Рат Реке Угља (Coal Creek War) био је оружани раднички устанак раних 1890-их у југоисточним Сједињеним Државама, који се одвијао првенствено у округу Андерсон, Тенеси (Anderson County, Tennessee). Овај устанак радника био је у јеку током 1891. године, када су власници рудника угља у сливу Реке Угља почели да уклањају и замењују своје приватне рударе, запослене у компанији, а затим на платној листи са осуђеним радницима, које је систем одкупио од државног затвора у Тенесију.
Ти бивши рудари Реке Угља су више пута нападали и палили и залихе државних затвора и имовину рудника, све док нису стотине радника који су били осуђени ослобађали робства у рударским компанијама. Многи од тих рудара из Реке Угља такође су рањавани или убијани у сукобима са малокалибарским оружјем током рата у Реци Угља, заједно са десетинама милицајаца из Тенесија.
Један историчар описује рат из Реке Угља као "једну од најдраматичнијих и најзначајнијих епизода у целој америчкој радној историји".
Рат реке угља је и сам био део веће радне борбе широм Тенесија која је покренута против контроверзног државног система закупа осуђивачких држава, који је дозвољавао да државни затворски систем изнајмљује осуђенике на рад рударским компанијама (и другим пословним предузећима) са ефектом сузбијање плата запослених на отвореном тржишту широм државе. Избијање овог радног сукоба дотакло је партизанску ватру медија између рудара и рударских присталица и негативаца постављало је питање отпиштања осуђеника на јавну расправу.
Иако је рат реке угља у основи завршен хапшењима стотина бивших рударских компанија угља током 1892. године. Неповољна изложеност обог сукоба државе са приватном радном снагом покренут широм земље је довела до пада гувернера Џона П. Бјуканана (John P. Buchanan), а приморала је генералну скупштину Тенесија да преиспита свој државни систем закупа радне снаге. James B. Jones, Convict Lease Wars. Tennessee Encyclopedia of History and Culture, 2002. Retrieved: 10 May 2009. Влада државе Тенеси касније је одбила да обнови своје осуђене уговоре о закупу радног односа са приватним предузећима по доласку на датум истека 1896., чиме је Тенеси једна од првих држава у Јужној Америци (South America) која је прекинула ову контроверзну праксу.
Географска подешавања мини| Рат Реке Угља одвијао се на источном ободу планина Камблед(Cumberland Mountains), где тај простор омогућава пут ка долину Тенесија. Река Угља, притока реке Клинч (Clinch River), тече ка северу неколико километара од свог извора у планинама, пресецајући уску долину између кружног корита Валдена (Walden Ridge) на истоку и планине Воуел (Vowell Mountain) на западу пре изласка из планина на исток кроз водени јаз у гребену Валден. Бок планине Воуел познат као "Милиша Хил" (Militia Hill) гледа на овај водени јаз.
Већина насиља усредсређена је на две заједнице — Брајсвил (Briceville), на горњем крају Реке Угља близу извора, и град Река Угља, савремени Роки Топ (Rocky Top), на доњем крају потока, где извире из своје водене рупе Валден Риџ (Walden Ridge). Остали кључни догађаји догодили су се неких 15 миља (24 km) јужно од Реке Угља код Оливер Спринга (Oliver Springs). Знатан број симпатичних рудара кренуо је на југ од Џелика (Jellico), двадесетак миља северно од Реке Угља и Кентакија да би се придружио устанку, а паралелни сукоб против закупљивања догодио се у округу Грунди (Grundy County) и округу Марион (Marion County), око 100 миља (160 km) јужно од области Реке Угља, 1892. године. Река Угља је био повезан са Кентакијем и Ноксвилом (Knoxville) пругом Источног Тенесија, Виргиније (Virginia) и Џеорџије (Georgia), а главна линија спајала је Реку Угља са Брајсвилом.
Позадина мини| Улаз у рудник компаније Ноквиле Ајрон у близини Реке Угља, фотографирао Левис Вицкес Хине 1910. године. Након Америчког грађанског рата, Тенеси се, као и друге јужне државе, мучио да пронађе изворе прихода. Послератна изградња пруге отворила је у тој земљи угљена поља за велике рударске операције, стварајући велику потражњу за јефтином радном снагом. Држава је 1866. почела да даје у закуп своје осуђенике компанијама спремним да плаћају становање затвореника у замену за њихов рад, а 1871. је осуђенима изнајмљивао компанију за угаљ, гвожђе и железницу у Тенесију (ТЦИ), која је била власник великог угља и ливничког песка у области Камблдске висоравни (Cumberland Plateau) западно од Чатонуге (Chattanooga). ТЦИ је са своје стране већину осуђеника предао мањим рударским компанијама. Иако је постојао одређени отпор међу слободним рударима према употреби осуђених радника у 1870-им, број радних места и преференције компанија за квалитетнију производњу бесплатне радне снаге ублажили су забринутост рудара.
У истом периоду, долина Реке Угља постала је један од најуноснијих региона за вађење угља у Тенесију. Град Река Угља се брзо проширио, постајући највећи у округу Андерсон са 3.000 становника до краја 1870-их. Рудници угља отворили су се широм долине између Реке Угља и Брајсвила, који је основан као рударски град крајем 1880-их. Већину рудника поставиле су компаније које су закупиле земљу од компаније за експлоатацију и производњу Реке Угља, коју су формирали Едвард Ј. Санфорд (Edward J. Sanford) и други копнени шпекуланти након грађанског рата. Док су рударске компаније оствариле значајне зараде, рудари су се често економски борили и почели да се организују 1880-их. Власници рудника су више волели бесплатну радну снагу, али су претили да ће заменити слободне рударе осуђенима кад год би бесплатни рудари говорили о формирању синдиката. Ипак, до краја 1880-их, само две рударске операције у округу Андерсон — рудник компаније Гвожђа Ноксвиле (Knoxville Iron Company) у Реци Угља и рудник „Велика Планина“ (Big Mountain) компаније Камгленд Кол Компани (Cumberland Coal Company's) у Оливер Спрингсу — користили су у првом реду осуђену радну снагу.
Сукоб
Почетак Избијања десно|мини| Затвореници су постављени на железничке вагоне ударајући рударе за транспорт из долине Реке Угља. 1890. године, избор неколико чланова радничког савеза фармера из Тенесија — међу њима и гувернера Џона П. Бјуканана — за државну владу је ојачао рударе у долини Река Угља, како би поставили неколико захтева. Један од кључних захтева било је плаћање у готовини, а не обвезницама компаније, која се може користити или у продавницама у власништву компаније са обележеним ценама или бити откупљена за готовину у проценту од њене вредности. Рудари су такође тражили да им се дозволи коришћење сопствених контролних тегова — специјалним који су мерили угаљ и утврђивали колико је одређени рудар зарадио — уместо контролних тегова које је компанија ангажовала. Будући да су државни закони већ забранили плаћање отпада и чековима који су унајмиле компаније, већина власника рудника је прихватила захтеве, иако су били усред економске кризе. Међутим, компанија за ископавање угља у Тенесију (ТЦМЦ)(Tennessee Coal Mining Company), која је управљала рудником у близини Брајсвила, одбила је захтеве и 1. априла 1891. обуставила операције. Два месеца касније, компанија је захтевала од својих рудара да потпишу уговор о гвожђу пре него што су се вратили на посао. Рудари су одбили.
Дана 5. јула ТЦМЦ је поново отворио рудник Брајсвил користећи осуђенике које је узео у закуп од ТЦИ. Тензија је већ висока, компанија је срушила куће рудара у Брајсвилу да би се изградила ограда за своје осуђене раднике. Рудари и локални трговци састали су се 14. јула како би одредили ток акције. Причало се да ће сутрадан доћи већа група осуђених. Те ноћи око 300 наоружаних рудара — на челу са Најтс оф Лејба (Knights of Labor) организатора Јуџин Маров (Eugene Merrell), Џорџ Ајриш (George Irish), и Мартина Римграхам (Marcena Ingraham) — опколило је ограду Брајсвила цтражари складишта предали су се без туче, а осуђеници су прешли у Реку Угља, где су се укрцали у воз и отишли у Ноксвил.
Одговор гувернера мини| Цртање у Харпер'с Веекли-у приказује рударе окупљене на Тхистле Свитцх-у 16. јула 1891. године. Након заплене залиха у Брајсвилу, рудари из Реке Угља послали су телеграм гувернеру Бјуканану, у коме се наводи да су предузете њихове акције да би одбранили своју имовину и плате и затражили његову интервенцију. 16. јула, Бјуканан, у пратњи три државно милицијске компаније Тенеси, две из Чатонуге и једна из Ноксвила, одвео је осуђенике у Брајсвил. На Тисол Свичу (Thistle Switch), железничкој станици близу Фратервила (Fraterville), неколико стотина љутих рудара суочило се с гувернером и затражило да им се обрати. Бјуканан је рекао рударима да је шампион рада, али као гувернер био је дужан да спроводи законе и молио је да се смире и стрпе. Након говора гувернера Мерол (Merrell) је то погазио тврдећи да се гувернер није трудио да примењује законе који се односе на регрутацију или контроле и назвао је државу " срамотом за цивилизовану земљу ". Касније те ноћи, испаљени су пуцњи у заливу, што је запрепастило гувернера, који је на том месту остао до следећег дана. Гувернер је оставио 107 милицајаца под пуковником Гранвилом Савиром (Granville Sevier), праунуком Џона Савира, да чува затвор.
Јутро 20. јула, око 2.000 рудара наоружаних сачмарицама, пушкама и пиштољима поново је опколило Брајсвилов затвор. Рударске редове појачао је прилив рудара из пограничног града Џелико и неколико стотина рудара из Кентакија, од којих су неки успешно уклонили осуђенике из два руднике у Кентакију пет година раније. Након што је стекао уверење да ниједна имовина компаније неће бити оштећена, Савир се, видевши узалудност одупирања тако великој сили, предао. Рудари су поново пребацили осуђенике у Реку Угља и одвезли их у воз за Ноксвил. Касније тог дана, рудари су марширали на рудник компаније гвожђе Ноксвил близу Реке Угља, који је такође користио осуђенички рад, приморао је стражаре у његовом затвору да се предају и такође послао своје осуђенике у Ноксвил.
Примирје и законодавне акције мини| Велики масовни сусрет са организаторима Еуген Мерел и Георге Ирисх. Дана 21. јула 1891., гувернер Бјуканан отпутовао је у Ноксвил, где је поново позвао милицију. Током четвородневног периода, гувернер се састао са комитетом локалних личности пријатељских интереса рудара, а то су адвокат Ј.Ц.Ј Вилијамс (J.C.J. Williams), уредник Ноксвиле жоурнала Вилиам Рул (William Rule) и организатор Јунитед Мајн Воркерс (United Mine Workers) Вилијам Веб (William Webb). 23. јула, Вилијам и Веб отишли су у Реку Угља како би се обратили рударима, поновивши молбу гувернера за стрпљење. Вилијамс је рударе уверавао да гувернер подржава прекид коришћења затвореника, али рекао је да ће требати времена да се закон промени. Рудари су тако пристали на 60 дана примирја након што их је гувернер уверио да ће сазвати посебну седницу америчког државног законодавства и препоручио да се закон о закупу укине. Осуђени радници вратили су се 25. јула. Током примирја Мерел и Ајриш путовали су по држави, одржавајући говоре како би подржали рударе.
Дана 31. августа Бјуканан је сазвао посебну седницу државног законодавства ради разматрања питања закупа осуђеника. Једно питање пред законодавцем било је да ли држава може раскинути уговор о коришћењу који је потписала или не, а који није истекао до 31. децембра 1895. године. Друго питање је било шта урадити са осуђеницима ако се систем закупа осуђује. Након тронедељне расправе, законодавно тело прекинуло се 21. септембра, предузимајући мало другачије акције осим што је учинило кривично дело да се меша у систем коришћења и овластио гувернера да предузме све потребне радње за заштиту система. Након ове пропасти, рудари су пружили наду државном судском систему, који је размотрио случај који је покренуо Тенесијски комесар за рад, Џеорџ Форд(George Ford), који је тврдио да су лоши услови у којима су затвореници радили и живели кршили државни закон. Случај се брзо кретао судовима, стигавши до Врховног суда државе Тенеси у октобру 1891. године. Главни суд, Петер Турнеи (Peter Turney), међутим, пресудио је против рудара, у основи позивајући се на светост уговора.