Приштина је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Косова и Метохије и Косовског управног округа. Према попису из 2024. било је 143.469 становника, што је чини петим насељем по броју становника у Србији. Налази се у непосредној близини планине Гољак, на североистоку Косова.
Насељено људима од праисторије, подручје Приштине је било дом неколико илирских народа. Дардански краљ Бардил окупио је разна племена у 4. веку п. н. е. и успоставио Краљевину Дарданију. Наслеђе класичног доба представља насеље Улпијана, које се сматрало једним од најутицајнијих римских градова на Балканском полуострву. Након поделе Римског царства, ова област је између 5. и 9. века била део Византије. Средином 9. века уступљена је Првом бугарском царству, пре него је почетком 11. века поново пала под окупацију Византије, а затим крајем 11. века постала део Другог бугарског царства.
Касније у средњем веку, Приштина је била важан град у средњовековној Србији и краљевски посед српских краљева. Недалеко од Приштине, у јуну 1389. одвила се Косовска битка. Након што је Османско царство освојило српске земље, Приштина је постала значајан рударски и трговински центар због свог стратешког положаја у близини богатог рударског града Новог Брда. Након окончања рата на Косову и Метохији, Приштина је од 1999. седиште мисије УНМИК. Од 2008. Приштина служи и као главни град Републике Косово, противно Уставу Србије и Резолуцији Савета безбедности УН 1244.
Приштина је привредни, финансијски, политички и трговински центар Косова и Метохије, највише захваљујући свом положају. Такође је једно од најважнијих транспортних чворишта у Србији за ваздушни, железнички и друмски саобраћај. Аеродром Приштина је међу највећима у региону. Низ брзих пруга и аутопутева повезују град са суседном Албанијом и Северном Македонијом. Приштина ће бити домаћин Медитеранских игара 2030.
Етимологија Порекло имена града је непознато. Не зна се тачно када је Приштина усвојила ово име, али се у српским изворима први пут помиње у 13. веку. Верује се да име води порекло од болести црни пришт (антракс) од које је умрло пола становника и стоке из те области.
Поједини сматрају да је Приштина добила име по реци Приштевки на којој се налази. Мишљења су да се зато за становника Приштине каже Приштевац, а не Приштинац. Река је добила име у доба краља Стефана Милутина када је исти дао наредбу да се на поменутој реци направи карантин, први у то време, за све путнике са југа који су долазили у Краљевину Србију а заражени су црним приштом.
Бранислав Нушић је у свом путопису Косово — опис земље и народа из 1902. написао: „Старо је име Приштини Вицианум, ако је та важна станица на римскоме војничком друму лежала на месту на коме је данашња Приштина, јер има писаца (Хан) који према правцима старих римских путева, мисле да је Вицианум био на месту на коме је отприлике данашње село Чаглавица. По Пуквиљу, који се на Лукарија позива, Приштина се некад звала Преславо. Данашње име Приштину има их које изводе из речи пришт јер се, веле, расприштила насред равнице а међутим Приштина и није насред равнице већ се збила међу огранке околних брда. У Приштини самој веле да се ова некад звала Збирштина, што би означавало место где се збира, па од тога после постало Приштина.”
Ернст Ајхлер увидео је везу са царем Примусом Јустинијаном за кога се сматра да је саградио град, док термин „Приштина” види као назив који је настао од његовог имена.
Географија мини|лево|Поглед на Приштину са југа ка северу Приштина се простире преко Лабског и Косова поља до планине Гољак на североистоку Косова. Водене површине обухватају Грачаничко и Батлавско језеро, као и реку Лаб. Парк Грмија лежи на истоку Приштине и простире се на северу од села Лукаре и Којловица до југа код села Бадовац.
Приштина је једно од урбаних подручја са највећом несташицом воде на Косову и Метохији. Њено становништво мора да се носи са свакодневним ограничењима воде због недостатка кише и снежних падавина, због чега је градско водоснабдевање у ужасном стању. Два главна резервоара за водоснабдевање су Батлавско и Грачаничко језеро. Међутим, постоје многи проблеми са ова два резервоара који збрињавају 92% становништва Приштине. Због ових проблема, власти су појачале свој труд да поправе ситуацију и да се постарају да овакве кризе више не погоде град.
Клима Према Кепеновој класификацији климе, Приштина спада под периферију океанске климатске зоне са просечном годишњом температуром од 10,6 °C. Најтоплији месец је август са просечном температуром која достиже 21,8 °C, док је најхладнији јануар са просечном температуром која иде до −0,6 °C. Приштина има умерену климу са просечно 2909,69 сунчаних сати годишње. Јул је најсунчанији месец у години са просечно око 11,5 сунчаних сати дневно, а за разлику од њега, просечни сунчани сати су мањи од 4,5 сати дневно у јануару.
Историја
Праисторија и стари век мини|лево|Рушевине Улпијане у југоисточној Приштини. Град је одиграо битну улогу у развоју неких од најзначајнијих градова Дарданије.
Подручје Приштине је од праисторије насељено људима неколико неолитских култура. Значајније културе које су настањивале ову област су Старчевачка, Винчанска, Бубањ-Хум и Баденска култура.
Област на којој се налази Приштина била је насељена дуги низ година. Налази ранијих култура пронађени су у насељима око Приштине — Предионица, Каљаја, Поље урни и Гладнице. У 4. веку п. н. е. краљ Бардил је окупио разна илирска племена и створио Краљевину Дарданију. Volume 6 of The Cambridge Ancient History, Iorwerth Eiddon Stephen Edwards. , Authors: D. M. Lewis, John Boardman, Editors: D. M. Lewis, John Boardman, Second Edition. . Након што је Римско царство освојило Илирију 168. године п. н. е, Римљани су колонизовали и основали неколико градова у овој области.
мини|Остаци насеља Улпијана
Улпијана је била један од најзначајнијих римских градова на Балканском полуострву, док је у 2. веку п. н. е. постала је муниципијум. Године 518. град је претрпео огромну штету преузроковану земљотресом. За време Римљана насеље се звало Вицијанум, а под садашњим именом се спомиње од 13. века у српским изворима. Ministry of Culture, Youth and Sport, Archaeological Institute of Kosovo, Pristina Након поделе Римског царства, ова област је наредних векова била у власти Византије. Цар Јустинијан -{I}- је обновио град и преименовао га у „Јустинијана Секунда”, док је у 6. веку дошло до великих промена након доласка већег број Словена, односно Срба на Балкан. Средином 9. века град је уступљен Првом бугарском царству.
Средњи век мини|лево|Манастир Грачаница саграђен је 1321. у близини Приштине
Почетком 11. века, након пада под власт Византије, Приштина је била део провинције под називом Бугарска. Између 11. и средине 13. века више пута је била део Другог бугарског царства. Приштина пуни просперитет достиже у зрелом средњем веку када је била део Краљевине Србије и касније Српског царства, а њоме владали Стефан Милутин, Стефан Урош -{III}-, Стефан Душан, Стефан Урош -{V}- и Вук Бранковић. Оближњи манастир Грачаница саграђен је 1321. године, у време владавине краља Милутина, док се данас налази на поседу истоименог насеља. Први историјски податак који помиње Приштину под овим именом долази из 1342. године, када ју је византијски цар Јован -{VI}- Кантакузин назвао „селом”.
мини|Споменик јунацима Косовске битке на Газиместану
Косовска битка, вођена 15. јуна 1389. године недалеко од Приштине, није много утицала на сам град, али је убијен велики број становништва уз кнеза Лазара Хребељановића. У близини Приштине подигнут је споменик на Газиместану (висок 25 -{m}-) који обележава место на коме је вођена Косовска битка. Ово је био један од најистакнутијих догађаја у историји Србије, који је касније покренуо косовски завет. Иако је српска војска остварила победу над Османлијама, она је само краткотрајно успела да заустави даље Османско освајање Балканског полуострва.
Прва џамија је изграђена крајем 14. века, док је област била под српском влашћу. Будући да се налази на путу између Дубровника и Цариграда, Приштина у 14. и 15. веку доживљава процват као трговински центар, захваљујући оближњем граду Ново Брдо, те рудницима Јањево и Трепча.
Османско царство први пут заузима Приштину 1396. године, али је заједно са делом земље Бранковића уступа Стефану Лазаревићу који је њоме владао све до 1402. године, када се измирио са својим рођацима и препустио им власт. На прелазу у 15. век, у време Српске деспотовине, Приштина је била позната по трговини сребром, са многим трговцима пореклом из Дубровачке републике.</ref> У каснијим сукобима између Бранковића и Лазаревића, трупе Краљевине Угарске су 1409. године спалиле Приштину. Падом Новог Брда 1441. године, Приштином су управљале Османлије, под чијом је власти била пуна четири и по века. Дефтер из 1487. године забележио је 412 хришћанских и 94 муслиманске породице у Приштини, која је у то време била административни део Вучитрнског санџака. За време Османлија, српске власти су у Приштини имале конзулат, у коме су извесно време радили Милан Ракић и Бранислав Нушић. У ово време, подручје Приштине било је подлежно великом процесу исламизације. Привредно слабљење града почело је 1448. године. Већ 1485. године локалне занатлије у Приштини почеле су са производњом барута.
Нови век мини|лево|Фотографија „Чаршија у Приштини”, настала крајем 19. или почетком 20. века
Током Великог турског рата крајем 17. века, грађани Приштине под вођством католичког свештеника Петра Богданија обећали су лојалност аустријској војсци и снабдевали њене трупе. Богдани је уложио снаге од 6.000 бораца аустријској војсци која је стигла у Приштину. Под аустријском окупацијом, Царска џамија је накратко претворена у језуитску цркву. После аустријског пораза у јануару 1690. године, становници Приштине били су препуштени османским и татарским трупама које су се светиле локалном становништву као казну за сарадњу са Аустријанцима. Француски официр који је путовао у Приштину приметио је убрзо након тога „Приштина из даљине изгледала импресивно, али изблиза је била маса блатњавих улица и кућа од земље”.
Година 1874. била је прекретница. Исте године је почела са радом железничка пруга између Солуна и Косовске Митровице, која је имала велики утицај на привреду Приштине. Градња железнице је започета фебруара 1871. године, а завршена је децембра 1874.
мини|Краљ Петар -{I}- Карађорђевић у Приштини након ослобођења од Турака
Краљевина Србија је 22. октобра 1912. године, током Првог балканског рата, ослободила Приштину од вишевековне османлијске власти. Савременик балканских ратова Ђока Пантић у свом дневнику бележи да је Приштина ослобођена 9. октобра 1912. године, око 10 часова увече, што одговара 22. октобру по јулијанском календару.
У Првом светском рату новембра 1915. године, Аустроугарска, Немачка и Бугарска су окупирале Краљевину Србију, а већи део територије Косова и Метохије, укључујући и Приштину, био је под бугарском влашћу. Српска краљевска војска је након пробоја Солунског фронта ослободила Приштину 8. октобра 1918.
Након завршетка Првог светског рата за повереника општине Приштина постављен је Ђока Пантић. Као трговац и угледни грађанин, оставио је дневничке записе о важним историјским догађајима и свакодневном животу града, који представљају драгоцен извор за историју Приштине у првој половини 20. века.Проширено: Записи обухватају више од пола века историјских збивања у Приштини (1911–1959) и описују како велике догађаје – долазак султана Мехмеда Решада, ослобођења 1912, 1918. и 1944. године, као и окупације током оба светска рата – тако и свакодневни живот града: трговину, занатство, цене робе, кризе, епидемије и народне обичаје. Пантић је посебно наглашавао усхићење и радост становника приликом ослобођења, описујући народне игре, песму и ломљење погаче као симболичан чин дочека ослободилачких војски, чиме његови записи дају јединствену слику политичких, економских и културних прилика у Приштини у првој половини 20. века.