Агњешка Холанд (; Варшава, 28. новембар 1948) је пољска филмска и телевизијска редитељка и сценаристкиња. Најпознатија по политичким доприносима пољској кинематографији, Холанд је једна од најеминентнијих пољских филмских стваралаца. Каријеру је започела као помоћница режисера Кшиштофа Занусија и Анджеја Вајде, а емигрирала је у Француску мало пре наметања Војног закона у Пољској 1981. године.
Холанд је најпознатија по својим филмовима Европа Европа из 1991. и У тами из 2011. године, који је на 84. додели Оскара био номинован за најбољи филм на страном језику. Награду Алфред Бауер (Сребрни медвед) на Међународном филмском фестивалу у Берлину 2017. године добила је за филм Трагом костију.
Детињство, младост и образовање Агњешка Холанд је рођена 1948. у Варшави, у Пољској. Кћерка је новинарке Ирене (рођена Рибчинска) и Хенрика Холанда, који је био истакнути комунистички активиста од 1935. године и капетан у пољској војсци.Agnieszka Holland profile, FilmReference.com; accessed 24 November 2015. Њена мајка била је католикиња а отац Јеврејин, али она није била одгајана у било којој религији.NPR: "Poland's Holland, Exploring Holocaust History Again" by Pat Dowell February 13, 2012 Њен отац Хенрик Холанд изгубио је родитеље у гету током холокауста и провео већину свог одраслог живота негирајући сопствену јеврејску припадност. Њена мајка је учествовала у Варшавском устанку 1944. године као припадница Пољског покрета отпора, помагала је Јеврејима током холокауста и за то је добила медаљу Праведни међу народима од центра Јад Вашем из Израела.
Агњешка је често била болесна као дете и већину свог времена је проводила пишући, цртајући и режирајући кратке представе са другом децом.:2, pp. 132-43. Када јој је било једанаест година, њени родитељи су се развели, а мајка се ускоро удала за новинара Станислава Бродског.
Свој однос са оцем описује као утицајан, али веома резервисан. „Био је веома занимљив, веома интелигентан, и последњих година свог живота отворио ми је многа врата уметности и филма. Али мала деца га нису баш занимала и примећивао ме је само кад је хтео да направи неки шоу”. Сећа се да је приказивао својим пријатељима током окупљања у касним ноћима, а затим игнорисао ујутро када се више није имао госте. Када је имала тринаест година, њен отац је умро под полицијским испитивањем, док је био у кућном притвору у Варшави. Иако су званични извештаји његову смрт означили као самоубиство, његова породица и други верују да га је комунистичка полиција убила дефенестрацијом.
Похађала је Гимназију „Стефан Батори” у Варшави.Након средње школе, студирала је на Филмској и ТВ школи Академије сценских уметности у Прагу (ФАМУ), јер, како је рекла у једном интервјуу, мислила је да су чехословачки филмови 1960-их били врло занимљиви: „Гледала сам прве филмове Милоша Формана, Иван Пасера и Вере Читилове. Чинили су ми да су фантастично интересантни, за разлику од онога што се у Пољској правило у то време.“Na czeskiej fali, Agnieszka Holland - wywiad retrieved March 9, 2013 На ФАМУ-у је упознала и свог будућег супруга и колегу режисера Лаца Адамика.
Била је сведок Прашког прољећа 1968. године у Чехословачкој, и била ухапшена због своје подршке дисидентском покрету за реформе и политичку либерализацију. Своје време у Прагу описује као „увод у политику, насиље, лепоту, уметност, брак, филм и друге уметности ... све што се догодило после, темељило се на овом чехословачком искуству.” Током боравка у затвору, била је у ћелији између двоје затвореника који су се заљубили. Њен посао је био преношење еротских порука између њих. Рекла је да је "то било као телефонски секс а ја сам проводник". За време боравка у Прагу и у затвору, схватила је да би „радије била уметник него агитатор“. Дипломирала је на ФАМУ 1971. године. Вратила се у Пољску и написала свој први сценарио. Иако је цензурисана и заустављена, привукла је пажњу Андржеја Вајде, који јој је постао ментор. Њена ћерка са Адамиком, Касиа (рођена 28. децембра 1972), такође је режисерка.
Догађаји и збуњујуће особе који су чинили њено детињство резултирали су да се Агњешка значајно борила са идентитетом, што се манифестује у многим њеним најпознатијим филмовима, нарочито оним који су повезани са пољско-јеврејским интеракцијама током холокауста. Према њој, напета веза између Пољака и јеврејских Пољака је и даље актуелно питање. Она каже да су "неки Јевреји из Пољске и даље непријатељски расположени према Пољској ... Постоје ствари у католицизму и пољском национализму које су дубоко антисемитске". Њен признати филм Европа, Европа јој је донио успех и признање у Холивуду, али она се и даље суочава са проблемима у каријери и животу због своје прошлости. Њено „мешовито пољско католичко и јеврејско порекло ... ставља је у средиште насиља овог века“. Ови сукоби и тешкоће били су инспирација за филмове попут Европа, Европа и У тами.
Каријера мини|На премијери филма Трагом костију у граду Нова Руда Започела је своју каријеру као помоћница режисера за пољске филмске редитеље Кшиштофа Занусија и Анджеја Вајде. Учествовала је у Занусијевом филм из 1973. године Илуминација и Вајдином филм из 1983. Дантон. Била је прва помоћница директора на Вајдином филму Човек од мермера из 1976. године, што јој је дало могућност да истражује политичка и морална питања у оквирима репресивног режима. Иако је имала велику улогу у успеху овог филма, њено ауторство није објављено због закона о цензури. У првом делу каријере, Агњешка Холанд није могла да објави ниједан филм под својим именом због оштре цензуре комунистичких власти. Вајда јој је понудо да је усвоји, али она је одбила, уверена да ће на крају моћи да објављује филмове под својим именом. Њен први велики филм био је Глумци из провинције, хроника напетих закулисних односа из 1978. године у позоришној трупи у малом граду, која је била алегорија савремене политичке ситуације у Пољској. За овај филм је освојила Награду међународне критике на Канском филмском фестивалу 1980. године.
Још два филма је режирала у Пољској, Грозница из 1980, са којим је учествовала на 31. Берлинском филмском фестивалу и Усамљена жена 1981, пре него што је емигрирала у Француску, мало пре наметања Војног закона у Пољској децембра 1981. године. Речено јој је да се не може вратити у Пољску и више од осам месеци није могла да види или има било какав контакт са ћерком. Током овог времена, иако је била безбедна, није била у стању сама да створи ниједан успешан филм.
Знајући да се не може вратити у комунистичку Пољску, писала је сценарије за колеге пољске филмаше у егзилу: Вајдин Дантон, Љубав у Немачкој(1983), Зли дуси (1988) и Корчак (1990). Такође је развијала сопствене пројекте са западноевропским продукцијским компанијама, режирајући Горка берба (1985), Убити свештеника (1988) и Оливие, Оливие (1992). Номинована је за награду Оскар за најбољи филм на страном језику за Горку бербу, немачку продукцију о Јеврејки у бегу током Другог светског рата.
Приказ холокауста Агњешке Холанд Неки од њених најпознатијих остварења су њени прикази холокауста. Ова дела су била изузетно контроверзна због њене посвећености реализму и прихватања свих врста појединаца и као жртви и као људи са манама који заслужују кривицу. Према чланку написаном о њој, њени филмови о холокаусту "држе се за свет каквим га види. Свет у којем мудрост, ако уопште постоји, лежи у прихватању насиља и људске слабости у свима, без изузетка, укључујући Јеврејски народ ". Ово је најизраженије у филму У тами из 2011. године, у којем су ликови Јевреја и пољских католика представљени тако да имају неке прекора вредне карактеристике као и да заслужују опроштај.
Најпознатији филм Агњешке Холанд је Европа Европа (1991), заснован је на животу Соломона Перела (јеврејског тинејџера који је побегао из Немачке у Пољску након Кристалне ноћи 1938. године. Избијањем Другог светског рата и немачке инвазије на Пољску Перел је побегао у совјетски део земље. Ухваћен током немачке инвазије на СССР 1941. године, Соломон је уверио немачког официра да је Немац и нашао се међу Хитлеровом омладином. Филм је у Немачкој имао млак пријем а немачка комисија за избор кандидата за Оскара није га доставила за најбољи филм на страном језику 1991. године. Међутим, привукла је пажњу Мајкла Баркера (који се у то време бавио продајом компаније Орион Класикса). Европа, Европа приказан је у Сједињеним државама, освојивши награду Златни глобус 1991. за најбољи филм на страном језику и номинацију за Оскара за најбоље прилагођени сценариј.
Скоро двадесет година касније, Агњешка Холанд је снимила филм У тами (2011), немачко-канадско-пољску копродукцију која је драматизовала причу о пољском раднику канализације који је помагао групи јеврејских избеглица сакривајући их у канализацији града Лавова у време када су Јевреји слани у логоре за истребљење. Прича се фокусира на односе Пољака и Јевреја током холокауста. Ликови филма У тами приказани су са израженим сличностима, упркос чињеници да је стварност за Јевреје и етничке Пољаке, посебно оне приказане у филму, изузетно различита. Упоређујући пољског главног јунака са јеврејским, Холандова поново ствара морално збуњујући и физички бруталан свет који је, иако врло различит за оне који су ловљени, био свуда за време Трећег рајха. Чини се да је ово поређење јасан одраз њеног личног искуства, посебно њене борбе са идентитетом и антисемитизмом.
Холанд и Холивуд Све до успешног филма Европа, Европа из 1991. године, Агњешка Холанд је била једва препозната као признати филмаш у Холивуду. До филма је дошло због вожње с будућим продуцентом филма Артуром Браунером. Америчку академија је частила Агњешку посетом Дизниленду када је била номинована за Оскара најбољи страни филм за филм Горка берба. Након потешкоћа у реализацији тог филма, умало је одлучила да се одрекне филмског стварања заувек, али Браунер је био убеђен да има савршен пројекат за њу. Током путовања у Дизниленд, Агњешка је „против своје боље пресуде одлучила да се вози ролеркостером са својим продуцентом. Након што су завршили, Агњешка се тресла од страха док је Браунер извадио уговор из џепа: Потпиши!.” Успех овог филма привукао је пажњу Холивуда, што јој је дало прилику да режира филмску адаптацију светски познатог романа из 1911. године Тајни врт. Ово јој је био први филм направљен за велики студио који је био за широку америчку јавност. Била је то огромна промена стила за Агњешку Холанд, који је у то време била позната по својој углавном мрачној и песимистичкој режисерској перспективи.
Каснија каријера Као пријатељ пољског писца и редитеља Кшиштофа Кјешловог, сарађивала је на сценарију за његов филм Три боје: плаво. Као и Кјешловски, и она често испитује питања вере у свом раду. Већи део њеног филмског дела има снажно политичко гледиште. Владине репресалије, гушење бирократске машинерије, санкционирани штрајкови и нефункционалне породице заступљени су у њеном раном раду. У интервјуу из 1988. године рекла је да иако су жене важне у њеним филмовима, феминизам није била централна тема њеног рада. Сугерисала је да је, када је снимала филмове у Пољској, у време комунистичког режима, владала атмосфера међуљудске солидарности против цензуре. Рекла је да су је занимали догађаји међу људима, а не политика која се дешава изван њих; у том контексту, „можда бисте могли рећи да су сви моји филмови политички“. мини|лево|250px| Звезда у част Агњешке Холанд у Лођу Следе филмови Оливије, Оливије (1992), Тајни врт (1993), Тотално помрачење (1995), Трг Вашингтон (1997), продукције ХБО Пуцањ у срце (2001), Јулијин пут кући (2001) и Копирајући Бетовена(2006).