Мадур Џафри (13. август 1933) је индијска глумица, тв лице и списатељица. Позната је по томе што је индијску кухињу довела до западне хемисфере својом дебитантском куварском књигом, Позив на индијско кување (1973), која је објављена у Кући славних Фондације Џејмс Бирд 2006. године. Написала је преко десетак куварских књига и појавила се на неколико повезаних телевизијских програма, од којих је најистакнутија била Индијска кухиња, која је премијерно изведена у Великој Британији 1982. године. Она је консултанткиња за храну у Давату, једним од најбољих индијских ресторана у Њујорку.
Играла је једну од главних улога у делима стваралаца Џејмса Ајворија и Исмаила Мерчанта, а глумила је и у неколико њихових филмова, попут Господин Шекспир (1965), за који је освојила награду Сребрни медвед за најбољу глумицу на 15. берлинском Међународном филмском фестивалу. Појављивала се у драмама на радију, позорници и телевизији.
Године 2004. проглашена је сврстана међу Редове Британског царства у знак признања за своје услуге културним односима између Уједињеног Краљевства, Индије и Сједињених Држава, захваљујући својим достигнућима у филму, телевизији и куварству.
Њен мемоар из детињства Индије током последњих година британске колоније, Climbing the Mango Trees, објављен је 2006. године.
Детињство и младост Мадур је рођена у Делхију. Она је пето од шесторо деце Лала Рај Банас Бахадура (1899–1974) и његове супруге, Кашмиран Рани (1903–1971).
Када је Мадур имала око две године, њен отац је прихватио посао у Канпуру као менаџер тамошње фабрике. У Канпуру је Мадур похађала школу манастира Свете Марије заједно са старијим сестрама, Лалит и Камал.] Породица је живела у Канпуру осам година док се здравље њеног деда није проузроковало пресељење 1944. године у Делхи.
У Делхију је Мадур похађала Вишу средњу школу краљице Марије где ју је учитељица историје подстакла да учествује у школским представама. Мадур је играла улогу Титаније у представи Шекспира 'Сан летње ноћи' и затим главну улогу у филму Робин Худ и његови весели људи. Браћа Мадур, много старији од ње, уписани су на колеџ у Делхију.
Као присталица захтева Махатме Гандија за независност Индије од британске владавине, Мадур је свакодневно проводила неко време правећи кади (одећу од памука) и достављајући их у централни сабирни центар у Делхију.
Године 1947. Мадур је из прве руке доживео ефекте поделе Индије. У школи су се њени другови разделили на два дела о питању поделе; муслиманске девојке подржале су ту идеју, док су Хиндуси били против. Дана 15. августа гледала је Џавархала и Маунтбатена како силате низ Раџпат и како се народ полако дели. Масивна вишесмерна миграција која је започела скоро одмах након тога изазвала је нереде и убиства у Делхију. Чланови њене породице чували су своју кућу пушкама које су претходно користили само за лов на дивљач. У школи су сви муслимани остали без посла. Године 1948., неколико дана пре него што је Ганди убијен, присуствовала је једном од његових молитвених састанака у кући Бирла и певала је бајане. Чула је вест о његовом убиству на радију, а потом те вечери уследило је обраћање Нехруа, "светлост је нестала из наших живота, а свуда је мрак." Видела је Гандину погребну поворку код Раџпата и сведочила његовом кремирању у Раџгату.
Код куће је Мадурина породица јела првенствено храну коју су припремале слуге, али су је надзирале жене из породице. Повремено су се препуштали муглајској кухињи купљеној у старим квартовима Делхија. Избеглице из Пенџаба који су се настанили у Делхију након поделе донели су свој стил кувања. Моти Махал, увео је пилетину тандоори, а затим је изумео пилетину са маслацем и дал махани. Мадур је једноставност и свежину те хране сматрала врло примамљивом и рутински је узимала тандури храну из Моти Махала за породичне излете.
У школи је предмет домаћинства укључивао учење спремање јела попут бланманжа, чији је благи укус натерао Мадур да се испише са часова кувања због припрема "британске неваљане хране из око 1930. године". Међутим, у току практичног испитивања од њеног се разреда тражило да направи јело од различитих врста кромпира, парадајза, лука, белог лука, ђумбира и индијских зачина у лонцу преко дрва. Мадур је дала све од себе, али претпоставила је да уопште није прошла предмет домаћинства.
Мадур и њени рођаци редовно би одговарали на позиве са оближње станице Ал Индија Радио због рада у радио-представама или дечјим емисијама. Како су јој плаћали малу накнаду за сваку сесију, Мадур је ово сматрала својим првим професионалним радом.
У међувремену, Мадурин отац преселио се у месту Даурала као генерални директор фабрике шећера, фабрике чији су власници породични пријатељи. Мадур је, заједно са својом браћом, њеном млађом сестром Вином и мајком остати у Делхију како би избегла ометање школовања деце. У том периоду, старије сестре Мадур биле су у интернату. У писмима која су размењивали са сестром и рођацима у Делхију обраћали су се једни другима својим иницијалима. Та се традиција временом зацементирала тако да је Мадур постала М за свој круг блиских пријатеља и породице. Мадурин отац се на крају вратио из Даурале и придружио се да ради у текстилној фабрици у власништву породице Шри Рам.
Делхи (1950–1955) Од 1950. до 1953. Мадур је похађала Миранда Хаус, женски колеџ, где је стекла диплому из енглеског језика са филозофијом.
Учествовала је у женским продукцијама Хамлета. Појавила се у "Комедији грешака" у изведби колеџа Светог Стефана.
Године 1951. Мадур се придружила позоришту Јунити, трупи која се бави енглеским језиком, основао је Саид Џафри у Њу Делхију. Она је била на аудицији за улогу краљичиног читатеља у представи Жан Кокто-а "Орао има две главе" само четири дана пре отварања, али је играла улогу. Следећа представа коју је урадила са Саидом била је од Кристофера Фраја A Phoenix Too Frequent.
Након дипломирања 1953, Мадур се придружила радију Ал Индија, где је Саид био спикер. Ноћу је радила као диск џокеј. Саид и Мадур заљубили су се и излазили у Гејлорду, ресторану у Њу Делхију.
Током овог периода, Мадур је такође упознала Рут Правер Џабвалу, британску списатељицу која се преселила у Делхи, после брака са индијским архитектом, 1951. године. Мадур се одазвала позиву Рут и радила с њом на представама Ал Индија Радио. Протагонисти првог романа Рут, су засновани на Мадур и Саиду. Роман је објављен следеће године у Америци као Амрита (1956).
Мадур је одлучила да се бави глумачком професијом. Освојила је грант британске владе коју је могла да искористи за плаћање образовања на Краљевској академији драмске уметности (РАДА).
Лондон (1955–1957) Мадур се придружила Краљевској академији драмске уметности (РАДА) с њеним савременицима као што су Дајана Риг и Гленда Џексон. После аудиције, освојила је стипендију РАДА. То је допуњавало њен ранији грант и стипендију. Изабрала је мање глумачке улоге на телевизији и радију BBC. Отац би јој периодично слао малу количину новца и њен укупни приход показао се довољним да живи скромно у Лондону. Унајмила је собе од најмање два различита поседника, пре него што се сместила у у Бренту са младом јеврејском породицом, Голдсе, која јој је дозволила да користи њихову кухињу и прибор за кување сопствене хране. Њена газдарица Бланш Голд била је отприлике њених година. Бланш је имала једно дете и била је трудна.
Мадур је британску храну и индијске ресторане тога времена сматрала веома страшним. Сива печена говедина и прекувани купус са воденим кромпиром послуженим у кантини РАДА на петом спрату били су неприхватљиви. Писала је мајци молећи је за рецепте домаћих јела из детињства. Њена мајка је одговарала с рецептима који су на хиндском језику написани на папиру од коже а писма су послата ваздушном поштом. Прво писмо написано је 19. марта 1956. године и обухватало је рецепте за месо зачињено циметом, кардамомом и ловором, јелом од карфиола и кари са тврдо куваним јајима. Први рецепт који је пробала да направи било је јира алу (кромпир с кумином).
Крајем 1955. Саид Џафри добио је Фулбрајтову стипендију да би наредне године студирао драму у Америци. У пролеће 1956. године он се обратио Мадуриним родитељима у Делхију како би јој пружио брак, али они су то одбили јер су осећали да му финансијски изгледи за глумца не изгледају добро. Мадур је добила дозволу свог оца да се на крају уда за Саида. У лето 1956. Саид је летео у Лондон на путу у Америку и запросио Мадур. Она је одбила, али му је омогућила обилазак РАДА. Убрзо након тога, Саид се укрцао на брод како би пловио преко Атлантског океана од Саутемптона до Њујорка.
Мадур је 1957. дипломирала. Не знајући да ли ће остати у Лондону, придружити се репертоарској трупи или се вратити у Индију, написала је Саиду писмо описујући своју дилему. Саид је управо дипломирао на одсеку за говор и драму Католичког универзитета у Америци и изабран је да игра у летњим акцијама у , Вермонту. Видећи Саида узнемиреног њеним писмом, велечасни Гилберт В. Хартке, шеф одељења на Католичком универзитету, приредио је Мадур да предаје пантомиму у школи Светог Михајла тог лета. Отац Хартке је такође договорио да Мадур иде на Католички универзитет за делимичну стипендију и ради у библиотеци Драмске школе како би подмирила своје животне трошкове. Након што је добила своју америчку радну визу, она је отишла за Вермонт.
Њујорк (1958–1969) У септембру 1957. Мадур је боравила у Вашингтону, са Саидом, који се вратио тамо да би пробао сезону 1957–58 са професионалном турнејском фирмом која је изводила класичне представе широм Америке. На пола пута, се вратио у Вашингтон из Мајамија како би се оженио Мадур на скромној цивилној церемонији. Следећег дана отпутовали су у Њујорк, где је Мадур добила посао туристичког водича Уједињених нација, док је Саид за односе са јавношћу радио за туристичку канцеларију владе Индије. Између 1959. и 1963. године Мадур и Саид добили су три кћери, Миру, Зиа и Сакину.
У септембру 1958. Исмаил Мерчант стигао је из Бомбаја да би похађао Стерн пословну школу Универзитета у Њујорку. Мерчант је чуо за Саида из његових позоришних дана у Делхију. Сам је хтео да продуцира представе и снима филмове. Саид је тада глумио главну улогу у студију Лија Страсберга у трагедији шпанске драматичарке Федерико Гарсије Лорка. Мерчант је пришао Саиду са предлогом да се постави Бродвејска продукција представе Mṛcchakatika у којој игра. Саид га је одвео кући на вечеру, где је упознао Мадур са њим која је била тада трудна са њиховим првим дететом.
Следеће године Џејмс Ајвори, тадашњи филмски продуцент у настајању из Калифорније, пришао је Саиду како би пружио увид за свој кратки филм о индијској екранизацији, Мач и флаута (1959). Саид је и њега упознао са Мадуром. Када се екранизација приказивала у Њујорку 1961. године, Саид је охрабрио Мерчанта да присуствује пројекцији, где се први пут срео са Ајворијем. Након тога редовно су се састајали на Саидовим вечерама и учврстили свој однос у доживотном партнерству, личном и професионалном плану. Саид је планирао да се врати у Индију да оснује путујућу трупу и путује са њом. Они су често разговарали о овој идеји са Ајворијем и почели су писати сценарио за представе.
Џафрисови су убрзо проширили свој друштвени круг и на остале чланове индијске заједнице у Њујорку који су се бавили уметношћу. Они су редовно приређивали велике вечере које је спремао Мадур која је био одлучна да савлада све да прави од јела, укључујући биријани и пилав.
Године 1962. Мадур и Саид појавили су се у раду продукцији Ролфа Форсберга A Tenth of an Inch Makes The Difference. Њихов перформанс драмски критичар Њујорк Тајмса Милтон Естеров описао је као "осетљиву глуму" која је чинила "најсјајнијим делом вечери". Плата за такве улоге је углавном износила 10 УСД / сат.
До 1965. су се растали јер је Саид признао да имао љубавну аферу са играчицом из своје трупе. Мадур је средила да њихова деца живе са родитељима и сестром у Делхију, док је Мадур отишла у Мексико на формални поступак развода. Развод је окончан 1966. године.