мини|Најава опере Фиделио у Бону 26. новембра 1830. мини|Премијераа Фиделија у Холандској опери 1949. године Фиделио, изворно назван (Леонора, или Тријумф брачне љубави), Оп. 72, је једина опера Лудвига ван Бетовена. Немачки либрето првобитно је припремио Јозеф Сонлајтнер од Француза Жан-Николе Бујиа, са премијером у Бечком позоришту 20. новембра 1805. Следеће године Штефан фон Бројнинг помогао је да се рад скрати са три дела на два. Након даљег рада на либрету Георга Фридриха Трајтшкеа, коначна верзија изведена је у Кернтнертор позоришту 23. маја 1814. По договору се обе прве верзије називају Леоноре.
Либрето говори о томе како Леонора, прерушена у затворског чувара под именом "Фиделио", спасава свог супруга Флорестана од смрти у политичком затвору. Бујијев сценарио уклапа се у Бетовенову естетску и политичку перспективу: причу о личној жртви, јунаштву и коначном тријумфу. Са својом прикривеном борбом за слободу и правду која одражава савремене политичке покрете у Европи, такве теме су типичне за Бетовенов „средњи период“. Значајни тренуци у опери укључују "Збор затвореника" (O welche Lust), оду слободи коју пева хор политичких затвореника, Флорестанову визију Леоноре која долази као анђео да га спасе и призор у коме се коначно дешава спас. Финале слави храброст Леоноре са наизменичним доприносима солиста и хора.
Композиција и историја перформанса Дело има дугу и компликовану историју композиције: прошло је кроз три верзије током Бетовенове каријере, а део музике је први пут написан као део раније, никад довршене опере.
Првобитни Фиделио потиче из 1803. године, када је либретиста и импресарио Емануел Шиканедер склопио уговор са Бетовеном за писање опере. Уговором је било обухваћено бесплатно преноћиште за Бетовена у апартманском комплексу који је био део великог приградског театра Шиканедер, Бечком позоришту. Бетовен је требало да постави нови либрето Шиканедера, под називом Весталска ватра (Vestas Feuer); међутим, овај либрето није се допао Бетовену. Провео је око месец дана компонујући музику за тај либрето, а потом је напустио када му је пажњу заокупио либрето за Фиделија.
Време које је Бетовен провео на Весталској ватри није у потпуности изгубљено, јер су две важне нумере из Фиделија, Пизарово „Ha! Welch’ ein Augenblick! “ и дует "O namenlose Freude" за Леонору и Флорестана, настале као музика за Весталску ватру. Бетовен је наставио да живи у Бечком позоришту неко време након што је заменио Весталску ватру за Фиделија, па је на крају ослобођен од својих обавеза према Шиканедеру након што је овај добио отказ са свог положаја позоришног редитеља 1804. године. мини| Позоришна маска коју гледа путо на споменику Бетовену Каспара фон Зумбуша (Беч, 1880) у сећање на Бетовенову једину оперу, у граду где је дебитовала. Сам Фиделио, кога је Бетовен започео 1804. одмах по одустајању од Весталске ватре, први пут је изведен 1805. године а композитор га је увелико ревидирао за наредне наступе 1806. и 1814. Иако је Бетовен користио наслов ("Леонора, или тријумф брачне љубави"), представе из 1805. објављене су као Фиделио на инсистирање театра, како би се избегла пометња са опером из 1798, Léonore, ou L’amour conjugal Пјера Гавоа, и опером из 1804, Леонора Фердинанда Паера. Бетовен је објавио либрето из 1806. године а 1810. године, изгласано је да се назив Леонора користи за верзије из 1805. (тро-чинска) и 1806. (дво-чинска) а Фиделио само за коначну верзију из 1814. године.
Прва верзија са тро-чинским немачким либретомкоји је прилагодио Јозеф Сонлајтнер од Француза Жан-Никола Бујиа, премијерно је представљена у Бечком театру 20. новембра 1805, уз додатне представе следеће две вечери. Успех ових представа ометала је чињеница да је Беч био под француском војном окупацијом, а већина публике били су француски војни официри који су се мало интересовали за немачку оперу.
Након ове премијере, Бетовенови пријатељи предложили су му да ревидира и скрати оперу на само два чина, а то је учинио уз помоћ свог блиског пријатеља Штефана фон Бројнинга. Композитор је такође написао нову увертиру (данас познату као "Леонора бр.3"; види доле). У овом облику опера је први пут изведена 29. марта и 10. априла 1806. године, са већим успехом. Даље представе спречене су неслагањем Бетовена и руководства позоришта.
1814. Бетовен је још једном ревидирао своју оперу, додатним радом на либрету Георга Фридриха Трајтшкеа. Ова верзија је први пут изведена у Кернтнертор театру 23. маја 1814. године, поново под називом Фиделио. 17-годишњи Франц Шуберт био је у публици, пошто је продао своје школске књиге како би добио карту. Све слабијег слуха Бетовен је извео представу, "потпомогнут" Михалом Умлауфом, који је касније извршио исти задатак за Бетовена на премијери Девете симфоније. Улогу Пизара преузео је Јохан Михаел Вогл, који је касније постао познат по сарадњи са Шубертом. Ова верзија опере била је велики успех, а Фиделио је од тада део оперског репертоара.
Иако су критичари приметили сличност заплета са Глуковом опером Орфеј и Еуридика - подземном спасилачком мисијом у којој главни јунак мора да контролише или прикрије своје емоције како би пронашао свог супружника,"The New Orfeo: an Appreciation", in The Nineteenth Century: a Monthly Review, edited by James Knowles, Volume XXIX, 1891, p. 89ff не знамо да ли је или није Бетовен или било ко од либретиста то имао на уму током припремања опере.
Ниједно друго дело Бетовена није му изазвало толико фрустрације и разочарања. Сматрао је да су потешкоће око писања и продуцирања опере толико непријатне, да никада није покушао да компонује другу. У писму Трајтшкеу рекао је: "Уверавам вас, драги Трајтшке, да ће ми ова опера донети мученичку круну. Својом сарадњом сте спасили оно што је најбоље од бродолома. За све то ћу вам бити вечно захвалан."
Комплетан резултат објављен је тек 1826. године, а све три верзије познате су као Бетовенов Опус 72.
Прва представа изван Беча одиграла се у Прагу 21. новембра 1814, а поновно извођење у Бечу 3. новембра 1822. опера је у дво-чинској верзији постављена у Лондону 18. маја 1832. у Краљевском театру и у Њујорку 9. септембра 1839. у позоришту Парк.
У јеку Другог светског рата мини| Флорестан ( Гинтиер Трептов ) и Леонора (Карина Куц); септембар 1945, Берлинска немачка опера Фиделио је прво комплетно извођење опере Артура Тосканинија које је емитовано на радију у Сједињеним Државама, преко радио мреже НБЦ, у децембру 1944. године, од стране Симфонијског оркестра НБЦ, у ком су учествовали солисти Роуз Бамптон и Жан Пирс (мада је емитовање једног чина, који је извео Тосканини, раније преношено радио таласима, са наступа 16. августа 1936. у Салзбургу). Подељено у две узастопне емисије, представе из 1944. године РЦА Виктор је касније објавио на ЛП-у и ЦД-у."Toscanini conducts Beethoven's Fidelio" , details and reviews
Фиделио је прва опера изведена у Берлину након завршетка Другог светског рата, са поставом Немачке опере, под диригентском палицом Роберта Хегера у једином неоштећеном позоришту, Западном позоришту, у септембру 1945.Conchological Miscellany, Volume 4, p. 23; The Cambridge Companion to Opera Studies, Cambridge University Press, 2012, p.45. Тада је Томас Ман напоменуо: "Колика је количина апатије била потребна [музичарима и публици] да слушају Фиделија у Химлеровој Немачкој, без да су прекрили лица и појурили из дворане!" Berthold Hoeckner, Programming the Absolute: Nineteenth-century German Music and the Hermeneutics of the Moment, Princeton University Press, 2002, p. 47.
Убрзо након завршетка Другог светског рата и пада нацизма, диригент Вилхелм Фуртвенглер напоменуо је у Салзбургу 1948: "Брачна љубав Леоноре се приказује модерном појединцу наоружаном реализмом и психологијом, неповратно апстрактна и теоријска. . . . Сада, када су политички догађаји у Немачкој вратили појмовиме људског достојанства и слободе њиховом првобитном значају, ово је опера која, захваљујући Бетовеновој музици, даје угодност и храброст. . . . Свакако, Фиделио није опера у смислу на који смо навикли, нити је Бетовен музичар позоришта, нити драматург. Он је нешто мало више, читав музичар, а осим тога, светац и визионар. Оно што нас узнемирава није материјални ефекат, нити чињеница „затвора“; било који филм могао би створити исти ефекат. Не, то је музика, то је сам Бетовен. Због ове „носталгије слободе“ коју он осећа, или још боље, чини да ми осећамо; то нас покреће до суза. Његов Фиделио има више миса него Опера; осећања која изражава потичу из сфере светог и проповедају "религију човечанства" коју никад нисмо нашли толико лепу или потребну као данас, након свега што смо проживели. У томе лежи јединствена снага ове јединствене опере. . . . Независно од било ког историјског разматрања ... порука Фиделија додирује нас дубоко.
Схватамо да ће и за нас Европљане, као и за све мушкарце, ова музика увек представљати апел нашој савести.Khpye, Eonikoe, "Estate and Collection of George and Ursula Andreas", The National Herald, 13 November 2010, accessed 17 April 2011. 5. новембра 1955. поново је отворена Бечка државна опера са Фиделиом, дириговао је Карл Бом. Овај наступ био је први телевизијски пренос уживо ОРФ-а у време када је у Аустрији било око 800 телевизијских пријемника.
Прва Фиделиова ноћ у Семперопери у Дрездену 7. октобра 1989. године поводом 40. годишњице ДДР-а (Источне Немачке) поклопила се са насилним демонстрацијама на главној градској железничкој станици. Аплауз након „Збора затвореника“ прекинуо је перформанс дуже време, а продукција Кристине Милиц учинила је да се хор на крају појави у нормалној уличној одећи, што је означило њихову улогу као представника публике. Четири недеље касније, 9. новембра 1989, пад Берлинског зида наговестио је крај режима у Источној Немачкој.
Увертире Бетовен се потрудио да створи одговарајућу увертиру за Фиделија, и на крају је прошао кроз четири верзије. Сматра се да је његов први покушај, за премијеру 1805, увертира која је сада позната под називом „Леонора бр. 2". Бетовен се затим фокусирао на ову верзију за представе 1806, стварајући "Леонору бр. 3". Ову другу верзију многи слушаоци сматрају највећом од четири увертире, али као интензивно драматичан, симфонијски покрет пуних размера имао је ефекат надвладавања (прилично лаких) почетних сцена опере. Бетовен је у складу с тим експериментисао скраћујући је, за планирану представу 1808. године у Прагу; за ово се верује да је верзија која се сада зове „Леонора бр.1". Коначно, за обнављање 1814. Бетовен је почео изнова и са свежим музичким материјалом написао оно што сада знамо као увертиру Фиделија. Како се чини да ова лаганија увертира најбоље делује међу ових четири као почетак опере, последња намера Бетовена углавном се поштује у савременој продукцији.
Док неки верују да је Густав Малер увео праксу извођења "Леоноре бр. 3" између две сцене другог чина, нечег што је било уобичајено до средине двадесетог века, Дејвид Кернс каже да та пракса сеже уназад до средине 19. века и да је то било пре Малера. На овом месту, делује као својеврсна музичка реприза сцене спашавања која се управо догодила. Нова, модерно обликована продукција, која је премијерно представљена у Будимпешти, октобра 2008, на пример, има увертиру "Леонора бр. 3" на овом месту.
Улоге