250п|мини|десно|Макета Сирмијума у центру за посетиоце „Царска палата“. мини|десно|250п|Руине Царске палате Сирмијума.
Сирмијум (; ) је био антички град и једна од четири престонице Римског царства. Налазио се на простору данашње Сремске Митровице. Помиње се од 4. века пре нове ере. Област су првобитно насељавали Панонци, а затим и келтски Скордисци. У 1. веку п. н. е. град су покорили Римљани. У доба царства постао је главни град римске провинције Доње Паноније. Сирмијум је 294. године проглашен за једну од четири престонице Римског царства. Био је управно седиште позноримске провинције Паноније Секунде и новостворене Дијецезе Паноније, а потом и главни град Илирика. Пострадао је у неколико наврата током 5. и 6. века, услед напада Хуна, Острогота и Гепида. Под византијску власт је враћен накратко (535-536) и потом поново (567-582). Коначно је 582. године освојен од стране Авара и Словена, чиме је озачен крај античког Сирмијума.
Влада Републике Србије је 1990. прогласила Сирмијум археолошким налазиштем од изузетног значаја.
Назив мини|десно|250п|Сирмијум, једна од четири престонице позног Римског царства. Град је био престоница префектуре Илирик, 318-379.
Град се на латинском језику звао -{Sirmium}-, а на грчком -{Σίρμιον}-. У позној антици, упоредо са развојем народног, односно говорног (вулгарног) латинитета, јавио се и облик -{Sermium}-, од чега је настао и грчки облик -{Σερμεῖον}-. Од тих позних облика потиче и каснији словенски обласни назив за Срем (Срѣмь). У средњем веку, када је обновљен, град је постао познат и као град светог Димитрија, по чему је и данашња Сремска Митровица добила име.
Историја Антички Сирмијум се развио у близини ушћа Босута у Саву. Помиње се почевши од 4. века п. н. е.. Претпоставља се да су га основали Панонци, чије је племе Амантини живело на том подручј, док су даље према југоистоку живели Трибали, чији се краљ Сирм () доводи у везу са именом и постанком Сирмијума, али о томе у стручној јавности постоје различита мишљења. Почетком 3. века п. н. е. на те просторе досељавају се и келтски Скордисци.
Сирмијум је под римску власт потпао крајем 1. века п. н. е., поставши део првобитне римске провинције Илирик. Захваљујући повољном положају и речној пловидби, град се брзо развијао и растао. У периоду од 1. до 4. века нове ере, био је један од најзначајнијиј урбаних центара на подручју новоформиране римске провинције Паноније. Након административне реорганизације, град је постао седиште провинције Доње Паноније и Паноније Секунде, а такође и седиште Дијецезе Паноније, као и Префектуре Илирик. Као погранични град и један од најзначајнијих војних логора у позадини Дунавског лимеса, Сирмијум је у неколико наврата био повремена царска резиденција. Град је постао једна од престоница Римског царства 1. марта 293. године, као седиште цезара Галерија. У наредном периоду, Сирмијум је био престоница током неколико деценија. У 4. веку помиње се као најбогатији и најлепши град Илирика.
Седам (по другом мишљењу - десет) владара Римског царства рођено је у Сирмијуму или његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Хостилијан, Констанције II и Грацијан.
Крајем 4. века у Панонију су пристигли Визиготи, али Сирмијум је остао под царском влашћу све до 441. године када су га освојили и разорили Хуни. Потом је током наредних деценија био под влашћу Острогота и Гепида, који су водили међусобне ратове око Сирмијума. Под византијску власт је враћен 535. године, али је већ 536. године запоседнут од Гепида. Гепидски краљ Кунимунд је 566. године понудио цару Јустину II предају града у замену за византијску војну помоћ против Авара, али до споразума није дошло. Град је потпао под царску власт 567. године, након слома Гепидске краљевине, али већ током 568-569. године аварски каган је захтевао предају града, на шта византијски цар није пристао. Спорови око Сирмијума су потрајали и током наредних година, али византијска власт је успела да се одржи све до 582. године, када је град освојен од стране Авара и Словена, чиме је озачена коначна пропаст античког Сирмијума.
Археологија мини|220п|Први печат и грб римског насеља Сирмијума. На њему је приказана богиња Фортуна са богатим равничарским плодовима.
Археолошка истраживања открила су велики део старог насеља Сирмијум. Град је био простран, окружен бедемима и рововима унутар којих се налазила царска палата. Истраживања спровођена од средине 20. века открила су делове хиподрома, као и више луксузних кућа и вила украшених фрескама и мозаицима. Видљиви су остаци јавних купатила, некрополе, хореума, трговачких и занатских центара. Данас се антички остаци великим делом налазе испод савременог града и само су делимично презентовани, колико то допушта простор археолошких ископина, које се налазе између зграда. Фреске и скулптуре које су пронађене на 74 локалитета у Сирмијуму, доказују да су их радили прворазредни уметници и декоратери.
На локалитету Глац недалеко од Сремске Митровице налази се још неископана палата императора Максимијана Херкулија подигнута на месту где су му родитељи радили као надничари на имању једног римског колона. Приликом изградње Хируршког блока, пронађено је монументално Јупитерово светилиште са преко осамдесет жртвеника, што је друго по величини у Европи. Остаци Царске палате су 2008. године заштићени „ламинарним шатором“. На површини од 2.500 квадрата је изложено 250 квадрата подних мозаика. На многим местима мозаици су у три слоја, што говори о обнављању царске палате са сменом владара. Откопавања палате почела су 2017. године.Откопава се палата Херкулија („Вечерње новости”, 2. март 2017)
На почетку седамдесетих година 20. века група археолога и ентузијаста, спонзорисаних од владе САД, понудила је општинским властима Сремске Митровице, да сагради потпуно нови и савремени град, али на другој локацији, да би заузврат добила дозволу за ископавање Сирмијума у целини. Општинска управа, под снажним притиском органа југословенске федерације, захтев није ни разматрала.
За време ископавања темеља за нову сремскомитровачку робну кућу током лета 1972. године, један радник је, на око 2 -{m}- дубине ископа, случајно својим ашовом пробио зазидани кожни замотуљак из кога су испала тачно 33 златна римска новчића, која су вероватно била део заборављеног и скривеног блага једне богате сирмијумске породице. 4 пронађена новчића искована за време владавине Констанција II сматрају се најрепрезентативнијим примерцима касноримског доба (4. век) и непроцењиве су вредности. Радник чији је ашов изнео на светлост дана једно од највећих археолошких открића на нашим просторима никада није награђен. Иронично, млади радник, средњошколац, који је хонорарно радио на ископу током распуста, звао се Златенко.
Сирмијум је имао два моста са којима је била премошћена река Сава, на шта указују историјски извори. Мост Ад Басанте (према Босни) се налазио на нешто севернијој траси од старог понтонског моста у Сремској Митровици. Аретемидин мост се налазио у близини данашњег пешачког моста који спаја центар Сремске и Мачванске Митровице.
Становништво Најпознатији историчар 4. века, Амијан Марцелин, назвао је Сирмијум „славном и многољудном мајком градова“.
У времену кулминације моћи града (4. век), Сирмијум је у једном тренутку имао и преко 100.000 становника, што би у данашњем времену одговарало статусу и значају Лондона.
Сирмијум је један од ретких градова, осим самог Рима, у којима су регрутовани припадници елитне преторијанске гарде.
Цареви мини|десно|120п|Деције Трајан, први је од десет римских царева рођених у Сирмијуму или његовој околини. У периоду Римског царства у Сирмијуму или његовој околини рођено је десет римских императора, а осам других је боравило у њему током своје владавине (од неколико месеци до више година) због владарских обавеза или планирања и вођења војних похода. Најмање два императора умрла су у граду од последица заразе кугом.
Према Тертулијану, римски цар Марко Аурелије умро је у Сирмијуму 180. године, док Аурелије Виктор као место цареве смрти наводи Виндобону (данашњи Беч), што је довело до различитих закључака у историографији."Sirmium - its History from the I century A.D. to 582 A.D., Sirmium I", Мирослава Мирковић, Археолошки институт, Београд, 1971, 34.<ref> - Marcus Aurelius (AD 121 - AD 180)</ref> Као доказ за прву тврдњу узимају се списи римског писца Херодијана, који помиње да је цар живео у Сирмијуму за време припреме војних похода, као и да је у граду неко време (170—174) боравила и царица Галерија Фаустина са кћерком. Херодијан изричито наводи да је цар Марко Аурелије умро у Сирмијуму од куге 180. године, где је и спаљен, а пепео му је пренесен у Рим. У Сирмијуму је Марко Аурелије примио и владара номадског народа Јазига, Бакадаспеса, који је дошао да моли за мир, али га је цар одбио. Податак о боравку Марка Аурелија у граду налази се и у делу Филострата, у опису пута Херода Атика. Филострат је навео да је град служио као полазна тачка и главни штаб у рату против Германа. Ове тврдње поткрепљује чињеница да је у тренутку смрти цар водио рат против германског племена Маркомани, а које је тада насељавало територију данашње Бачке. Спис који је саставио Филострат веома је значајан и као најстарији писани помен Царске палате у Сирмијуму, што не значи да она и пре тога није постојала, јер је и цар Трајан зиму 100. / 101. године засигурно провео у градској палати. Источно од Сирмијума, на потесу Цреповац, пронађена су два римска миљоказа, један из 161. године, а други из 198. године. Оба обележавају растојање до Сирмијума од три римске миље. На првом миљоказу помињу се императори Марко Аурелије и Луције Вер. На том локалитету је био стациониран највећи део римске војске коју је Марко Аурелије окупио за рат против Маркомана, док је сам цар био смештен у сирмијумској градској палати. За Виндобону, као за место смрти цара, нема ни један историјски доказ, осим проналаска Аурелијевих списа, мада су делови истих списа (неке врсте дневника филозофских размишљања) пронађени и у другим местима. Иако историчари једногласно напомињу да је те списе (Самоме себи, у оригиналу Ta eis heauton) Аурелије писао у Сирмијуму, филмски режисери су до данас остали неумољиви. На душу им се ставља и проглашавање његовог сина Комода за зликовца, иако је био миљеник народа и владао чак 13 година.
Религија Археолошки налази сведоче да је верски живот на ширем простору Сирмијума био обележен присуствм три политеистичке религије: илирске, старогрчке и староримске. Временом се на панонским просторима јављају и поједине оријенталне религије, као што су митраизам и јудаизам, а затим и хришћанство.
Најстарија откривена хришћанска црква у нашој земљи (данас конзервирана у остацима) налази се на локалитету некадашњег Сирмијума. Пронађени су остаци базилике Светог Димитрија из 5. века.
На Артемидином мосту у Сирмијуму су 304. године, због проповедања хришћанства, погубљени први епископ Сирмијума Иринеј и његов ђакон Димитрије, са многим сирмијумским мученицима. После 313. године Сирмијум постаје важан хришћански центар. До сада је на локалитету Сирмијума откривено осам ранохришћанских храмова, од којих су најпознатији они посвећени Св. Иринеју, Св. Димитрију и Св. Синеноту. На месту некадашњег Артемидиног моста где су у време прогона хришћана вршена погубљења ”сирмијумских светих мученика”, 1993. године подигнут је најдужи висећи пешачки мост у Европи. САНУ, Никола Хајдин, пројекти По једном од погубљених мученика, Св. Иринеју, мост је добио и име.
Карактеристике града Топографија Сирмијума Топографија Сирмијума умногоме се разликовала у односу на данашњу топографију Сремске Митровице. Данашњи град има више узвишења него римски (као последица наслага земље током векова) и другачије водотокове фрушкогорских потока који се уливају у Саву. Сирмијум је био град малих бара и језера, временом исушених. Једна од најизраженијих промена је, по овдашњим археолозима, промена тока Саве, која је у римско доба у делу тока код Сирмијума стварала две речне аде, данас делове сремске, односно мачванске речне обале.