Вилијам Годвин

Вилијам Годвин (; Висбех, 3. март 1756 — Лондон, 7. април 1836) био је енглески новинар, политички филозоф и романописац. Сматра се једним од првих фактора утилитаризма и првим модерним заговорником анархизма. Годвин је најпознатији по две књиге које је објавио у року од годину дана: Упитник о политичкој правди, који је био напад на политичке институције и Ствари какве јесу; или, Авантуре Кејлеба Вилијамса, рани мистериозни роман који напада аристократску привилегију. На основу успеха оба дела, Годвин се истакнуо у радикалним круговима Лондона 1790-их. Живописно је писао у жанровима романа, историји и демографији.

У конзервативној реакцији на британски радикализам, Годвин је нападнут, делом и због свог брака са феминистичком књижевницом, Мери Вулстонкрафт 1797. године и његове отворене биографије о њој после њене смрти од порођаја. Њихова ћерка, касније позната као Мери Шели, наставила је да пише Франкенштајна и удала се за песника Перси Биш Шелија. Са другом супругом, Мери Џејн Клермонт, Годвин је основао Библиотеку за малолетнике, омогућавајући породицама да пишу сопствена дела за децу (понекад користећи noms de plume ) и преводе и објављују многе друге књиге, неке од трајног значаја. Годвин је имао значајан утицај на британску књижевност и књижевну културу.

Детињство, младост и образовање Годвин је рођен у Висбеху на острву Ели, Кембриџшир, од оца Џона и мајке Ане Годвин. Годвинова породица са обе стране била је средња класа. Годвинови родитељи држали су се строгог облика калвинизма. Годвин је био седмо од тринаесторо деце његових родитеља. Годвинова мајка потицала је из богате породице, али због лакомислености његовог ујака, породично богатство је пропадало. Срећом за породицу, њен отац је био успешан трговац који се бавио трговином Балтичког мора. Годвинов отац, неконформистички министар у Гествику у Норфолку, умро је млад, и никада није добио љубав или много жаљења од стране свога сина; али упркос великим разликама у мишљењу, нежна наклоност увек је постојала између Вилијама Годвина и његове мајке, све до њене смрти у поодмаклој доби.

Вилијам Годвин се школовао за очеву професију на Хокстон Академији, где је студирао под надзором биографа Ендруа Киписа, и доктора Абрахама Риса из Киклопедије. Са једанаест година постао је једини ученик Самјуела Њутона, строгог хипер-калвинисте, који је био Сандеманац, ученик Роберта Сандемана. Годвин је касније Њутона окарактерисао као "прослављеног апостола на северној земљи, који је, након што је Келвин проклео деведесет девет од сто људи, смислио план за проклетство деведесет девет од стотину Калвинових следбеника."

Потом је био министар у Вареу, Стоумаркету и Бикенсфилду. У Вареу је учење француских филозофа пред њега донео пријатељ, Џозеф Фокет, који је имао снажна републиканска мишљења. Годвин је дошао у Лондон 1782. године, још увек номинално као министар, да би његовом оловком обновио друштво - прави ентузијаст, који се никада није крио од закључака премиса које је поставио. Усвојио је принципе француских енциклопедиста, а његов сопствени циљ био је потпуно свргавање свих постојећих политичких, друштвених и верских институција. Веровао је, међутим, да је смирена дискусија једино што је потребно да поднесе сваку промену, па је од почетка до краја каријере обмануо сваки приступ насиљу.

Рано стваралаштво Током 1783. године, Годвин је објавио низ писаних радова, почев од анонимно објављене биографије Вилијама Пита Старијег, након чега су уследила и два про-виговска политичка памфлета. Такође је накратко покушао да се врати свештеничком позиву у Биконсфилду, где је проповедао да „вера треба да буде подређена разуму“. Неколико месеци касније, приликом отварања једне богословије у Епсому, Годвин је одржао политички обојен говор у којем је осудио државну власт као „вештачку“ и уздигао либертаријански потенцијал образовања, за који је веровао да може окончати ауторитарне владе. Потом је извесно време радио као сатирични књижевни критичар, објављујући лист The Herald of Literature, у којем је приказивао непостојећа дела стварних аутора, имитирајући њихов стил писања у опширним цитатима.

Његов рад на листу Herald обезбедио му је додатни ангажман као критичара за English Review издавачке куће Џон Мари, као и наруџбину да преведе мемоаре Сајмона Фрејзера. Године 1784. објавио је романтичне романе Damon and Delia и Imogen, од којих је други био оквирно представљен као превод пронађеног рукописа из древног Велса. Исте године објавио је и Sketches of History, у којем је сабрао шест својих проповеди о ликовима Арон, Хазаила и Исус. Ослањајући се на Џона Милтона и његов Изгубљени рај, који приказује Сатану као побуњеника против свог творца, Годвин је осудио хришћанског Бога као теократу и тиранина који нема право да влада.

Како његова рана дела нису била финансијски успешна, 1784. године Вилијам Годвин се надао да ће Џон Колинс, богати власник плантаже шећера на Светом Винсенту, финансирати његово писање. У томе није успео, али је блиска веза између Годвина и чланова породице Колинс трајала педесет година., note 1. Најстарија ћерка Џона Колинса, Харијет де Боанвил, и Вилијам сусрели су се седамдесет и два пута између 1809. и 1827. године, а она је у том периоду на својим салонима заступала Годвиново дело An Enquiry Concerning Political Justice and Its Influence on Morals and Happiness (1793). , vol. II,

У даљим покушајима да заради новац, Годвин је почео да пише за добро плаћене виговске часописе на Граб Стриту, започевши рад као политички новинар у листу New Annual Register након што га је са Ендруом Киписом упознао Џорџ Робинсон. Његове текстове потом је преузео Political Herald, где је писао под псеудонимом „Муциј“ како би нападао Торијевце. Потом је извештавао о колонијалној владавини Питове владе у Ирској и Индији; написао историју Холандске побуне и предвидео избијање револуционарног таласа у Европи.

Након смрти уредника Political Herald-а, Годвин је одбио понуду Ричарда Бринслија Шеридана да преузме уредништво, из бојазни да би његова уредничка независност била нарушена директном финансијском везом са Виговском странком. Ипак, управо преко Шеридана Годвин се упознао са доживотним пријатељем Томасом Холкрофтом, чији су га аргументи коначно убедили да одбаци хришћанство и прихвати атеизам. Истовремено, Годвин је прихватио и додатни посао као учитељ младом Томасу Абторпу Куперу. Након бурног односа између њих, Годвин је на крају постао сирочетов усвојитељ, што је изменило његов педагошки стил у правцу наглашавања „отвореног и искреног односа између учитеља и ученика“.

Са избијањем Француске револуције, Годвин је био међу радикалима који су са одушевљењем поздравили догађаје као духовног наследника британске Славне револуције из 1688. године. Као члан Друштва револуције, Годвин је упознао политичког активисту Ричарда Прајса, чији је спис Discourse on the Love of Our Country заступао радикални облик патриотизма који је контроверзно бранио слободу вероисповести, представничку демократију и право на револуцију. Прајсов спис покренуо је памфлетски рат, започет објављивањем дела Едмунда Берка Размишљања о револуцији у Француској, које је бранило традиционалистички конзервативизам и противило се револуцији. Као одговор на Берка, Томас Пејн је, уз Годвинову помоћ, објавио своје дело Rights of Man, о којем је Годвин изјавио да „семе револуције које оно садржи има толико снажну унутрашњу моћ да га ништа не може надвладати“.

Међутим, Годвинов глас остао је у великој мери одсутан из револуционарне контроверзе, јер је започео рад на делу из области политичке филозофије које је развијало његове радикалне принципе. Уз финансијску подршку Џорџа Робинсона, Годвин је напустио рад у New Annual Register-у и у потпуности се посветио свом magnum opus, за које се надао да ће сажети „најбоље и најлибералније у науци о политици у кохерентан систем“. После шеснаест месеци рада, у тренутку када је револуција у Француској кулминирала погубљењем Луја XVI и избијањем револуционарних ратова, Годвин је у фебруару 1793. године објавио своје дело Enquiry Concerning Political Justice.

Брак са Мери Вулстонкрафт thumb|left|alt=Half-length profile portrait of a man. His dark clothing blends into the background and his white face is in stark contrast.|Џејмс Норткот, William Godwin, уље на платну, 1802, Национална галерија портрета Годвин је први пут упознао Мери Вулстонкрафт у кући њиховог заједничког издавача. Џозеф Џонсон је приредио вечеру за још једног свог аутора, Томаса Пејна, а Годвин је годинама касније приметио да је те вечери чуо премало од Пејна, а превише од Вулстонкрафтове; након тога је није видео неколико година. У међувремену, Вулстонкрафтова је отпутовала у Француску како би лично сведочила Револуцији, и добила је дете, Фани Имлеј, са америчким авантуристом Гилбертом Имлејем. У настојању да среди пословне послове Гилберта Имлеја, Вулстонкрафтова је путовала у Скандинавију, а убрзо затим објавила књигу засновану на том путовању. Годвин ју је прочитао и касније записао: „Ако је икада постојала књига која је могла да учини да се човек заљуби у њену ауторку, чини ми се да је то ова књига.“

Када су се Годвин и Вулстонкрафтова поново срели 1796. године, њихово међусобно поштовање убрзо је прерасло у пријатељство, сексуалну привлачност и љубав. Када је Вулстонкрафтова остала трудна, одлучили су да се венчају како би њихово дете у друштву било сматрано законитим. Њихов брак је открио да Вулстонкрафтова никада није била у браку са Имлејем, услед чега су она и Годвин изгубили многе пријатеље. Годвин је додатно био критикован јер је у делу Political Justice заступао укидање брака. Након венчања у цркви Светог Панкрасa 29. марта 1797. године, преселили су се у две суседне куће у Сомерс Тауну како би обоје могли да задрже своју независност; често су комуницирали белешкама које су достављале слуге.Sunstein has printed several of these letters in order so that the reader can follow Wollstonecraft and Godwin's conversation (321ff.)

Мери Вулстонкрафт Годвин рођена је у Сомерс Тауну 30. августа 1797. године, као једино заједничко дете пара.Marshall, Julian. The Life and Letters of Mary Wollstonecraft Shelley. London: R. Bentley and Son, 1889. PDF. Годвин се надао сину и планирао је да дете назове „Вилијам“. Godwin, William The Letters of William Godwin. Ed. Pamela Clemit. Oxford: Oxford UP, 2011. PDF. Дана 10. септембра 1797. године, Вулстонкрафтова је преминула од компликација након порођаја. Према свим сведочењима, њихова веза била је срећна и стабилна, иако кратка. Годвин, који је до неколико месеци раније био нежења, био је сломљен губитком љубави свог живота. Истовремено, постао је одговоран за бригу о две мале девојчице, новорођеној Мери и маленој Фани.

Када је Мери имала три године, Годвин је своје ћерке оставио на старање Џејмсу Маршалу док је путовао у Ирску. Тон његових писама показује колико му је било стало до њих. Његова писма откривају колики је значај придавао томе да својим ћеркама обезбеди осећај сигурности. „А сада шта да кажем за моје сироте мале девојчице? Надам се да ме нису заборавиле. Мислим на њих сваког дана и било би ми драго, када би ветар био повољнији, да им пошаљем по један пољубац из Даблина до Полигона... али нисам видео никога кога бих волео тако много или сматрао упола тако добрим као своје.“

У децембру 1800. године, његова драма Antonio, or the Soldier's Return изведена је у позоришту Друри Лејн без успеха.

Други брак и издаваштво Године 1801, Годвин се оженио својом комшиницом Мери Џејн Клермонт. Она је у домаћинство довела своје двоје деце, Чарлса и Клер. Новинар Х. Н. Брејлсфорд је 1913. године написао: „Била је проста и световна жена, потпуно женствена и прилично склона да се хвали својим потпуним незнањем о филозофији.“ Док је Фани временом научила да живи са Клермонт, Мерин однос са маћехом био је напет. Мери је записала: „Што се тиче госпође Годвин, нешто веома слично гађењу јавља се кад год је поменем“, као и: „Жена на коју се згрозим и кад помислим.“