Мери Луиза Брукс (; 14. новембар 1906 — 8. август 1985) била је америчка филмска глумица и плесачица; сматра се једном од најбољих глумица немог филма, иконом џез ере, секс-симболом и отелотворењем флаперке са препознатљивом боб фризуром коју је популаризовала током каријере.
Започела је каријеру са петнаест година прикључивши се трупи Денишон школа плеса и сродних уметности (-{Denishawn School of Dancing and Related Arts}-). Након што је избачена из трупе, радила је као водвиљска играчица у Џорџ Вајтовим скандалима и Зигфилдовим лудоријама на Бродвеју. На Бродвеју је привукла пажњу Волтера Вангера, продуцента Парамаунт пикчерса, који јој је понудио петогодиши филмски уговор. На почетку је глумила споредне улоге у лаким комедијама, да би врло брзо почела да тумачи и главне, међу којима се издвајају улоге: вамп заводнице у немом филму Девојка у свакој луци Ховарда Хокса и прерушене девојке у филму Просјаци живота Вилијама Велмана, једном од првих звучних филмова у историји. У овом периоду кретала се у круговима високог друштва окупљених око новинарског магната Вилијама Рандолфа Херста.
Незадовољна улогама у Холивуду, Брукс се преселила у Европу 1929. године, где је снимила три дугометражна филма по којима је данас најпознатија: Пандорина кутија (1929), Дневник изгубљене девојке (1929), и Цена лепоте (1930); прва два је режирао експресионистички аустријски редитељ Георг Вилхелм Пабст. Почетком 1930-их вратила се у Холивуд и играла мање улоге у Б продукцијама и кратким филмовима. Финансијски је стајала веома лоше те је 1932. године банкротирала. Након што је завршила са филмском каријером 1938. године, кратко је водила плесни студио, затим је постала радио глумица, а потом и трач-колумнисткиња. Неколико година радила је као продавачица, да би у 36. години постала куртизана коју је уздржавало неколико сталних богатих муштерија.
Француски филмски историчари поново су „открили” њене филмове 1950-их и прогласили је једном од најбољих глумица неме ере филма, што је пробудило интересовање са Бруксину заоставштину. Тада је повучена и осиромашена глумица почела да пише есеје о филму и сопственом животу за разне часописе. Објавила је мемоаре Лулу у Холивуду 1982. године. Три године касније је умрла од срчаног удара у 78. години. Са годинама, њена репутација је само расла, те су њен лик и дело постали инспирација за многобројне књиге, филмове и друга уметничка дела.
Детињство и младост
Рођена је 1906. године у Черивејлу, држава Канзас, као ћерка Леонарда Портера Брукса, презапосленог адвоката, и Мире Руд, уметнице која је веровала да "плачљива деришта које сам родила могу да се сама побрину за себе". Мајка јој је била талентована пијанисткиња која је деци подстицала љубав према књигама и музици свирајући им најновије композиције Дебисија и Равела на клавиру.
Луиза је свој родни град описала као типични градић на америчком ценралном западу, где су се варошани: „молили у јавности, а у шталама учествовали у инцесту.” Када је имала 9 година, комшија ју је силовао. Психичка траума коју је тада доживела, извршила је корозивни утицај на њену психу током свих каснијих животних фаза. Касније је тврдила да је „неспособна за праву љубав” и да је искуство злостављања обликовало њен став према сексуалном задовољству: „за мене, пристојни, драги мушкарци никада нису били довољни - требало је постоји елемент доминације". Као одрасла особа признала је мајци шта се догодило, а мајка јој је одговорила да је вероватно сама крива што је "провоцирала".
Каријеру је започела као играчица, придруживши се са петнаест година плесној школи Денишон (The Denishawn School of Dancing) у Лос Анђелесу 1922. године. Међу оснивачима школе били су Рут Сент Дени и Тед Шон, као и млада Марта Грејем. Брукс, као чланица плесне трупе са међународним наступима, поред Америке, наступала је у Лондону и Паризу. Толико се брзо истакла плесом да је већ у следећој сезони постала водећа играчица у трупи и играла је са самим Шоном. Међутим, због дуготрајних сукоба са менторком Сент Дени, нагло је отпуштена из трупе у пролеће 1924. године. Сент Дени ју је отпустила пред целим ансамблом увикнувши: „Избацујем те из трупе зато што очекујеш да ти се све донесе на сребрној тацни”. Реченицу је Брукс дуго памтила и негде се слагала са њом; када је правила скицу за свој планирани аутобиографски роман 1949. године, десето и уједно последње поглавље романа је требало да понесе име „Сребрна тацна”. Имала је 17 година када је отпуштена из трупе, али захваљујући Барбари Бенет, сестри Констансе и Џоун Бенет, брзо је нашла нови посао, овог пута у плесној групи бродвејске музичке ревије „Џорџ Вајтови скандали” (-{George White's Scandals}-), а потом и у улози полуголе играчице у представи Зигфилдове лудорије (Ziegfeld Follies) из 1925. године, која се играла у позоришту Амстердам на 42. улици Бродвеја.
Захваљујући улогама у Зигфилдовим лудоријама, приметио ју је Волтер Вангер, продуцент филмског студија Парамаунт пикчерс, који јој је понудио петогодишњи уговор 1925. године. Убрзо, Брукс је на Вангеровом коктелу упознала Чарлија Чаплина, који је био у Њујорку због премијере филма Златна Грозница. Упустили су се у двомесечну аферу, иако је Чаплин био у браку са Литом Греј.
Каријера Парамаунт пикчерс мини|десно|300п|Луиза Брукс и Грегори Кели у филму Правити се важан (-{The Show-Off}-) Брукс је дебитовала на великом платну глумећи епизодну улогу у немом филму Улица заборављених људи (-{The Street of Forgotten Men}-) из 1925. Врло брзо је почела да добија и главне женске улоге у низу лаких комедија, где је глумила типску улогу флаперке, а глумачки парнери су јој били, између осталих, Адолф Мењоу и Вилијем Клод Филдс.
Године 1925. понудили су јој уговор и студио Парамаунт и студио Метро-Голдвин-Мејер. Пошто је у то време имала повремену љубавну везу са Валтером Вангером, челником Парамоунт студија и мужем глумице Џастин Џонстоун, Вангер је покушао да је наговори да прихвати уговор студија Метро-Голдвин-Мејер, не би ли избегла трачеве да је уговор добила због везе са њим. Упркос саветима, Брукс је потписала за Парамаунт. Године 1928. снимила је успешан филм Девојка у свакој луци (-{A Girl in Every Port}-) у режији Хауарда Хокса, где је тумачила вамп девојку. Филм је посебан успех остварио у Европи где је стекао култни статус, а њена боб фризура постала је модни тренд, те су многе девојке стилизовале косу по угледу на фризуре Луизе Брукс и колегинице са филма Колин Мур.
У раној звучној филмској драми по именом Просјаци живота (-{Beggars of Life}-) (1928) играла је злостављану сеоску девојку која убија очуха у тренутку када је напаствује. Скитница (игра га Ричард Арлен) случајно постаје сведок ситуације, те наговара девојку да се преруши у дечака и побегне са њим железницом. Њих двоје долазе у склониште где се окупљају скитнице, али убрзо скупина просјака разоткрива њен пол, те поново постаје угрожена. Филм је сниман на Џакумба планинама близу границе са Мексиком и у њему је први пут употребљен бум микрофон, који је измислио режисер Вилијам Велман за потребе снимања једне од првих звучних сцена у историји филма.
мини|лево|300п|Случај убиства Канаринке (1929) На снимању Просјака живота било је пуно тензија. Током продукције провела је ноћ са статистом који је наредног дана раширио причу да глумица има венеричну болест коју је, наводно, зарадила са продуцентом Џеком Пикфордом. Њени односи са филмским партнером Ричардом Арленом постали су натегнути, пошто Арлен, као пријатељ њеног тадашњег супруга Едија Сатерленда, према речима Бруксове, није био наклоњен њеним повремним љубавним излетима са члановима филмске екипе. Такође, сукобљавала се са редитељем Вилијамом Велманом, а готово је погинула слушајући режисерове налоге током снимање сцене када је морала да се попне на воз у покрету.
Након снимања Просјака живота, глумила је у преткодовској криминалистичком филму Случај убиства Канаринке (-{The Canary Murder Case}- 1929). У то време, дружила се са познатим и богатим људима, које је касније презрела. Била је чест гост у кући Вилијам Рандолфа Херста и његове љубавнице Марион Дејвис, где је упознала њену сестричину Пепи Ледерер, са којом је имала аферу. Иако је веза била краткотрајна, њих две су постале најближе пријатељице и поверенице. Када је сазнала да је Херст, неколико година касније, стрпао Пепи у душевну болницу, где је извршила самоубиство скоком са прозора, Брукс је била очајна и читав догађај је додатно утврдио њен презир према Холивуду и лицемерству људи који тамо живе.
Брукс је презирала и лаке улоге које јој студио додељивао, те када је Парамоунт одбио да јој да повишицу, одлучила је да напусти Холивуд. Њен тадашњи љубавник Џорџ Престон Маршал понудио јој је да отплови са њим у Европу и да сними филм са режисером Георгом Вилхелмом Пабстом. Последњег дана снимања филма Случај убиства Канаринке, отпутовала је за Берлин. Овај побуњенички чин се показао као пресудан за њену каријеру.
Европски период thumb|right|230px|Промотивна слика 1930. Брукс је снимила укупно три остварења у Европи. Први је био филм Пандорина кутија (-{Die Büchse der Pandora}- 1929), неми филм у режији експресионистичког режисера Георга Вилхелма Пабста, снимљеног у стилу нове стварности. Сценарио је заснован на драмама Демон земље (-{Erdgeist}-) и Пандорина кутија (-{Die Büchse der Pandora}-) значајног експресионистичког књижевника Франка Ведекинда. У њему је Брукс тумачила главну улогу, лепу плесачицу Лулу, чија неспутана сексуалност разара мушкарце и жене који с њом долазе у додир, терајући их у сиромаштво, лудило и злочин.
Ова улога је од Бруксове начинила европску звезду, те је до данас остала њена најпознатија улога. Пабст је при избору глумице, наводно, одбио Марлену Дитрих, тврдећи да је са 27 година била сувише стара и превише очигледан избор за улогу фаталне лепотице, те је одлучио да улогу да америчкој глумици упркос саветима продуцената. Брукс је касније истакла: Читавог живота се сећала пријатне сарадње са Пабстом:
Други европски филм је исто снимила са Пабстом. У питању је било остварење Дневник изгубљене девојке (-{Tagebuch einer Verlorenen}-, 1929) засновано на истоименом роману Маргарете Беме. Луиза Брукс је у њему тумачила лик младе и наивне девојке коју су родитељи затворили у поправни дом, након што је родила ванбрачно дете, одакле бежи и почиње да зарађује проституцијом. Последњег дана снимања филма Пабст је упозорио глумицу да се не враћа у Холивуд, саветујући је да остане у Европи и да настави да гради каријеру глумице у озбиљним филмовима. Пабст се плашио да ће је безбрижни однос према каријери на крају довести до просјачког штапа баш као што је завршила Лулу. Такође ју је упозорио да ће јој Џорџ Маршал и остали „богати амерички пријатељи” окренути леђа чим јој каријера крене силазном путем.
Публика и филмска критика је била збуњена њеном натуралистичком глумом у оба немачка филма. Поједини гледаоци, напуштајући биоскоп, гласно су се жалили како глумица уопште не глуми. Филмска публика је до тада једино познавала театралну глуму са пренаглашеним покретима тела и гримасама. Њена глума је била суптилна зато што је схватила да је непотребно пренаглашавати осећања на лицу јер крупни кадрови могу да забележе и најделикатнија осећања на лицу. Свој глумачки метод је објашњавала тврдњом: „не глуми се дескриптивним покретима лица и тела већ мисаоним и душевним покретима који су исказани на сведен начин”. Данас је овакав начин глуме опште прихваћен, али је у то време био новина за гледаоце. Филмски критичар Роџер Иберт је касније забележио да је усвојивши овакав метод глуме: „Брукс постала један од најмодернијих и најутицајнијих глумаца”. Филмска историчарка Моли Хаскел истиче да су ова два филма:
Крајем 1929. енглески филмски критичар и новинар Седрик Белфраж интервјуисао је Пабста пишући чланак о немачким филмовима Луизе Брукс, а који је био објављен у фебруарском броју америчког месечника Покретне слике. Аустријски режисер је њен успех у Европи, према речима Белфража, приписао урођеном европском сензибилитету Луизе Брукс: