мини|Утоваривач угља у Апалачима, 1946 Историја рудара угља је веома богата и прожета различитим догађајима који су имали великог утицаја на индустријски свет. Рудари угља су постали све значајнији током индустријске револуције када је угаљ у великој мери спаљиван како би се напајали стационарни и локомотивни мотори и загравале зграде. Захваљујући стратешкој улози угља као примарном гориву, рудари угља од тада снажно учествују у радним и политичким покретима. Крајем 19. века, рудари угља у многим земљама су били честа присутност у индустријским споровима и са управом и са владом. Политика рудара угља, иако сложена, повремено је била радикална, са честим нагињањем крајње левим политичким ставовима. Бројни крајње леви политички покрети имали су подршку и рудара угља и њихових синдиката, посебно у Великој Британији. У Француској, с друге стране, рудари угља су били много конзервативнији.
Радикализам Од средине 19. века надаље, рудари угља су често градили јаке везе са организованим радничким покретом, а понекад и са радикалним политичким покретима. Рудари угља били су међу првим групама индустријских радника који су се колективно организовали у заштити радних и социјалних услова у својим заједницама. Почевши од 19. века, па све до 20. Савез рудара угља постао је моћан у многим земљама, рудари су постали вође левих или социјалистичких покрета (као у Британији, Пољској, Јапану, Канади, Чилеу и (у тридесетима) у САД. ) Историчари извештавају да су „Од 1880-их до краја двадесетог века рудари угља широм света постали један од најмилијативнијих сегмената радне класе у индустријализованом свету. "
Статистички подаци показују да су од 1889. до 1921. године британски рудари нападали између 2 и 3 пута чешће од било које друге групе радника. Нека изолована поља угља имала су дугу традицију милитантности и насиља; они у Шкотској били су посебно подложни штрајку. Рудари угља формирали су језгро политичког левог крила Лабуристичке партије и Британске комунистичке партије .
У Немачкој су рудари угља показали своју милитантност великим штрајковима 1889, 1905 и 1912. Међутим, у политичком смислу Немачки рудари су били на средини пута и нису нарочито радикални. Један од разлога је било стварање различитих синдиката - социјалистичких, либералних, радикалних и пољских - који су ретко сарађивали.
У Британској Колумбији у Канади, рудари угља су били „независни, жилави и поносни“ и постали су „међу најрадикалнијим и најмилијативнијим радницима у изузетно поларизованој провинцији“. Они су били срж социјалистичког покрета; њихови штрајкови су били чести, дуги и горки.
У Чилеу 1930-их и 40-их, рудари су подржавали Комунистичку партију као део савеза више класе који је победио у председништву 1938, 1942 и 1946. Дугорочни политички добици били су илузорни, јер је велики штрајк 1947. године војска потиснула по налогу председника који су рудари изабрали.
У источној Европи, рудари угља су били најполитизованији елемент у друштву након 1945. Они су били главна група за подршку Комунистичких влада и добијали су велике субвенције. Пољски рудари су такође били критични поборници антикомунистичког покрета солидарности осамдесетих. мини|Британска угљена поља у 19 веку.
Пре 1900. Иако се неко дубоко копање догодило већ у касном Тудорском периоду на североистоку и отприлике у време Стјуарта дуж обале Ферт ов Форта, копање дубоких осовина у Британији почело се интензивно развијати у касном 18. веку, брза експанзија током 19. и почетком 20. века када је индустрија дошла до врхунца. Положај налазишта угља помогао је да се постигне напредак у Ланкаширу, Јоркширу и јужном Велсу; јоркширске јаме које су снабдевале Шефилд биле су дубоке само око . Нортамберланд и Дараму су били водећи произвођачи угља и били су места првих јама. У већем делу Британије угљен је обрађиван из висећих рудника или је скинут када је испливао на површину. Мале групе рудара са скраћеним радним временом користиле су лопате и примитивну опрему.
Након што је 1790. производња порасла, достигла је 16 милиона тона до 1815. године. До 1830. ово се попело на преко 30 милиона тона Рудари, мање притискивани од стране увезене радне снаге или машина него што су то били текстилни радници, почели су да формирају синдикате и боре се за контролу против власника угља и краљевских закупаца. У Јужном Велсу рудари су показали висок степен солидарности. Живели су у изолованим селима где су рудари чинили велику већину радника. Био је висок ниво једнакости у животном стилу; у комбинацији са еванђеоским религиозним стилом заснованим на методизму то је довело до идеологије једнакости. Формирали су "заједницу солидарности" - под вођством Федерације рудара . Синдикат је прво подржао Либералну странку, а затим и после лабуриста 1918, са неким комунистичким партијским активизмом..
20. век Као и снабдевање енергијом, угаљ је постао веома политичко питање, због услова под којима су радили бродови. Њихова доминација у удаљенијим селима снажно је повећала политичке и индустријске власнике. Већи део „старе левице “ британске политике може следити њено порекло до подручја за експлоатацију угља, а главни синдикат је Рударска федерација Велике Британије, основана 1888. МФГБ (MFGB ) је 1908. године преузео 600.000 чланова. (МФГБ је касније постао централизованија Национална унија рудара (National Union of Mineworkers) ).
Национални штрајк око угља из 1912 године био је први национални штрајк рудара угља у Британији. Његов главни циљ је осигурање минималне зараде. Након што је милион мушкараца напустило за 37 дана, влада је интервенисала и окончала штрајк доношењем закона о минималним платама. То је узроковало многе проблеме са бродовима због недостатка горива.Paint Creek–Cabin Creek strike of 1912
1920-45 Укупна производња угља у Британији је опадала од 1914. године.
Пад цена угља услед поновног уласка Немачке 1925. године на међународно тржиште угља извозом „бесплатног угља“ у Француску и Италију као део репарације за Први светски рат. Поновним увођењем златног стандарда 1925. британска фунта учинила је превише јаким да би се ефективни извоз могао извршити из Британије, а такође (због економских процеса који су укључени у одржавање снажне валуте) подигао каматне стопе, наштетивши свим предузећима. Власници рудника желели су да нормализују профит чак и за време економске нестабилности, што је често имало облик смањења плата за рударе у њиховом запослењу. Заједно са изгледом дужег радног времена, индустрија је била бачена у неред. Плата рудара пала је са 6 на 3,9 фунти у размаку од седам година.
Власници рудника најавили су намеру да смање плату рудара. МФГБ је одбио услове: "Ни пенија од плате, ни минут на дан." ТУК јеодговорио на ову вест обећавши да ће подржати рударе у њиховом спору. Конзервативна влада под Стенлијем Болдвином одлучила је да интервенише, изјавивши да ће обезбедити деветомесечну субвенцију за одржавање плата рудара и да ће Краљевска комисија под председавањем Сер Херберта Самуела (Sir Herbert Samuel )проучити проблеме рударске индустрије.
Та је одлука постала позната као "Црвени петак", јер је виђена као победа за радничку солидарност и социјализам. У пракси, субвенција је дала власницима рудника и влади времена да се припреме за велики радни спор. Херберт Смитх (Herbert Smith ) (лидер Рударске федерације) рекао је о овом догађају: "Не морамо да славимо о победи. То је само примирје. "
Самуелова комисија (Samuel Commission ) објавила је извештај 10. марта 1926. године препоручујући да се у будућности требају размотрити национални споразуми, национализација ауторских права и свеобухватна реорганизација и побољшања за рударску индустрију. Такође је препоручила смањење за 13,5% плата рудара заједно са повлачењем државне субвенције. Две недеље касније, премијер је најавио да ће влада прихватити извештај под условом да то ураде и друге странке.Robertson, D. H. p. 377 Претходна краљевска комисија, Санкијева комисија (Sankey Commission) 1919, није успела да постигне споразум, саставивши четири различита извештаја са предлозима у распону од потпуне обнове приватног власништва и контроле, до потпуне национализације. Дејвид Лојд Џорџ, тадашњи премијер, понудио је реорганизацију, што су рудари одбили.
Након извештаја Самуелове комисије, власници рудника су изјавили да ће, након казне затварања од 1. маја, рудари морати да прихвате нове услове запошљавања који укључују продужење радног дана и смањење плата између 10% и 25%, зависно од различитих фактора. Федерација рудара Велике Британије (МФГБ) одбила је смањење плата и регионалне преговоре.
Општи штрајк Уједињеног Краљевства 1926. био је генерални штрајк који је трајао девет дана, од 4. маја 1926. до 13. маја 1926. године. Сазвао га је Конгрес трговинске уније(Trades Union Congress) (ТУЦ) у неуспешном покушају да примора британску владу да предузме мере за смањење плата и погоршање услова за 800 000 рудара угља који су затворени. Отприлике 1,7 милиона радника отишло је, посебно у транспорту и тешкој индустрији. Влада је била припремила и ангажовала волонтере средње класе за одржавање основних услуга. Било је мало насиља и ТУЦ је одустао од пораза. Рудари нису ништа добили. Дугорочно гледано, мали је утицај на синдикалну активност или индустријске односе.
Рудари су одржавали отпор неколико месеци пре него што су их сопствене економске потребе присиле да се врате у руднике. Крајем новембра већина рудара се вратила на посао. Међутим, многи су остали без посла дуги низ година. Они који су били запослени били су приморани да прихватају дуже сате, ниже плате и окружне платне договоре. Штрајкачи су се осећали као да нису постигли ништа. Утицај на британску индустрију копања угља био је дубок. Крајем 1930-их, запосленост у рударству је опала за више од једне трећине од врхунца од 1,2 милиона рудара, али продуктивност се смањила са испод 200 тона произведених по рудару на преко 300 тона избијањем 1939. Другог светског рата.Peter Mathias, The First Industrial Nation: An Economic History of Britain, 1700-1914.
Од 1945. Све руднике угља у Британији купила је влада 1947 и ставила под контролу Националног одбора за угаљ(National Coal Board) (НЦБ). Индустрија је у сталном паду упркос протестима попут штрајка британских рудара (1984—1985)(UK miners' strike) . Током 1980-их и 1990-их година дошло је до великих промена у индустрији угља, с приватизацијом, индустријом која се уговара, у неким областима прилично драстично. Многе јаме су сматране неекономичним Margaret Thatcher, quoted in B. Fine, The coal question: political economy and industrial change from the Nineteenth Century to the present day да раде по тадашњим стопама плата у поређењу са јефтином нафтом и гасом из North Северног мора, и у поређењу са нивоима субвенција у Европи.
НЦБ је запошљавала преко 700.000 људи 1950. и 634.000 1960. године, али сукцесивне владе смањиле су величину индустрије затварајући јаме са географским оштећењима или с ниском продуктивношћу. Затварања су првобитно била концентрисана у Шкотској (Scotland), али су се онда преселила у североисточну енглеску, Ланкашири Јужни Велс током 1970-их. Затварање на свим пољима угља почело је 1980-их, јер је потражња за британским угљем ослабљена великим субвенцијама које су друге европске владе давале својим индустријама угља (Западна Немачка је субвенционисала угаљ четири пута више, а Француска три пута више него 1984) и расположивост нижих трошкова, често површинског угља, који се вади у Аустралији, Колумбији, Пољској и Сједињеним Државама.
НЦБ је имала три главна национална удара. Штрајкови из 1972. и 1974. били су преплаћени и оба су доживела успех за Националну унију рудара(National Union of Mineworkers.). Штрајк рудара 1984–1985 завршио се победом конзервативне владе Маргарет Тачер и још увек је огорчен у неким деловима Британије који су патили од затварања јама. У популарној култури то се одражава на Мјузиклу Билија Елиота), хит комада заснованог на филму из 2000. године Билија Елиота.