Џејн Григсон (; Глостершир, 13. март 1928 — Вилтшир, 12. март 1990) била је енглеска ауторка приручника о кувању и кулинарка. У другом делу 20. века била је ауторка колумне о храни за The Observer и написала је бројне књиге о европским кухињама и традиционалним британским јелима. Њен рад се показао утицајним у промоцији британске хране.
Рођена у Глостерширу, Григсон је одрастала у Сандерленду, североисточна Енглеска, пре него што је студирала на Нуњам Колеџу, Кембриџ. Године 1953. постала је асистенткиња за уредништво у издавачкој компанији Rainbird, McLean, где је била научни сарадник за песника и писца Џофрија Григсона. Убрзо су започели везу која је трајала све до његове смрти 1985. године; имали су једну кћер, Софи. Јане је радила као преводилац италијанских дела, а заједно са супругом написала је књиге пре него што је написала Charcuterie и French Pork Cookery 1967. године.
Џејн је наставила писати за The Observer до 1990; написала је и дела која су се углавном фокусирала на британску храну - попут: Good Things (1971), English Food (1974), Food With the Famous (1979) и The Observer Guide to British Cookery (1984) и дела која су се фокусирала на рибље специјалитете: Fish Cookery (1973), The Mushroom Feast (1975), Jane Grigson's Vegetable Book (1978), Jane Grigson's Fruit Book (1982) и Exotic Fruits, Vegetables (1986).
Добила је награду John Florio Prize за превођење дела са италијанског језика 1966. године.
Григсон је била активна у политичком лобирању, кампањи против узгоја животиња у кавезима, залагала се за порекло хране и малих фармера; 1988. године повела је Џона Макгрегора, тадашњег министра пољопривреде, рибарства и хране, на посао након што је у британским јајима пронађена салмонела. Њено писање ставља храну у њен друштвени и историјски контекст с низом извора који укључују поезију, романе и куварске писце ере индустријске револуције. Кроз своје писање променила је прехрамбене навике Британаца, чинећи опет многа заборављена јела популарнима.
Биографија мини|десно|Нуњам Колеџ, Кембриџ Детињство и младост 1928 - 1964 Џејн је рођена као Хедер Мејбл Џејн Мекентајер 13. марта 1928. у Глостерширу, кћерка Џорџа и Дорис Мекентајер. Џорџ је био адвокат и заменик градског чиновника општине; Дорис је била уметница.Levy, Paul (18 March 1990). "Cook With the Recipe for Love". The Observer. p. 51. Григсонова је касније рекла да је кућа била тамо где је „први пут сазнала за добру енглеску храну“. Након што је био умешан у затварање клаонице, Џорџ је одустао од конзумације меса. Када је Григсонова имала четири године, породица се преселила у Сандерленд, североисточна Енглеска. Покупила је траг нагласка на североистоку који је остао уз њу. Национални биографски речник Оксфорда назива њено политичко гледиште као „тиха левица“. За време Другог светског рата, Сандерленд је био мета бомби Луфтвафеа, па су Григсонова и њена сестра Мари послане у Кастертон, интернат. Затим је стекла стипендију на Нуњам Колеџу на студијама за енглеску литературу.
Након универзитета, Григсон је путовала по Италији и живела три месеца у Фиренци.Robertson, Bryan (16 March 1990). "Obituary: Jane Grigson". The Independent. p. 15. По повратку у Велику Британију, постала је помоћница Брајану Робертсону, кустосу у галерији у Кембриџу; интересовање за сликарство, сребро и текстил навело ју је да се пријави на радна места у музејима али било је неуспешно. Радила је у млађим годинама у уметничкој галерији у улици Бонд; мислила је да су акварели старомодни, а касније је рекла да "бих волела да све откидам са зидова и обесим [радове] Бена Николсона". Почела је да пише уметничке критике за Sunderland Echo, покривајући теме попут фине керамике, ренесансе и дела Кларксон Фредерика Стајнфилда.McIntire, Jane (2 August 1951). "Attraction of Fine Pottery". Sunderland Echo. p. 2. Године 1953. постала је асистент за уредништво у издавачкој компанији Rainbird, McLean на положају које је обављала две године, за које време је била научни сарадник песника и писца Џофрија Григсона. И даље је био ожењен, иако раздвојен, и двадесет и три године старији од ње, али започели су везу и убрзо су се потом преселили заједно у Вилтшир. Он и његова супруга нису се развели; његова отуђена супруга одбила је одобрити развод. Уместо тога, средином педесетих година прошлог века, Џејн је променила своје презиме у Григсон уместо Мекентајер.
Године 1959. Григсонови су добли кћерку Софи, која је касније постала као и мајка, ауторка многих кувара и телевизијска водитељка. Убрзо након рођења, пар је купио викендицу у Француској и тамо је, према Националном животопису из Оксфорда, Григсонова развила уверење да је „зато што је кување централни део живота о њему би требало бити пажљиво написано као и о било којој другој врсти уметности “."Grigson [née McIntire], (Heather Mabel) Jane". Oxford Dictionary of National Biography (online ed.). Oxford University Press. 2015.
Џејн је десет година радила као преводилац са италијанског а 1959. године написала је нови превод бајке "Авантуре Пинокиоа", за који је сматрала да је "једина верзија Пинокиа која преноси живахност и жилавост оригинала ".Driver, Christopher (14 March 1990). "Feasting with educated greed". The Guardian. p. 39. Превела је дело Чезаре Бекарија „О злочинима и казнама“ 1963. године а добила је награду John Florio Prize за италијански превод из 1966. године. Она и њен супруг тада су радили на заједничком пројекту намењеном малолетницима који су на значење 65 уметничких дела гледали у контексту њиховог времена и њиховог трајног утицаја; тако је настало дело Shapes and Stories објављено 1964. године. Тајмс и Гардијан коментарисали су да је дело "оригинално и лепо"."For All Sorts of Children". The Times. 10 December 1964. p. 17. Следеће дело Shapes and Adventures објављено је 1967. године.. Petits Propos Culinaires. Prospect Books. 38: 20–49.
1960—1970 мини|upright=1|alt=Diagram of a pig, showing the location of the cuts of pork|Скица из дела: Charcuterie and French Pork Cookery: свиња, "дивна када се кува или суши, од њушке до репа" Средином шездесетих година прошлог века њен пријатељ, Адеј Хортон, наговорио је Григсонову да жели да бдуе коаутор књиге о свињетини. Хортон је делимично одустао од пројекта и 1967. године Григсонова је објавила Charcuterie and French Pork Cookery. Рецензент из Тајмса је прокоментарисао, "истраживање је детаљно, препричавање живахно, информације очаравајуће, рецепти комплетни од главе до репа.""Paperbacks". The Times. 26 November 1970. p. 17. Током турнеје куварских књига 1977. године, Елизабет Дејвид прокоментарисала је књигу „Вредан рад у вези сољења, излечења и кувања свињетине ... као што то раде француска домаћинства, као и професионални charcutiers, и коментарисала је „аутентичне рецепте, практичан приступ и добро писање“.
Због њене књиге Charcuterie and French Pork Cookery - Дејвидова је препоручила Григсоновој да ради у магазину The Observer као ауторка о храни; Џејн је започела своју недељну колумну с новинама следеће године. У свом првом чланку написала је о јагодама, али није била сигурна како да приступи тој теми. Њен супруг је предложио "сазнаћемо шта јагода значи људима, шта су јој учинили, како су је развили и тако даље". Она је користила исти приступ за већину својих будућих колумни.The Food Programme: Jane Grigson – A Tribute: Part One (Radio). BBC Radio 4. 10 May 2015.
Џеј Рејнер, један од њених наследника, пише да је Григсонова "утврдила ... [у] репутацију новина као публикације која се озбиљно дотиче теме хране". Најџел Слејтер, још један наследник, сматра да је "њено писање легендарно". Писала је колумне до 1990. Григсонова и њен супруг проводили су три месеца годишње у Француској - понекад посећујући два пута годишње - пишући тамо и код куће у Вилтширу. Док је била у Француској, "одушевила је доказивањем ... [својим] француским пријатељима да британска кухиња може бити добра као њихова", према казивањима њене ћерке. Њени чланци у магазину послужили су као основа за даље књиге; 1971. године у њеним колумнама налази се материјал за књигу Good Things, који је издала рекавши да "није приручник о кувању, већ књига о уживању у храни". Харолд Вилшав, писац колумни за Гардијан, сматрао је то "величанственом књигом ... вредном новца за само поглавље о шљивама"; Тајмс га сматра "можда најпопуларнијом њеном књигом". Ника Хазелтон, рецензирајући је за Њујорк Тајмс, пише да је "ужитак читати и кувати. Аутор је писмен, храна је занимљива". Такође аутор кувара, Самин Носрат наводи књигу као једну од "класичних куварских књига које су обликовале моју каријеру кувара и писца, поред књиге о воћу Џејн Григсон и књиге о поврћу Џејн Григсон."
Друштво вина и хране Григсонову је 1973. године позвало да напише књигу о кувању рибе. Према писцу хране Џералдин Холт, у Британији у то време није било уобичајено да риба буде главно јело на свечаном оброку; у време када је Григсонова почела да пише ажурирано издање 1993. године, ставови и укуси су се променили, а за куповину је била доступна и већа разноликост риба.Holt, Geraldene (July 2013). "Jane Grigson". Petits Propos Culinaires. Prospect Books. 98: 62–70.
Григсонова је створила своје дело из 1974. године, English Food, где је на почетку написала: „Енглеска кухиња - и историјски и у устима - много је разноврснија и пријатнија него што то допушта наш мазохистички темперамент“. Читајући књигу, Роџер Бејкер, рецензирајући за часопис Тајмс, Григсонову је описао као "вероватно најактивнијег писца хране који се појавио током последњих неколико година"; мислио је да књига има "осећај забаве, осећај за историју. Врло читљив стил и љубав према једноставном, нетакнутом кувању. " Тајмс је касније енглеску храну описао као дело које је постављено поред књига Елизабет Дејвид о француској и италијанској кухињи. Холт бележи да је с књигом „Григсонова је постала Крсташ због честог злостављаног кухања Британских острва“; постала је рана критичарка узгајања животиња у кавезима и страствена у погледу порекла хране. Исте године, Григсонова је била сарадник у делу The World Atlas of Food. Елизабет Рај је описала књигу као "по својој природи и скупу и површну"; Бејкер је додао да садржи "ужурбане црте на свакој страници ... танкоћу у писању".Baker, Roger (28 November 1974). "A stimulant to gluttony and the art of elegant eating". The Times. p. vii.
Током следеће три године Џејн се вратила писању књига које су се бавиле кључним категоријама хране: две књиге, Cooking Carrots и Cooking Spinach, објављене су 1975, као и The Mushroom Feast. Последњу од њих Киркус Рецензије описао је као "Прелепу колекцију рецепата и кулинарства"; рецензент за The Observer је приметио да "Григсонова вам даје више од рецепата. Она вас води спојем фолклора и књижевности." Григсон је то описао као "евиденцију потраге једне породице за гљивама, како дивљим, тако и узгајаним током последњих двадесет година". За разлику од многих других књига, мало је дуговала својим претходно објављеним чланцима, али се ослањала на искуства своје породице као љубитеља гљива. Идеја о писању књиге о гљивицама дошла јој је након што је једна пријатељица упознала Григсоне на сакупљању гљива. За њу, као и за друге домаће становнике, „лов на гљиве био је део филозофије отпада - ништа није наследила од својих предака сељака". Постепено је закључила да је мало доступних књига правдало гљиве и друге гљиве: "Већина књига о кувању - увек осим Plats du Jour и Primrose Boyd - су бескорисне". Осврћући се на прво издање, Скефингтон Ардрон написао је у Гардијану да ће избор између многих рецепата "изненадити вас, јер овде постоји тако величанствена колекција" која се креће од једноставних економичних јела до "екстравагантног, немогућег, смешног јела Poulard Derbe са шампањцем и тартуфима ".Ardron, Skeffington (7 November 1975). "Fungus Feast". The Guardian. p. 12.
1978—1985