале су се из царске флоте под командом друнгарија лађа (ό δρονγγάριος τώυ πλοίμωυ) и бродовља поморских тема под командом локалних стратега. Упадљиво је да друнгарије царске флоте у 9. па и двадесетим годинама 10. века има нижи ранг но ма који тематски стратег. Међутим, већ средином 10. века друнгарије флоте заузима, поред доместика Схола (врховног заповедника целокупне војске), највиши положај у византијској војсци. То јасно показује како је порастао значај флоте.

У почетном периоду тематског уређења византијске поморске снаге (назване Karabisianoi, под командом стратега) подељене су у две провинцијске ескадре, (свака по командом друнгарија). Под царевима македонске династије (867-1056) РМ доживљава највећи успон. Поред царске флоте, која је имала око 100 ратних бродова - дромона, у темама постоје самосталне провинцијске (тематске) флоте и ескадре, укупне јачине око 77 дромона. Царска флота опремана је, првенствено, у рату, а провинцијске, одржаване и опремане средствима дотичне теме, биле у у сталној спремности, углавном, за борбу против гусара. У заједничким дејствима царском флотом командовао је Велики Друнгариј.

У борбама против Авара и Словена, који су 626. напали Цариград, победа византијске флоте над словенском допринела је поразу нападача. У борбама с Арабљанима, византијска флота спречила је заузимање Цариграда с мора, и тиме онемогућила њихов поход на запад, преко Балкана. У тим борбама, користећи се грчком ватром, ратна морнарица одбијала је нападе арабљанске флоте на Цариград од 672. до 678, затим 717, 782. и 922, када је арабљанска флота садејствовала снагама бугарског цара Симеона. Заједно са савезничким венецијанским, франачким и хрватским поморским снагама, учествовала је у протеривању Арабљана из Јадранског мора, као 871. при нападу на Бари, и заједно са копненом војском у преотимању арабљанских поморских упоришта. Византијска флота учествовала је и у одбијању руских похода на Цариград: 907, 941, 944. и 1043. Она је садејствовала са млетачком ратном морнарицом у обезбеђењу поморског саобраћаја између Европе и Азије, контролисањем Егејског и Јонског (млетачка Јадранског) мора и у борбама против норманско-хрватске флоте код Драча (1081), Крфа (1084) и Сазана (1085).

Касни период (1081-1453) Слабљење тематског уређења слаби и поморска моћ Византије, Тиме се користе италијанске поморске републике Венеција и Ђенова за стицање превласти у трговини и војној контроли на Средоземљу.

Због јачања феудалног племства и крсташких похода, постепеног смањења Византијског царства, а нарочито после заузимања Цариграда од крсташа 1204, царска флота из године у годину слаби, а провинцијске флоте нестају. Врховни заповедник флоте је од времена Алексија Комнина (1081-1118) све до пропасти Византијског царства носио титулу велики дукс или Велики Адмирал (-{megas dux}-).

Опадање је почело већ у 11. веку. Већ је Алексије I Комнин био принуђен да унајмљује млетачку флоту у рату против Нормана (1081-1085). У тежњи да освоји источне обале Јадранског мора и потом предузме поход на Цариград, Роберт Гискар, нормански војвода Апулије, Калабрије и Сицилије, се 1081. са око 150-160 бродова и око 30.000 људи искрцао се у Албанији и освојио Драч, већи део западне Македоније (са градовима Скопљем, Охридом и Битољем) и делове Епира и Тесалије (1083-84), док је византијска флота разбијена код Крфа (1084) и Сазана (1085). Гискар је 1085. освојио Крф и продро да Ларисе, али га је млетачка флота приморала на повлачење. У замену за помоћ против Нормана, Млечани су добили од цара Алексија I Комнина Далмацију, царинске привилегије и сопствену четврт у Цариграду.

За одбрану Цариграда последњи византијски цар је 1453. располагао само се неколико ратних бродова.

Види још Византијска војска Напомене

Референце

Литература

Категорија:Историја Византије Категорија:Ратна морнарица