Понтификални оријентални институт (Оријентал) је католичка високошколска установа, која се налази у Риму. У Католичкој цркви је још у време понтификата папе Лава XIII (1878-1903) постојао план да се отвори једна високошколска установа која би се бавила изучавањем источног хришћанства, али је ту идеју тек 1917. године остварио папа Бенедикт XV (1914-1921). Оријентал је део Конзорцијума који сачињавају Понтификални универзитет Грегоријана (основан 1551) и Понтификални библијски институт (основан 1909), који се исто тако налазе у Риму. Све три институције води Дружба Исусова. Оријентал је подређен Светој столици, док је администрација и управа поверена Дружби Исусовој. Велики канцелар Оријентала је префект Конгрегације заCl. Soetens, Congrès eucharistique de Jérusalem (1893), Louvain 1977, 725. Идеја је се најпре јавила у Цариграду, као тежња Белих отаца да се обнови Грчки колегијум. Источне цркве, вицеканцелар је генерал Дружбе Исусове, док је Конгрегација за католичко образовање дикастеријум који је надлежан за одобравање академских програма Оријентала.
Број уписаних студената у академској 2018-1019. години на Факултету источних црквених наука (Facoltà di Scienze Ecclesiastiche Orientali – SEO) износи 351, док је на Факултету Источног црквеног права (Facoltà di Diritto Canonico Orientale – DCO) 71 студент. Укупан број студента је 422, од којих су 242 гостујући студенти са других факултета. Осим професора и студената са Оријентала, сваке године око 400 страних научника похађа библиотеку ради истраживања.
Мисија Основан од стране Бенедикта XV 1917. године и поверен Дружби Исусовој 1922. године од стране Пија XI, Понтификални оријентални институт је високошколска установа која као своју посебну мисију има служење источним црквама. Циљ Оријентала је да учини да источне цркве упознају „огромно богатство које … се налази у коферима њиховог предања” (папа Јован Павле II, Orientale Lumen, 4) а у исто време циљ је упознати латински запад са тим мало познатим богатством. Предмет мисије Понтификалног оријенталног института су истраживање, образовање и издаваштво везано за предања источних цркава везана за литургику, теологију, патристику, историју, канонско право, књижевност и језике, духовност, археологију и питања везана за екуменизам и геополитику.
Циљ Оријентала је образовање студената који већ поседују диплому првог нивоа академских студија, независно на њихову верску припадност, латинску или гркокатоличку, православну или неку другу, како би продубили своје знање о хришћанском истоку о његовим црквама, теологији, духовности, литургији, канонском праву, историји и култури. Студенти највише долазе из земаља где се и налазе саме источне цркве: Блиски исток, Источна Европа, Африка (Египат, Етиопија и Еритреја) и Азија (Керала и други делови Индије; Кина), са значајним бројем студената из Европе и из обе Америке који се интересују за студирање хришћанског истока. Данас, са реком миграната и избеглица који потичу из неких од горе поменутих земаља, студенти долазе из заједница источних хришћана из дијаспоре.
Историја
прве године. алт=|мини|415x415пиксел| Санта Мариа Мађоре Алберта Писа (1905) Прво, привремено седиште Оријентала било је у непосредној близини Ватикана, у палати Конвертенди (Palazzo dei Convertendi) на Piazza Scossacavalli, који је касније морало да уступи простор за отварање Via della ConciliazioneRoberta Maria Dal Mas, “Il Palazzo dei Convertendi e la casa di Raffaello”, Claudio Parisi Presicce e Laura Petacco (ed.s), La Spina: dall’Agro vaticano a via della Conciliazione, Roma 2016, 129-129, овде 129.. Институт је након тога краћи период био угошћен у зградама Понтификалног библијског института у Риму, на адреси Via della Pilotta 25, све до 1926. године, када је добио своје дефинитивно седиште на адреси Piazza di Santa Maria Maggiore 7V. Poggi, “Il Pontificio Istituto Orientale”, Per la storia del Pontificio Istituto Orientale, Roma 2000, 15-30, 23.. Од свих римских цркава, базилика Santa Maria Maggiore, која се налази на истоименом тргу, је највише повезана са Истоком. Њени познати мозаици израђени су у време папе Ксиста III (432-440) у част Трећег васељенског сабора, одржаног у Ефесу (431), који је да би нагласио чињеницу да је Исус Христос једна личност, прогласио Марију, Његову мајка, Богородицом (Теотокос, на грчком). Пошто се базилика дичи што поседује реликвије витлејемских јаслица, она је позната и по називу “ad Praesepe”, тј. Црква јаслица. У овој цркви су у другој половини IX века словенски апостоли свети Ћирило и Методије, положили своје литургијске књиге као знак да су од тог тренутка добили папско одобрење да се служи литургија на старословенском језику. У једној бочној улици прекопута Оријентала налази се базилика Santa Prassede, са познатим мозаицима из каролиншког периода, који сведоче о одбацивању иконоборства од стране папе светог Пасхалија I, који је у време подизања базилике (817) био поновно покренут на Истоку. У базилици је постављена мермерна табла, којом се обележава место смрти светог Ћирила, Методијевог брата, који је ту умро 869. године. У комплексу где се налази Оријентал налази се и црква светог Антонија Великог, према коме источни хришћани имају посебно поштовање, који је исто тако веома поштован и у Риму, где се људи још увек сећају да се у овој цркви обављало благосиљање животиња на његов празник. Од оснивања Папског руског колегијума 1929. године, познатијег као Русикум (Russicum) од стране папе Пија XI (1921-1939), црквом руководе језуити који живе у колегијумаC. Simon, Pro Russia: The Russicum and Catholic Work for Russia, Rome 2009, 404-432.. По многим параметрима, локација Оријентала је заиста једно идеално место. првих 100 година алт=|лево|мини|260x260пиксел| Мгр Мицхел д'Хербигни, епископ и ректор Папинског оријенталног института (Рим) Оријентал је основан као сестринска установа Конгрегације за Источну цркву, чије име је промењено 1967. године у Конгрегација за Источне цркве. Без односа са тим важним органом Свете столице, не би било могуће разумети циљ и мисију Оријентала, нити чињеницу да је његово оснивање 1917. године, било у пуном јеку „бескорисног покоља” Првог светског рата. Оснивање Оријентала било је одговор на једно старо и познато питање, познатије као источно питање (la question d’Orient). То питање се јавило први пут после великог отоманског пораза од стране Руса 1774. године (види Кучуккаинарџијски мир), које је постало још важније доласком Наполеона у Египат 1798: шта би требало учинити за милионе хришћана који се налазе под отоманском влашћу када нестане Отоманско царство? Питање је достигло свој врхунац током Евхаристијског конгреса у Јерусалиму 1893, када су источни католички патријарси упознали папског делегата кардинала Беноа Ланжењоа (Benoît Langenieux) са нелагодностима и молбама њихових заједница, са којима је он касније упознао папу. Лав XIII је одмах сазвао скупштину источних католичких патријараха за следећу, 1894. годину, са које је и изашло апостолско писмо Orientalium dignitasOrientalium dignitas Ecclesiarum: in V. Peri, Orientalium varietas, Roma 1994, 334-339., позната као Magna Charta о правима источних католика.
После пропасти Руске империје после фебруарске револуције 1917. године, када се већ назирала и пропаст отоманског царства, папа је одлучио да нешто предузмеДокумент који показује саветовања током година које су претходиле једној таквој одлуци објавио је кардинал Н. Марини. Тај документ, објављен у затвореној форми, куцан на машини, није био намењен већој публици. Његов наслов је Opinamenta et vota quoad pontificiam in Urbe pro ecclesiarum orientalium dissidentium Concordia institutionem, Rome 1917.. Својим motu proprio под називом Providentis DeiDei providentis arcano: in V. Peri, Orientalium varietas, Roma 1994, 344-346. (01.05.1917), папа је основао Конгрегацију за Источну цркву, док је са motu proprio под називом Orientis catholici (15.10.1917)Orientis Catholici: in V. Peri, Orientalium varietas, Roma 1994, 372. основао ОријенталCfr.: C. Koroloevskij, La foundation de l’Institut Pontifical Oriental, in E.G. Farrugia (ed.), The Pontifical Oriental Institute: the First Seventy-five Years 1917-1992, Rome 1993, 65-106, увод је писао A. Raes. Ђ. М. Кроче (G.M. Croce) је приредио пет томова од велике важности Cyrille Korolevskij (1878-1959), Kniga bytija moego (Le livre de ma vie): Mémoires autobiographiques, 1-5, Vatican City 2007.. Папа је задржао за себе префектуру над новом Конгрегацијом, којом је на почетку руководио секретар, иако је по правилима канонског права (уп. канон 257 из Codex Iuris canonici N. Loda, “Codex Iuris Canonici 1917”, EDCE, 465-466.донетог од стране двојице папа: Пија X и Бенедикта XVЗапочетог 1904. за време Пија X, и завршеног за време Бенедикта XV. Codex Iuris Canonici је проглашен 1917. године. из 1917. године) на њеном челу требало да буде кардинал. Већ после три године од оснивања Оријентала, Бенедикт XV је дозволио Институту својом апостолском конституцијом Quod nobis in condendo право да даје академска звањаQuod nobis in condendo, in V. Peri, Orientalium varietas, Roma 1994, 373-374.. Од самог почетка папа је инсистирао на богатој специјализованој библиотециOrientiscatholici, no. VII. In V. Peri, Orientalium varietas, Roma 1994, 373. која би омогућила студирање и истраживање како професорима тако и студентима на Оријенталу.
На почетку професори су били бирани како из различитих верских редова, тако и од лаика. Међу њима су били: Antoine Delpuch (1868-1936)V. Poggi, Per la storia del Pontificio istituto Orientale, Roma 2000, 147-153. од белих отаца (Padri Bianchi), који је био управник ОријенталаV. Poggi, “Il Pontificio Istituto Orientale”, Per la storia del Pontificio istituto Orientale, Roma 2000, 15-30, 18. Пођи Делпуха (Delpuch) назива “preside delegato” или “pro-preside”, напомињући да је кардинал Марини заправо био одговоран пред папом за Оријентал, што се види и из чињенице да је пријем првих професора вршио кардинал. прве године рада (1918-1919); двојица бенедиктинца, од којих је један био блажени Алфредо Илдефонсо Шустер (Alfredo Ildefonso Schuster); тројица асумпциониста, међу њима Мартин Жужи (Martin Jugie,1878-1954), који је био професор на Оријенталу првих пет година, и који је написао једну монументалну синтезу о историји источне теологије; један домениканац; један мехитариста; четворица језуита, међу њима познати археолог Guillaume de Jerphanion (1877-1948); двојица Руса, један Грк и један
алт=|мини|343x343пиксел| Папа Бенедикт КСВ Етиопљанин; као и тројица професора цивила, међу њима реномирани филолог и историчар Michelangelo GuidiV. Poggi, Per la storia del Pontificio istituto Orientale, Roma 2000, 154-174..