Позориште Аби, познато и као Ирско национално позориште у Даблину, једно је од водећих културних институција у Ирској. Прво отварање за јавност било је 27. децембра 1904. године, и упркос губитку оригиналне зграде у пожару 1951. године, остало је активно до данашњег дана. Аби је било прво државно субвенционирано позориште у свету на енглеском језику; 1925. године добило је годишњу субвенцију од Ирске слободне државе. Од јула 1966. Аби је лоцирано у улици Доња опатија 26, Даблин.
Позориште је у својим раним годинама било уско повезано са писцима ирског књижевног препорода, од којих су многи учествовали у његовом оснивању и већина њих је тамо одиграла драме. Аби је служио као расадник за многе водеће ирске драматурге, укључујући Вилијама Батлера Јејтса, Лејди Грегори, Шона О’Кејсија и Џона Милингтона Синга, као и водеће глумце. Поред тога, захваљујући опсежном програму турнеје у иностранству и великој видљивости према страној, посебно америчкој публици, ово позориште постало је важан део ирског културног бренда.
Основање
Позориште Аби је настало из три различите базе. Прво је било семерално ирско књижевно позориште. Основали су га Лејди Грегори, Едвард Мартин и В. Б. Итс, 1899. године - уз помоћ Џорџа Мура, представили су представе у концертним собама, које су доживеле критичко одобравање, али ограничено јавно интересовање. Лејди Грегори је замислила друштво које промовише „древни идеализам” посвећен креирању дела ирског позоришта који упарују ирску културу са европским позоришним методама.
Друга база је укључивала рад два даблинска директора, Вилиајма и Франка Фаја. Вилијам је деведесетих година 19. века радио са турнејском компанијом у Ирској, Шкотској и Велсу, док је његов брат Франк био укључен у аматерску драматику у Даблину. Након што се Вилијам вратио у Даблин, браћа Фај уприличили су продукције у дворанама широм града и на крају основали ирску националну драмску компанију В. Г. Фај, фокусирану на развој ирског глумачког талента. У априлу 1902. године браћа Фај су приредили три представе у дворани Свете Терезе у улици Кларендон., Los Angeles: University of California Press, Представе су се изводиле углавном за радничку публику и нису биле као уобичајене даблинске представе из средње класе. Компанија је наставила у рад у концертним собама и наредних година.
Трећа основа била је финансијска подршка и искуство Ание Хорниман, Енглескиње средње класе са претходним искуством у позоришној продукцији, она је учествовала у представљању Џорџа Бернанрда Шава представом „Оружје и човек у Лондону 1894. године”.. Оснивање Позоришта повезано је и са ширим таласом промена који су се нашли у европској драми крајем 19. века.<ref>Mikhail, E. H. The Abbey Theatre: Interviews and Recollections', Rowman & Littlefield Publishers, October 1987. p. 97. </ref> Оснивање позоришта Либре у Паризу 1887. године и рад Московског уметничког позоришта 1895. године представљали су изазов и конкуренцију позориштима у Ирској и у читавом свету. Овај покрет одражавао је опредељење Лејди Грегори и одлучност да позориште Аби постане професионално позориште.McCormack, W. J. (eds). , 28 January 2002. p. 7.
Фондација
Охрабрени успехом дворане Свете Терезе, Ист, Лејди Грегори, Мартин и Џон Милингтон Синг основали су 1903. друштво Ирско национално позориште уз финансирање Хорниана. Придружили су им се глумци и драматичари из компаније Фај. У почетку су имали представе у Молесвортх дворани. Када су Механичко позориште у улици Доња опатија и суседна зграда у улици Марлборот постали доступни након што су га власти за заштиту од пожара затвориле, Хорниман и Вилијам Фај сложили су се да купе и поново поставе простор да задовоље потребе друштва.
Друштво је 11. маја 1904. године формално прихватило Хорниманову понуду о коришћењу зграде. Како Хорниман обично није живео у Ирској, потребни краљевски патенти одобрени су на име Лејди Грегори, иако их је Хорниман плаћао. Оснивачи су именовали Вилијама Фаја као менаџера, одговорног за обуку глумаца у новооснованој репертоарској компанији.
За публику, позориште Аби је отворено 27. децембра. 1904. године. Предлог закона састојао се од три једночинствене представе. Иако је Хорниман дизајнирао костиме, ни она ни Грегори нису били присутни, јер се Хорниман већ вратио у Енглеску. Поред обезбеђивања финансијских средстава, главни улога Грегори око позоришта током наредних година била је организовање реклама и резервација за њихове турнеје у Лондону и провинцијској Енглеској.
Године 1905. године, без одговарајуће консултације са Хорниманом, Итсом, Лејди Грегори и Синг, одлучили су да позориште претворе у друштво са ограниченом одговорношћу.Richards, Shaun. The Cambridge Companion to Twentieth-Century Irish Drama, Cambridge: Cambridge University Press, February 2004. p. 63. Изнервиран овим потезом, Хорниман је ангажовао Бен Иден Пајне, бившег запосленика позоришта Аби, да помогне покретању нове компаније која је основана у Манчестеру. Водећи глумци Мајре Ник, Хонор Лавеле, Ема Вернон, Мајре Гарве, Франк Волкер, Падрак Колум и Џорџ Робертс напустили су Аби.Butler Yeats, William. The Collected Letters of W. B. Yeats: Volume IV: 1905–1907, Oxford: Oxford University Press, Republished 1996. p. 616.
Штампа је била импресионирана зградом, а Устав из Јорка написао је да „позориште нема ни оркестар, ни бар, а главни улаз је кроз зграду која је раније била даблинска мртвачница.” Оркестар је основан под вођством др Џона Ф. Лархета.Edward Kenny (nephew of Máire Nic Shiubhlaigh): The Splendid Years: recollections of Maire Nic Shiubhlaigh, as told to Edward Kenny, with appendices and lists of Irish theatre plays, 1899–1916. Duffy and Co., Dublin. 1955
Учешће основанича и руководилаца позоришта
Грегори је помогла да се створи Ирско књижевно позориште, које ће касније формирати једну базу за ИНТС, са Вилијамом Батлером и Едвардом Мартином. Упознала је Батлера 1898. године и он јој је признао да је био његов сан да створи позориште у којем би се могле изводити нове амбициозне ирске представе. Идеја је изгледала све више и више могуће постићи док су непрестано разговарали и до краја свог првог састанка имали су план како да „национално позориште“ постане стварност. У првој години позоришта, Лејди Грегори била је задужена за проналажење новца и као подршка, а чак је и донирала део свог новца. Била је критична у успостављању ИЛТ и ИНТС-а да финансијски функционишу пре подршке Ани Хорниман.
Године 1903. када је Хорниман понудио ИНТС-у позориште, Лејди Грегори планирала је да заобиђе услове договора. Није волела Хорнимана и била је срећна кад је отишла, рекавши да је „ослобођена”. Написала је многе представе за позориште, специјализовајући се за једночинку. Позориште Аби понекад се назива и Батлерово позориште. Вилијам Батлер желео је позориште у коме су драматичне речи најважније, што превладава над глумцем и публиком. За њега је било веома важно да аутори имају контролу. Управо због њега и његових напора Лејди Грегори, Сине и он постали су Управни одбор ИНТС-а. Тек након сусрета са Лејди Грегори, Батлер је сматрао да је стварање таквог позоришта могуће. С њом је блиско сарађивао скоро годину дана пре прве продукције, током које су његове представе изведене до великог успеха, а неки су их називали и „културним догађајем деценије“, док су их неки оптуживали да су превише политичке или чак да је написане као јеретичка драма.
Батлер је након тога усвојио нову, инклузивнију политику, која је помогла њему и Лејди Грегори да регрутују многе нове покровитеље, већину протестантских и / или унионистичких. Већ 1900. године Батлер је послао писмо Лејди Грегори у којем се подразумевало да је сигуран да ће наћи поузданог заштитника који је у то време остао анониман. Покровитељ о коме је говорио био је Ание Хорниман, која је анонимно финансирала Батлерову прву представу 1884. године. Тада је почео да жели да Аби буде национално позориште. Међутим, до октобра 1901. године, изгубио је интересовање за позориште као средство за изражавање своје уметничке визије, јер је био присиљен да жртвује како би се прилагодио сарадницима. Одлучио је да остане због своје везе са Хорниманом, кога је видео као средство за осигуравање својих амбиција.
Његова веза са Хорниманом била је од суштинске важности за његове пројекте, толико да је пред публиком изјавио да неће примати новац од националиста и униониста, што га је натерало да промени целу политику позоришта.. Овај говор одржао је 1903. године, а до 1904. био је председник позоришта Аби. Кад је Хорниман отишао, желео је да врати националистички аспект који је позориште некада имало, али га је Хорниманова претња зауставила; коначно је имао последњу реч уз помоћ Бернарда Шоа и Лејди Грегори. Током лета 1909. Шо је понудио своју драму Бланко Поснет позоришти, представи која је претходно цензурисана и која му је омогућила да изазове британску власт и да се врати национализму, чиме је стекао нову репутацију. Батлер је уз помоћ Лејди Грегои откупио Аби и тужио Хорнимана за субвенцију за коју је веровао да она дугује, али победила је само на принципу и није примила новац.
Ани Хорниман, британска љубитељка позоришта и водитељка, била је од суштинске важности за стварање позоришта Аби, јер је била њен први значајни заштитник и жена која је понудила зграду у којој ће се касније успоставити. Прво ју је довео Батлер као костимографкињу за своју представу „Краљевски праг”, јер је она веома волела његову уметност и то је био и начин да се он приближи. Батлерова дуга веза са њом и љубав према позоришту учинили су да прихвати да постане стални заштитник, а до 1901. њен новац је обезбеђен.
Њена подршка била је толико важна да је он већ имао улогу у позоришту Аби пре него што је уопште и створена.Међутим, до тренутка када је ИТЛ постала ИНТС, Батлер је морао да је увери да њен новац неће бити коришћен за финансирање националистичке побуне., London: Methuen, Подржала га је као и ИНТС уз финансијску подршку јер је долазила из богате породице и 1903. године, након што је Батлер елоквентно прогласио своје аполитичне позоришне идеале, понудила му је да му пружи позориште у Даблину у вредности од тринаест хиљада фунти, али за нагодбу да ради, имала је строге услове.Isherwood, Charles. 28 October 2004.
Прво, тражила је да се његов говор, есеји о „Ирском националном позоришту“ и њена понуда објаве у јавности. Друго, оно што је она највише нагласила, било је да уопште нема политике.Welch, Robert, Stewart, Bruce. The Oxford Companion to Irish Literature, Oxford: Oxford University Press, January 1996. p. 3. Коначно је дала зграду за позориште Аби 1904. године, али је остала власник. Батлер је прихватио њене услове, али Грегори и Синг су тек касније званично прихватили понуду.Leland, Mary. The Lie of the Land: Journeys Through Literary Cork, Cork: Cork University Press, 2000. p. 238. Хориман није желела да има икакве везе са ирском политиком, посебно не са национализмом, и била је врло реактивна на све што је сматрала политичким, што је изазвало неколико запаљивих свађа код колега. Она се такође није бринула о приступу позоришту, што је било важно питање за осниваче, па је створила додатна правила за цене карата, а Аби позориште је постало једно од најскупљих позоришта у Даблину. Од тада је Аби постала менаџерка позоришта. Током година, она је много пута враћала вредност позоришта у новцу у замену за доприносе у позоришним представама и поштовање директора компаније. Аби је позориште напустила 1907. године, али је остала укључена финансијски до 1910. године.