-{Cretoxyrhina}- представља изумрли род из реда Lamniformes, који је живео приближно пре 107 до 73 милиона година, од касног албија до касног кампана у периоду горње креде. Типска врста, -{C. mantelli}-, се најчешће назива Ginsu shark. Постала је популарна захваљујући Гинсу ножевима, јер се њихов теоријски механизам храњења често упоређује са сечењем када се користи нож. -{Cretoxyrhina}- је традиционално класификована као, вероватно, једини члан породице -{Cretoxyrhinidae}-, али су предложене друге таксономске породице, као што су Alopiidae и Lamnidae.
Дужина износи осам метара, а тежина 3400 килограма (3.3 дуге тоне; 3,7 кратке тоне), Cretoxyrhina је била једна од највећих морских паса свог времена. Имајући сличан изглед као модерна велика бела ајкула, био је врховни предатор у свом екосистему и плен великим морским животињама, укључујући мосасауре и плезиосауре, ајкуле и друге велике рибе, птеросауре и повремено диносаурусе. Зуби су величине осам центиметара и имали су густу глеђ која је служила за убадање и резање плена. Cretoxyrhina је и међу морским псима била она која најбрже плива, способна да прогони плен брзином и до 70 километара на сат (43 миља на сат). Претпоставља се да је Cretoxyrhina ловио тако што је великом брзином јурио свој плен како би му задао снажне ударце, сличне данашњој великој белој ајкули, и ослањао се на добар вид.
Од краја 19. века, у Канзасу, откривено је неколико фосила изузетно добро очуваних скелета Cretoxyrhina. Студије су успешно израчунале његову животну историју користећи пршљенове неких скелета. Cretoxyrhina је брзо расла у раном периоду и достигла је сексуалну зрелост у периоду од око четири до пет година. Израчунато је да ће се његов животни век продужити на готово четрдесет година. Анатомска анализа скелета Cretoxyrhina открила је да ајкула поседује фацијалне и оптичке карактеристике најсличније онима код Thresher shark и Crocodile shark и има хидродинамичку грађу која сугерише употребу регионалне ендотермије.
Као вршни предатор, Cretoxyrhina је имао критичну улогу у морским екосистема у којима је живео. Припадао је роду космополита и његови фосили су пронађени широм света, мада најчешће у западној унутрашњости морској зони Северне Америке. Преферирао је углавном у суптропском умереном пелагичном окружењу, али био је познат и у хладним водама као 5 °C. Cretoxyrhina је свој врхунац постигао у конијаку, али је након тога доживео континуирани пад све до изумирања током кампанијана. Један од фактора ове смрти је све већи притисак конкуренције са предаторима који су се појавили у исто време, а најзначајнији је џиновски мосасауриски тилосаурус. Остали могући фактори укључују постепено нестајање западне унутрашње морске зоне.
Таксономија
Историја истраживања лево|мини|Истраживање фосилних риба.|200п Cretoxyrhina први пут је описао енглески палеонтолог Гидеон Мантел помоћу зуба које је прикупио у близини Левеса, у Источном Сасексу. У својој књизи The fossils of the South Downs, 1822. године, идентификовао је зубе које се односе на две врсте локално познатих савремених морских ајкула. Мантел је идентификовао мање зубе као Common smooth-hound и веће као Smooth hammerhead. Године 1843, швајцарски природњак Луис Агасиз објавио је трећи део своје књиге Recherches sur les poissons fossiles, где је преиспитао Мантелових осам зуба. Користећи поред њих још један зуб, из колекције музеја у Стразбуру (чија тачна локација није утврђена, али такође потиче из Енглеске), закључио је да се фосили заправо односе на једну врсту изумрле ајкуле, која има јаке зубне сличности са три врсте које су затим класификоване у сада већ неважећи род Heterodon, O. hastalis, O. xiphodon и O. desorii. Када је Агасиз сврстао врсту у род Oxyrhina приметио је да је знатно дебљи корен његових зуба и уочио је јасне разлике и сврстао га је у посебну врсту и научно је класификовао морску ајкулу у таксон Oxyrhina mantellii и назвао ју је по Мантелову.
Крајем 19. века палеонтолози су описали бројне врсте које су данас синоним за Cretoxyrhina mantelli. По неким истраживачима је у то време могло постојати готово 30 различитих синонима O. mantelli. Већина ових врста изведена је из зуба који су представљали варијације C. mantelli, али одступали су од тачних карактеристика синтезе. На пример, 1870. године француски палеонтолог Хенри Сауваг идентификовао је зубе из Француске који у великој мери подсећају на синтезе O. mantelli из Енглеске. Године 1873. амерички палеонтолог Џозеф Леиди идентификовао је зубе из Канзаса и Мисисипија и описао их је под називом врсте Oxyrhina extenta. Ти су зуби били шири и снажнији од O. mantelli из Енглеске.
Све се то променило открићима неких изузетно добро очуваних костура ајкуле у Западном Канзасу. Чарлс Стернберг је први костур открио 1890. године, описао га је у раду 1907. Значај овог узорка је да је кичмени стуб, иако од хрскавичног материјала, готово комплетан, и да је велики број од 250 зуба био на свом месту. Када је Чарлс Р. Истман, са Харварда, описао овај узорак, показао се тако потпуним да уништава готово тридесет синонима који се користе за именовање животиње и који потичу од многих зуба нађених у прошлости.
— Чарлс Стернберг, Some animals discovered in the fossil beds of Kansas, 1907.
alt=Fossil hunter George F. Sternberg preparing a fossil skull of the dinosaur Chasmosaurus|мини|Чарлс Стернберг пронашао је многе изузетно добро очуване скелете.|200п
Чарлс Р. Истман објавио је своју анализу скелета 1894. године. У раду је реконструисао ницање зуба на основу разбарушеног зубног скелета. Помоћу реконструкције, Истман је идентификовао многе изумрле врсте морских ајкула и установио да су њихови фосили заправо различити типови зуба O. mantelli, које је све прекласификовао у врсту. Овај костур, којег је Стернберг продао универзитету Лудвига Максимилијана у Минхену, уништен је 1944. године савезничким бомбардовањем током Другог светског рата. Године 1891, Стернбергов син, Џорџ Ф. Стернберг открио је други скелет O. mantelli који је сада смештен у природни историјски музеј универзитета Канзас. Извештава се да је овај скелет износио 6,1 метра у дужину и да се састоји од делимичног карличног стуба са скелетним остацима Xiphactinusа као стомачног садржаја и делимичне чељусти са око 150 зуба. Овај костур сматран је једним од највећих научних открића те године због неочекиваног очувања хрскавице. Џорџ Ф. Стернберг ће касније током каријере открити више костура O. mantelli. Његова најистакнутија открића била су FHSM VP-323 и FHSM VP-2187, пронађени 1950. и 1965. године. Први је делимични костур који се састојао од добро очуваног скупа вилица, пара од пет шкрги и неких карлица, док је последњи готово комплетан скелет са готово потпуним карличним стубом и изузетно очуваним лобањама које садрже већи део кранијалних костних елемента, чељусти, зубе и фрагменте грудног појаса и пераје у њиховом природном положају. Оба костура тренутно су смештена у природном историјском музеју Стернберг. Године 1968. колекционар по имену Тим Басгал открио је још један запажен костур који се, слично FHSM VP-2187, такође састојао од скоро комплетног карличног стуба и делимично очуване лобање. Овај фосил смештен је у природном историјском музеју универзитета Канзас. alt=Interpretive drawings of two C. mantelli shark fossils|лево|мини|Изузетно очувани скелети C. mantelli KUVP-247 и FHSM VP-2187.|200п
Године 1958. совјетски палеонтолог Леонид Гликман открио је да је зубни дизајн O. mantelli, који је реконструисао Истман, учинио довољно јасним да класификује нови род Cretoxyrhina. Такође, идентификовао је другу врсту Cretoxyrhina на основу неких ранијих зуби Cretoxyrhina, које је назвао Cretoxyrhina denticulata. Првобитно је Гликман именовао C. mantelli као типску врсту, али је изненада заменио положај другим таксоном који је идентификован као Isurus denticulatus без објашњења у документу из 1964. године, што је потез који је сада одбијен као неважећи таксономски амандман. Ово је ипак навело руског палеонтолога Виктора Железку да погрешно поништи род Cretoxyrhina у документу из 2000. године, правећи од њега синоним за Isurus denticulatus (а тиме и род Cretoxyrhina у целини) са другим таксоном који је идентификован као Pseudoisurus tomosus. Железко је такође описао нову врсту, рођену са C. mantelli на основу зубног материјала из Казахстана, који је идентификовао као Pseudoisurus vraconensis у складу са својим таксономским преиспитивањем. Студија из 2013. године, коју је водио кустос музеја Западне Аустралије и палеонтолог Мајкл Сиверсон, исправио је таксономску грешку, враћајући род Cretoxyrhina и премештајући P. vraconensis у њу. Током 2010. године, британски и канадски палеонтолози Чарли Андервуд и Стивен Кумба описали су Telodontaspis agassizensis из зуба који су пронађени у језеру Агасиз, у Манитоби, и који су претходно идентификовани као малолетни Cretoxyrhina зуби. Ова врста је поново класификована у род Cretoxyrhina студијом из 2013. године коју је водио амерички палеонтолог Мајкл Невбреј користећи додатне фосилне материјале исте врсте који су пронађени у западној Аустралији.
Између 1997. и 2008. године палеонтолог Кеншу Шимада објавио је низ радова у којима је анализирао скелете C. mantelli укључујући оне које су Стернбергови пронашли користећи модернизоване технике за детаљно истраживање могуће биологије Cretoxyrhina. Нека од његових дела обухватају развој прецизнијих зубних, морфолошких, физиолошких и палеоеколошких реконструкција, онтогенетске и филогенетске студије засноване на морфолошкој променљиви на Cretoxyrhina. Шимадино истраживање о Cretoxyrhina је проучавање ајкуле, новим методама, и других изумрлих животиња.
Етимологија Cretoxyrhina је портманто речи кредо (скраћено за креду), префикса на род Oxyrhina, који је изведен из старогрчког ὀξύς (oxús, оштар) и ῥίς (rhís, нос). Када се споје, они значе кредни оштри нос, мада се верује да је Cretoxyrhina имао прилично туп нос. Име врсте mantelli у преводу значи из Мантела, што је Луис Агасиз назвао у част енглеског палеонтолога Гидеона Мантела, јер му је обезбеђивао синтезе врсте. Име врсте denticulata потиче од латинске речи denticulus (мали зуб) и суфикса āta (поседовање), што значи имати мале зубе. Врста vraconensis потиче од речи vracon и латинске ensis (од). Име врсте agassizensis потиче од имена Агасиз и латинског ensis (од), што значи из Агасиза, названог по језеру Агасиз где је врста откривена. Случајно је и само језеро названо у част Луиса Агасиза.. From p. 18: "Because of its relation to the retreating continental ice-sheet it is proposed to call this Lake Agassiz, in memory of the first prominent advocate of the theory that the drift was produced by land-ice." Уобичајени назив Ginsu shark, који су првобитно основали 1999. године палеонтолози Мајк Еверхарт и Кеншу Шимада, упућује је на Гинсу нож, јер су се теоријски механизми храњења C. mantelli често упоређивали са сечењем када користи нож.
Филогенија и еволуција left|thumb|alt=Фотографија велике беле ајкуле|Cretoxyrhina је по величини, облику и екологији слична модерној великој белој ајкули.|200п Cretoxyrhina је по величини, облику и екологији слична модерној великој белој ајкули, али оне нису уско повезане, а њихове сличности резултат су хомоплазије. Cretoxyrhina је традиционално груписана у -{Cretoxyrhinidae}-, породицу у оквиру реда Lamniformes, која је традиционално укључена у друге родове које доводи до парафилетичности или полифилије породице. Сиверсон (1999) је напоменуо да се Cretoxyrhinidae користе као таксон за отпад, за креде, и палеогене и изјавио је да је Cretoxyrhina једини ваљани члан породице.