Нићифор II Фока (грч: Νικηφόρος Β΄ Φωκάς, умро 969. године) био је византијски војсковођа а затим и цар од 963. до своје насилне смрти 969. године. Владао је као супруг удовице Романа II, Теофано, и регент њених малолетних синова Василија II и Константина VIII. Погубио га је и његово место преузео његов рођак Јован I Цимискије.
мини|300п|Нићифор II Фока на реверсу византијског златника у друштву са пасторком и савладаром Василијем II. На аверсу је представљен Исус Христос.
Његов отац био је Варда Фока Старији.
Смрт цара Романа Кад је 15. марта 963. године цар Роман II умро готово напрасно, царица Теофанo је имала двадесет и две године. Она је остала сама са четворо деце, два сина и две кћери. Не губећи времена, она узе намесништво у име два млада порфирогенита, Василија, који је имао пет година, и Константина који је имао две; али је положај био необично тежак за једну жену, а нарочито за једну славољубиву жену. Поред себе, она је нашла једног свемоћног министра, Јосифа Врингаса, који је деспотски управљао пословима за владе Романове, и који би могао доћи у искушење да удаљи регенткињу, да би сам задржао власт за време дугога малолетства два мала василеуса. У својој близини, на челу азијске војске, наишла је на једног победоносног војсковођу, чијих се амбиција с правом могла бојати, врховног команданта, Нићифора Фоку.
Каријера Нићифор Фока био је у то време најистакнутији и најпопуларнији човек у монархији. Пореклом из једне велике породице кападокиске аристократије, потомак једног племена славних генерала, он је сјајним победама још увећао свој углед и свој добар глас. Он је од Арапа био повратио Крит, изгубљен пре сто педесет година; с оне стране Тауруса поново је истакао у Силицији царске заставе; он је био на јуриш освојио велики град Алеп, и сломио понос хамдамидских емира у Сирији. Изврстан војник, вешт тактичар, јединствен војсковођа, знао је да говори са трупама, да их води за собом свуда где хоће, и био је идол војника, с којима је делио сваки умор и сваку опасност. „Он је живео само за војску“, рекао је тачно о њему један од његових биографа. Није био мање популаран у Цариграду. Кад се по повратку с похода на Крит појавио као победник у хиподрому, зачудио је варош сјајем своје велелепне свите, „где су сва варварска богатства изгледала да се стичу у циркусу, као једна огромна река, која се никад не зауставља.“ Обасут таквим почастима „какве су, у старо време, добијале римске војсковође“, сувише богат, и одржавајући у својим азиским поседима читаву војску васала страсно оданих његовој личности, он је од свију био вољен, и сви су му се дивили; он је важио као једини војсковођа способан да одбрани царевину против Сарацена, и Роман II умирући изрично је заповедио да се он остави на своме заповедништву.
Ако је, у очима једног политичара, један такав човек могао изгледати једна доста велика опасност, треба додати да у очима једне младе жене тај војсковођа победилац није имао ничега што би од њега начинило посебног јунака. Нићифор Фока је 963. године имао педесет и једну годину и није био леп. Мали, доста дебео, показивао је снажан труп усађен на кратке ноге, и озго јаку главу, црне и преплануле боје, окружену дугом црном косом; имао је кратку и већ прогрушану браду, а под густим обрвама црне очи са зашиљеним и мрачним погледом. Љутпран, владика кремонски, који је дошао као посланик на његов двор, рекао је о њему да је био необично ружан, „црне коже као црнац, у толикој мери да би се уплашио ко би га срео ноћу“. Уз то је био строг и груб човек, меланхоличне природе и радо ћутљив. Откако је био изгубио жену, и како му је један несрећан случај однео јединца сина, он се био ватрено и страсно одао побожном животу и мистицизму. Заветовао се да ће чедно живети, није више јео меса, лежао је на тврдом, као аскет, обучен у кошуљу од кострети његовога ујака Малеиноса, калуђера који је умро као светац; волео је друштво калуђера. За свога исповедника био је узео Атанасија, будућег оснивача најстаријег манастира Свете Горе и, не могавши бити без његових савета, водио га је са собом и у логор. У друштву тога светог човека осећао је као и он чежњу за манастирским животом и врло је озбиљно помишљао да се повуче од света. Већ је себи био сазидао ћелију у манастиру који је Атанасије градио у Светој Гори. Аскет и ратник, суров, умерен, строг, похлепан на новац, а равнодушан спрам земаљских ствари, способан за милост као и за вероломство, Нићифор Фока, као и многи људи његова времена, сједињавао је у својој сложеној души најнеочекиваније супротности, а нарочито, под том хладном спољашњошћу, спавало је једно дубоко страсно срце.
Тешко је рећи да ли је Нићифор Фока био славољубив човек. Имајући у рукама одане и победничке трупе у кризи створеној смрћу Романа II, могао се усудити на све, и искушење је било у толико веће што је изгледало да сам његов интерес и сигурност налажу да дигне устанак. Војсковођа је знао да га Врингас мрзи и да се може свега бојати од свемоћног министра. Ипак се с почетка није макао, као честит и побожан војник, коме је поглавита брига била да продужи рат против неверника. И ако се најзад решио да нешто предузме, она која га је нарочито подстицала, била је Теофана.
Долазак на престо Треба се пажљиво чувати да се у историју односа Нићифора Фоке и лепе царице не унесе сувише романтичних елемената. Сигурно је да између врховног команданта и василисе није било ничега за живота Романа II, ни симпатија, ни ашиковања. Али по смрти мужевљевој, међу многобројним опасностима које су јој претиле, регенткиња је брзо разумела да је тај војсковођа једна сила, и да би га могла искористити да осујети Врингасове амбиције. Она је разумела да треба, ако хоће да осигура престо, да придобије Нићифора за своју ствар, и, без сумње, како је била млада и отмена жена, сматрала је да јој задатак неће бити много тежак. Било како му драго, на царичин предлог, и поред. противљења првог министра, Фока буде позван у престоницу, и изгледа да се без велике тешкоће дао ухватити на лепе очи владаркине и придобити за њене намере. Г. Шлимберже каже:
Може се заиста веровати, мада су нам савременици мало о томе казали, да ступивши најпре у просте, службене и пословне односе с регенткињом, Нићифор ускоро показа своју љубав и изјави да је готов на све да би је заслужио. Ништа не даје разлога веровању да му је Теофана враћала љубављу: она га никад није волела; али је осећала моћ којом он располаже и све користи које би могла извући за своје интересе и своје амбиције. Из политичких разлога она је храбрила његову страст, као што се доцније из политичких разлога удала за њега.
Важно је додати да су се за време овога боравка у Цариграду, и други разлози, не мање одсудни, придружили Теофаниним дражима да отргну Нићифора из његове неодлучности. То је било откривање неутољиве мржње Врингасове. Без сумње, први министар није могао одрећи генералу нови и сјајни тријумфални дочек. Али све већа популарност Фокина бацала је у бригу државника који је, кажу, исто тако сумњао о љубавном заплету који се развијао између врховног команданта и регенткиње. Узалуд се, са оном препреденом дипломатијом тако драгом Византинцима, Нићифор трудио да успава стрепње Врингасове! Он је изјављивао свакоме ко га је хтео слушати да је његов најмилији сан да уђе у манастир. Али Врингас није био будала. Он је мислио да је најсигурнији начин да се опрости тога противника, ископати му очи. На срећу Фокасову, кад су га, под неким изговором, позвали у двор, он није имао вере или је за времена добио какву пријатељску опомену; он отрча да се склони у Велику Цркву, и замоли патријарха за заштиту. Полиект је имао својих мана: био је тврдоглав, непомирљив, каткад ограничена духа и кратковид, али је био храбар, знао је да говори кратко и јасно, и није волео првога министра. Он одјури у Свету Палату, захтевао је да се без одлагања сазове Сенат, и изражавао се са тако енергичном отвореношћу да су Нићифора готово потврдили у звању врховног заповедника, са изванредном влашћу, и поред све зле воље Врингасове. Врховни командант без одлагања оде из вароши и стиже у свој штаб у Цезареји: он је био господар ситуације.
У тој потмулој борби сплетака Теофана се није јављала. Ипак је сасвим вероватно да је све своје поверење поклонила своме савезнику и свом снагом подржавала посредовање патријарха Полиекта. Исто тако у догађајима који су следовали кад су, јула месеца 963. г., прилике нагнале Фокаса да се изјасни, кад, у све већој опасности од мржње Врингасове и бојећи се за свој живот, генерал, и поред свега осећања одвратности, пусти да га његове трупе прогласе за василеуса и обуче, у логору Цезареје, црвене ципеле, — кад се најзад, августа 963. г., појави пред Цариградом, и кад народна револуција, свргнувши Врингаса и његове пријатеље, отвори самозванцу врата престонице, Теофана није играла никакву видну улогу и изгледало је као да пушта судбини на вољу. Али у ствари, ако је Нићифор Фокас постао славољубив, ако се затим, и поред свога устезања, своје савести решио да одене пурпур, љубав коју му је уливала лепа царица много је утицала на његове одлуке. А исто тако, у трагичним данима августа 963. г., док је побуњена маса, као „обузета помамним лудилом“, ударала на војнике министрове и рушила његову палату, док су патријарх Полиект и стари паракимомен Василије отворено управљали покрет у корист претендента, вероватно је да је из дубине гинекеја Теофана тајно била у дослуху са вођама буне. Мада њено име нигде није изговорено, та смутљива и славољубива жена била је душа великих догађаја који су се одиграли.
мини|десно|Свечани улазак Нићифора Фоке у Цариград. Било како му драго, 16. августа 963. г., ујутру, Нићифор Фока свечано уђе у Цариград. На коњу, у сјајном царском оделу, он прође кроз златна врата, дочекан од целе вароши, поздрављен народним клицањем као спасилац царевине и хришћанства. На његовом проласку одушевљена гомила је викала:
Кроз Мезеју он уђе на Константинов форум, где се побожно помолио Богу у цркви Богородичиној, затим пешке, у литији, за Светим Крстом, он оде у Свету Софију и, дочекан од патријарха, паде ничице, са воштаницама у руци, пред свете олтаре. Затим се, с Полиектом, попе на амвон, и свечано би крунисан за римског василеуса, као садруг два млада цара Василија и Константина. Најзад, уђе у Свету Палату. Да би био потпуно срећан, остало му је само још да добије најлепшу награду обећану његовом славољубљу; нада на њу наоружала му је руку и водила га: остало му је само још да се ожени Теофаном.
Неки хроничари, међутим, тврде да је царица прво била удаљена из двора на заповест новога господара. Ако је ствар тачна, то је сигурно било само претварање: већ више месеци, двоје савезника су били у договору. Нићифор, о томе нема сумње,. био је страсно занет младом женом, а државни разлог уз то му је налагао да се ожени њоме што би унеколико озаконило његово отимање престола. Теофана, мада је може бити осећала мало одушевљења, како неки писци тврде, за тај брак, знала је добро да је то за њу једини начин да очува власт, и зато је била готова на све. Њима двома дакле. није било тешко да једно друго убеди. 20. септембра 963., у Новој Цркви, венчање је свечано обављено.
Нићифор је био на врхунцу радости. Он опет заволи живот. Заборавио је своје испосништво, своје мистичке снове, своја обећања, сав срећан што има Теофану. Али његови пријатељи калуђери нису били, као он, заборавили прошлост. Кад је у својој самоћи на Атосу Атанасије дознао за царску свадбу, обманут у својим надама и дубоко увређен, он дотрча у Цариград. Примљен код цара, он га је грдио са својом уобичајеном искреношћу и пребаци му што није одржао реч и што даје саблажњив пример. Фокас се трудио да умири калуђера. Он му објасни да није престо примио за своје задовољство, клео му се да ће поред Теофане живети као брат; обећао му да ће, чим му јавни послови допусте, доћи да му се придружи у његовом манастиру. Тим лепим речима он додаде богате поклоне, и Атанасије, мало умирен, врати се у Свету Гору.
Женидба са царевом удовицом