Млекарица ( или Het Melkmeisje) је слика холандског сликара Јоханес Вермера. Сада се налази у Рајксмузеуму у Амстердаму, где је сматрају „несумњиво једном од највећих атракција музеја“.

Тачна година завршетка слике је непозната, а процене се разликују у зависности од извора. Рајксмузеум процењује да је слика завршена око 1658. године. Према Метрополитенски музеј уметности у Њујорку, насликана је око 1657. или 1658. године. Вебсајт „Есенцијални Вермер“ наводи да слика оквирно датира из периода између 1658–1661.

Опис слике и коментари На слици је приказана како млекарица, жена која музе краве и прави млечне производе попут маслаца и сира, у обичној соби пажљиво сипа млеко у заобљену земљану посуду на столу. Млекарице су у почетку радиле искључиво у штали пре него што су их велике куће ангажовале за обављање кућних послова, да не би запошљавали више особља. Такође, на столу испред млекарице налазе се разне врсте хлеба. Она је млада, снажно грађена жена која носи уштиркану ланену капицу, плаву кецељу и заврнуте заштитне рукаве на пуним подлактицама. Грејач стопала је на поду иза ње, у близини Делфт зидних плочица које приказују Купидона (лево) и фигуру с мотком (десно). Млаз јарке светлости пробија се кроз прозор смештен с леве стране платна.

Слика је изузетан пример илузионистичког сликарства, не само да преноси детаље, већ и осећај тежине жене и стола. „Иако јако светло не ублажава грубу структуру коре хлеба нити стањује дебељушкасти струк и заобљена рамена”, написала је Карен Росенберг, ликовна критичарка Њујорк тајмса. Ипак, како јој је половина лица у сенци, „немогуће је рећи да ли спуштене очи и искривљене усне изражавају испразност или концентрацију”, написала је.

Према Валтеру Лидткеу, кустос одељења за европске слике Музеја уметности Метрополитен и организатору две Вермерове изложби, реакција савременог посматрача слике помало је под утицајем ефекта Мона Лизе.„Она је помало мистериозна савременој публици. Обавља свакодневне послове, слабашно се смешка. А ми реагујемо тако што се питамо о чему размишља.”

Холандска иконографија собарица мини|лево|250px|Детаљ са слике У време настанка слике, приказана жена звала би се кухињска помоћница или једноставно слушкиња, а не конкретно млекарица. Млекарице су биле жене које су музле краве а кухињске слушкиње су радиле у кухињама. Најмање два века пре него што је слика насликана, млекарице и кухињске слушкиње имале су репутацију да су предодређене за љубав односно секс, што се често одражавало на холандским сликама кухиња и пијачних сцена из Антверпена, Утрехта и Делфта.See Schama, Chapter 6 on the housemaid, "the most dangerous women of all" (p. 455). See also Franits, 118-119 and 166, and the other passages under "maids, sterotypes" in his index. Неке слике попут Млекарице биле су лукаво сугестивне, друге вулгарније.

Водећи уметници у овој традицији били су антверпенски сликари Јоахим Бекелар (око 1535–1575) и Франс Снајдерс (1579–1657). Они су имали много следбеника и имитатора, као што је Питер Артсен (који је, попут Бекелара имао клијенте у Делфту), утрехтски манирски сликар Јоахим Итевал (1566–1638) и његов син Петер Итевал (1596–1660). Нешто касније уметник Николас Мес, насликао је неколико комичних слика које су сада добиле називе, на пример Лењи слуга. Међутим, у то време постојала је алтернатива у сликању жена на радном месту у кући као узора холандских домаћих врлина, којима се Симон Шама детаљно бавио.Schama, Chapter 6.

У холандској литератури и сликама из Вермеровог времена, слушкиње су често приказиване као субјекти мушке жеље, опасне жене које угрожавају част и сигурност дома, средишта живота у Холандији, иако су неки Вермерови савременици, попут Питера де Хоха, почели да их представљају на неутралнији начин. Вермерова слика један је од ретких примера на којој се слушкиња третира са саосећањем и достојанством, иако љубавни симболи у овом делу извиру из те традиције.

Други сликари који су припадали тој традицији, попут Герита Доуа (1613–1675), приказивали су атрактивне слушкиње са симболичним предметима попут врча, дивљачи, воћа и поврћа. „У скоро свим делима рађеним у тој традицији, постоји еротски елемент, који се преноси у гестовима од стављања пилића на ражањ до омогућавања - или би тако барем наговештаво угао посматрања - присног погледа на објекат који неодређено подсећа на материцу”, тврди Лидтке. У Доуовој слици из 1646. године, Девојка сече лук (сада се налази у Британској краљевској колекцији), калајни крчаг може се односити и на мушку и женску анатомију, а слика садржи друге савремене симболе пожуде, попут лука (за који се каже да има афродизичка својства) и птице која виси. Млеко је такође асоцирало на пожуду, од сленг термина melken, дефинисаног као "сексуално привлачити или мамити" (што, по Лидткеу, потиче од посматрања девојчица са фарме које раде са кравама). Међу примерима радова који на овај начин користе млеко су гравура Лукаса Ван Леидена Млекарица (1510) и гравура Жака де Геина II Стрелац и млекарица (око 1610).

мини|240px|Герит Доу, Девојка сече лук Вермерова слика је суптилнија, мада употреба симбола остаје: једна од Делфт плочица у подножју зида иза слушкиње, близу грејача за ноге, приказује Купидона - што може указивати на сексуално узбуђење или једноставно, док ради, сањари о мушкарцу. Остали љубавни симболи на слици су врч са широким отвором, који се често користи као симбол женске анатомије. Грејач стопала уметници су често користили као симбол за женско сексуално узбуђење, јер када се стави под сукњу, греје цело тело испод струка. Угаљ унутар грејача за стопала могао би да симболизује „или жар пожуде у сценама у кафани или борделу, или скривену, али истинску горућу страст жене према супругу”, каже Серена Кант, британска историчарка уметности. Па ипак, бели зид и присуство млека указују на то да је соба била „хладна кухиња” која се користила за кување с млечним производима, нпр. млеком и путером, па би грејач за стопала тамо имао прагматичну сврху. Пошто друге холандске слике тог периода указују на то да су се грејачи за стопала користили док седе, његово присуство на слици може да симболизује „марљиву природу“ жене која стоји, тврди Кантова.

Слика је део друштвеног контекста сексуалних односно романтичних интеракција слушкиња и мушкараца вишег друштвеног положаја који више не постоји у Европи и никад није био уобичајен у Америци, каже Лидтке, који као пример наводи Вермеровог савременика Самјуела Пипса. Пипсов дневник бележи сусрете са слушкињама из кухиње, девојкама које продају остриге и у гостионици, током посете Делфту 1660. године, са „изузетно лепом девојком прикладниом за ту врсту разоноде“. Слика је прво била у власништву Питера ван Руијвена (а можда је и насликана за њега), власника неколико других Вермерових слика које су такође приказивале атрактивне младе жене са темама жеље и самоодрицања, сасвим другачије од Пипса и многих слика у холандској традицији "кухињске помоћнице".Liedtke, Walter, et al., Vermeer and the Delft School, New Haven and London: Yale University Press, 2001, p. 372; citing Samuel Pepys' Diary, entry for May 19, 1660

Наративни и тематски елементи Према историчару уметности Харију Ранду, слика наговештава да жена прави колач од хлеба, што нам сугеришу млеко и комади хлеба на столу. Ранд је претпоставио да је већ направила крем у ком ће се хлеб помешан са јајетом натапати. Сипа млеко у тучани пекач да прекрије мешавину јер ће се хлеб, ако се не буде крчкао у течности за време печења, претворити у непривлачну суву корицу и неће се формирати типична горња површина колача. Опрезна је док сипа млеко јер се колач од хлеба може упропастити ако састојци нису тачно одмерени или правилно комбиновани.

Приказујући слушкињу док пажљиво кува, уметник не само да осликава призор из свакодневице, него слика тако задобија етичку и друштвену вредност. Та скромна жена користи уобичајене састојке, и иначе бескорисни устајали хлеб, да би створила пријатан производ за домаћинство. „Њено одмерено понашање, скромно одевање и опрезност у припремању хране, речито, а опет ненаметљиво приказују једну од најјачих вредности Холандије из 17. века, домаћу врлину”, кажу на веб страници Essential Vermeer.

„На крају, није алузија на женску сексуалност оно што овој слици даје романтични односно емоционални одјек, већ је то приказ искреног, напорног рада као нечег романтичног”, написала је Ракел Ланери у часопису Форбс. Млекарица уздиже напор и муку кућних и послова служинчади на ниво врлине, па чак и херојства."

Стратегија композиције Због уметниковог избора релативно ниске тачке гледишта и изградње неке врсте пирамидалне структуре од облика приказаних на слици, полазећи од левог предњег плана до женине главе, слика одаје утисак монументалности и „можда осећаја достојанства“, наводи се на веб страници Метрополитен музеја. Према Рајксмузеуму, слика има „дијагоналну композицију, при чемусе дијагонале секу код жениног десног зглоба“. На тај начин, пажњу посматрача усмерена је на сипање млека.

Реализам слике сличан фотографији подсећа на лајденске уметнике као што су Доу, Франс ван Миерис и Габриел Метсу. Вермер, који је у време кад је сликао ово дело имао двадесет пет година, „је узимао из холандске уметности различите стилове и теме“, рекао је Лидтке. „У овом случају угледа се углавном на уметнике попут Герита Доуа и других који раде на пажљив, илузионистички начин." Лидтке ово дело види као Вермеров „последњи рани рад или прво зрело дело”. Кустос је додао: „Мислим да је морао истражити оно што бисмо могли назвати „тактилним илузионизмом“ да би разумео где заиста жели да иде, а то је у смеру оптике и игре светлости.“

Карактеристична за уметност Делфта и Вермерово дело, слика такође има „класичну равнотежу“ ликовних елемената и „изванредан третман светлости“, тврде у Метрополитанском музеју уметности. Према Лидткеу, зид са леве стране нас „врло брзо уводи у слику, повлачење са леве стране, а затим отвореност ка десној страни. Та врста схеме где је фокус у левом углу, коришћена је десетак година пре Вермера, а он је био врло брзо прихватио најновији метод."

"Иако нигде другде у његовом делу не можемо наћи тако извајану фигуру и тако наизглед опипљиве предмете, он је већ постао будући сликар ентеријера испуњених светтлошћу", наводе из музеја. "Ефекат зрнастих наноса настао применом технике pointillé уочава се на хлебу и корпи" и представља "најистакнутији" њен пример у Вермеровом сликарском опусу, а чини се да је користи да истакне "исијавајућу искричаву дневну светлост и грубе текстуре истовремено."

Вермер је пресликао две ствари које су првобитно биле на слици. Једна је велика зидна мапа (веб страница Рајксмузеума назива је слика) иза горњег дела женског тела. Мапа на зиду није била неуобичајена у скромној соби попут хладне кухиње у којој је слушкиња радила тешке послове. Велике мапе у Холандији 17. века биле су јефтин начине украшавања голих зидова. Првобитно је насликао и велику, уочљиву корпу за одећу (веб страница Рајксмузеума назива је "корпа за шивање") близу дна слике, иза женине црвене сукње, али ју је затим пресликао, што је довело до благе промене тона (пентименто) на зиду иза грејача стопала. Корпа је касније откривена рендгенском снимком. Предмети су уклањани и са других Вермерових слика. Неки ликовни критичари сматрају да је уклањање можда требало да омогући бољи темаатски фокус тих дела.

"Та рустикална непосредност разликује се од Вермерових каснијих слика", тврди Ланери. Млекарица има тактилни, висцерални квалитет - готово да можете окусити густо, кремасто млеко које излази из врча, осетити хладну влагу собе и уштиркано платно слушкињине беле капе, додирнути њена извајана рамена и струк у стезнику. Она није привид нити апстракција, она није идеална, светска домаћица са Вермерове касније слике Младе жене с врчем воде нити трансцендентна лепотица представљена на платну Девојци са бисерном минђушом. Она није једра роспија као на Лејденовом цртежу. Она је стварна - онолико стварна колико то слика може бити."

Техника и материјали