Важно је звати се Ернест, тривијална комедија за озбиљне људе () је драма Оскара Вајлда. Премијерно је изведена 14. фебруара 1895. године у Позоришту Сент Џејмс у Лондону. То је фарса у којој протагонисти баве измишљеним личностима како би избегли тешке друштвене обавезе. Радећи у оквиру друштвених конвенција касног викторијанског Лондона, главне теме драме су тривијалност с којом третирају озбиљне институције као што је брак, и сатира викторијанског морала. Неки савремени критичари хвале хумор драме као врхунац Вајлдове уметничке каријере, док су други опрезни због недостатка друштвене поруке. Фарса и духовит дијалог помогли су да Важно је звати се Ернест постане једна од најпопуларнијих драма.
Успешна премијера била је врхунац Вајлдове каријере, али је и најавила његов пад. Маркиз од Квинсберија, чији је син лорд Алфред Даглас био Вајлдов љубавник, планирао је да баци на писца букет трулог поврћа и да прекине представу. Вајлд је за сазнао па је Квинсберију одбијен пријем. Њихова свађа дошла је до врхунца на суду, где је Вајлдова хомосексуалност откривена викторијанској јавности и он је осуђен на затворску казну. Упркос раном успеху представе, Вајлдова озлоглашеност је проузроковала да се представа откаже након 86 играња. Након пуштања из затвора, објавио је драму из егзила у Паризу, али није даље писао ни комична или драмска дела.
Важно је звати се Ернест поново је извођена више пута од премијере. Три пута је адаптирана за истоимене филмове. У филму из 1952. године Идит Еванс репризирала је своју прослављену интерпретацију Леди Брекнел; у верзији из 1992. године Курт Бејкер користио је потпуно црну глумачку поставу; у верзији из 2002. године Оливер Паркер је уврстио нешто од Вајлдовог оригиналног материјала који је био избачени током припреме оригиналне сценске продукције.
Композиција десно|мини| Оскар Вајлд 1889. године После успеха Вајлдових драма Лепеза госпође Виндермер и Жена без значаја, Вајлдови продуценти су га охрабривали да и даље пише за позориште. У јулу 1894. године, поменуо је идеју за Важно је звати се Ернест Џорџу Александру, глумцу у управнику Позоришта Сент Џејмс. Вајлд је провео лето са породицом у Вортингу, где је у августу и написао драму. Његова слава тада је била на врхунцу, а радни наслов драме Леди Лансинг користио је да избегне спекулације о њеном садржају. Многа имена и идеје у драми, позајмљена су од људи или места која је аутор познавао. На пример, Леди Квинсбери, мајка лорда Алфреда Дагласа је живела у Брекнелу. Вајлдови критичари се слажу се да је најважнији утицај на драму извршила фарса В. С. Гилберта из 1877. године Верени,); Jackson (1980:xxxvi); Koerble (1952:144); Pearson (1957:63); Raby (1995:28); Stedman (1996:151); Thompson (2006:255); and Williams (2012:156, 411) од ког је Вајлд позајмио не само неколико инцидената, већ и „озбиљност тона коју Гилберт захтевао од својих глумаца“.Jackson (1980:xxxvi)
Вајлд је током наредних месеци континуирано ревидирао текст. Ниједна линија није остављена нетакнута и ревизија је оставила значајне последице. Сос Елтис је описала Вајлдове ревизије као рафинирану уметност на делу. Најранији и најдужи руком написани нацрти драме су се заснивали на фарсичним инцидентима, играма речи, нонсенс дијалогом и конвенционалним комичним преокретима. Ревидирајући, "Вајлд је претворио стандардне бесмислице у више системске и раскалашене нелогичности која карактеришу Ернестов дијалог". Ричард Елман тврди да је Вајлд постигао своју уметничку зрелост и да је писао сигурније и брже.
Вајлд је оклевао око предаје сценарија Александару, бринући се да би могао бити неприкладан за Позориште Сент Џејмс, чији је типични репертоар био озбиљнији, и објаснио је да је написан као одговор на захтев за представу „без стварног озбиљног интереса“. После неуспеха представе Гај Домвил Хенрија Џејмса, Александар је пристао да постави Вајлдов комад. После рада са Вајлдом на сценским покретима са позориштем играчака, Александар је тражио од аутора да скрати представу са четири чина на три. Вајлд се сложио и искомбиновао елементе другог и трећег чина. Највећи рез је био уклањање лика господина Грибзбија, адвоката који долази из Лондона да ухапси грозног „Ернеста“ (тј. Џека) за неплаћене рачуне за ручкове. Верзија са четири чина први пут је пуштена у ББС радијској продукцији и још увек се изводи. Неки сматрају да је трочлана структура делотворнија и театрално звучнија у односу на проширено објављено издање.
Продукције Премијера Представа је премијерно изведена у Позоришту Сент Џејмс на дан Светог Валентина 1895. године. Било је хладно, али Вајлд је стигао обучен у "цветну трезвеност", носећи зелени каранфил. Публика је, према једном извештају „обухватала многе значајне чланове друштва, бивше министре у кабинету и државне одборнике, као и глумце, писце, академике и ентузијасте“. Raby, 1995 in Pablé (2005:301) Алан Ајнсворт, који је играо Алџернона Монкрифа, присетио се у биографији Хескета Пирсона да "у мојој глумачкој каријери дугој педесет и три године, не сећам се већег тријумфа од те прве ноћи". Ајнсворт је и сам био "ноншалантан и модеран", а Александар, који је играо Џека Вортинга "повучен".
Глумци су били: Џон Вортинг — Џорџ Александар Алџернон Монкриф — Алан Ајнсворт Велечасни Канон Чезебл — Х.Х. Винсент Мериман — Франк Диол Лејн — Ф. Кинси Пејл Леди Брекнел — Роуз Леклер Гвендолин Ферфакс — Ијрин Ванбро Сесили Кардју — Евелин Милард Госпођица Призма — гђа. Џорџа Канинга
Маркиз од Квинсберија, отац Вајлдовог љубавника лорда Алфреда Дагласа, (који је у то време био на одмору у Алжиру), планирао је да прекине представу бацајући букет трулог поврћа на писца када се он на крају представа поклонио публици. Вајлде и Александар су сазнали за план, а отказали Квинзберијеву карту и позвали полицајце да му забране улаз. Ипак, он је наставио да малтретира Вајлда који је на крају покренуо приватну парницу против племића због клевете, што је изазвало низ суђења која су завршена Вајлдовим затворањем због грубе непристојности. Александар је безуспешно покушао да спаси представу уклањајући Вајлдово име са реклама, али представа је морала да се откаже након само 86 извођења.
Оригинална продукција на Бродвеју имала је премијеру у Емпајер позоришту 22. априла 1895. године, али је отказана након само шеснаест представа. у глумачкој постави су били Вилијам Фавершам као Алџи, Хенри Милер као Џек, Вајола Ален као Гвендолин и Ајда Вернон као Леди Брекнел. Аустралијска премијера била је у Мелбурну 10. августа 1895. године, а главне улоге су тумачили Дион Бокико Јр. и Роберт Броу, а представа је имала велики успех. Вајлдов пад у Енглеској није утицао на популарност његових драма у Аустралији.
Критички пријем За разлику од тадашњег позоришта, лагана заплет драме Важно је звати се Ернест која се не бави се озбиљним друштвеним и политичким питањима, је разлог због чега су тадашњи рецензенти били опрезни. Иако несигурни у Вајлдову озбиљност као драматурга, препознали су дражесност, хумор и популарност представе код публике. Џорџ Бернард Шо, на пример, написао је критику представе у Суботњем прегледу, тврдећи да би комедија требало да дотакне и забави „Идем у позориште да се забавим и смејем“. Касније у писму је рекао, представа је, иако „изузетно смешна“, била Вајлдово „прво заиста бездушно дело“. У Ворлду, Вилијам Арчер написао је да је уживао гледајући представу, али је открио да је празна: "Шта може јадни критичар да уради са представом која не поставља никакав принцип, било да је то уметност или морал, ствара сопствене каноне и конвенције, и није ништа друго до апсолутно намеран израз неодољиво духовите личности? "
У Говорнику, А. Б. Вокли се дивио представи и био је један од ретких који је видео као врхунац Вајлдове драмске каријере. Негирао је да је термин "фарса" понижавајући или да му недостаје озбиљности и рекао: "Бесмислености су компактне, а боље бесмислености, мислим да наша позорница није видела." Х. Џ. Велс је у непотписаном прегледу за Пал Мал Газет Ернеста назвао једном од најсвежијих комедија године, рекавши да је "шаљивије бављење позоришним конвенцијама тешко било замислити." Такође је питао да ли ће људи у потпуности видети његову поруку, "... како ће озбиљни људи прихватити ову тривијалну комедију намењену њиховом учењу, остаје да се види. Без сумње озбиљно. " Представа је била толико лагана, да су је многи рецензенти упоредили са комичном опером, а не драмом. В. Х. Оден је назвао "чистом вербалном опером", а Тајмс је прокоментарисао, "Прича је готово превише глупа да би прошла без музике." Мери Мекарти је, у књизи Знаменитости и спектакли (1959) и упркос томе што је представу сматрала крајње смешном, назвала "језивом идилом" и да је "поквареност херој и једини лик." The Importance of Being Earnest, Oxford World Classics, Peter Raby, Introduction, p. xxiii
Важно је звати се Ернест је Вајлдово најпопуларније дело и константо се изводи у позориштима. Макс Бирбом је назвао Вајлдову драму "најбоље, несумњиво његово дело ", рекавши да у осталим комедијама - Лепеза госпође Виндермер, Жена без значаја и Идеалан муж - заплет писан у стилу Викторијена Сардоа, неповезан са темом дела, док је у Ернесту прича је „растворена“ у форму представе."... you are aware of the mechanism, you are aware of Sardou": Beerbohm (1970:509).
Поновна извођења Поред „Важно је звати се Ернест “, још три Вајлдове драме извођене су у Британији током ауторовог боравка у затвору и изгнанства, иако само са малим трупама на турнејама. Глумачка дружина А.Б. Тапинга је гостовала са Ернестом између октобра 1895. и марта 1899. године (њихов наступ у Краљевском позоришту Лимерик, у последњој недељи октобра 1895, био је готово сигурно прва продукција представе у Ирској). Дружина Елси Ланхам такође је била на турнеји са Ернестом између новембра 1899. и априла 1900. године. . July 2015, Александар је поново изводио Ернеста у малом позоришту у Нотинг Хилу, ван Вест Енда 1901. године. Bristow (2008:xxxvii) Исте године изводео је дело на турнеји, играјући Џека Вортинга са глумачком поставом која је укључивала и младу Лилијан Брејтвајт као Сесили. "The Theatres: Mr. George Alexander at the Royal" The Manchester Guardian, 5 November 1901, Представа се вратила на Вест Енд када је Александар најавио поновно извођење у Позоришту Сент Џејмс 1902. године. " Поновно извођење на Бродвеју било је 1902. и затим 1910. године. "Oscar Wilde Comedy Revived at Lyceum", The New York Times, 15 November 1910 Обе продукција су трајале по шест недеља.
Сабрано издање Вајлдових дела, објављено 1908, које је уредио Роберт Рос, помогло је да се врати углед аутора. Александар је поновио представу још једном у Позоришту Сент Џејмс 1909, када су он и Ајнсворт репризирали своје оригиналне улоге, и одиграли 316 представа. . Oxford Dictionary of National Biography, , 2004, accessed 31 July 2013 Макс Бирбом је рекао да је представа сигурно постала класик енглеског репертоара, и да је њен хумор био толико свеж тада као и када је написан, додајући да су глумци "изношени као и представа".
За представу из 1913. године у истом позоришту, млади глумци Џералд Ејмс и А. Е. Метјуз играли су улоге Џека и Алџија. Џон Деверел као Џек и Маргарет Скудамор као Леди Брекнел предводили су глумачку поставу у Краљевском позоришту Хејмаркет у представи из 1923. године. Многа извођења у првим деценијама 20. века "садашњост" су третирали као текућу годину. Тек је током 1920-их успостављено ношење костима из 1890-их. Као што је критичар у Манчестер Гардијану рекао "тридесет година касније, човек почиње осећати да би Вајлда требало радити у костимима његовог периода - да његова духовитост данас треба ослонац атмосфере која му даје живот и истину ... Вајлдове блиставе и комплексне вербалне дражесности се разболе од шљокица и кратке сукње."