Битка код Никопоља (, , , ) одиграла се 25. септембра 1396. године између Османског царства и његових вазала (међу којима је био и српски одред предвођен кнезом Стефаном (кнез 1389 — 1402, деспот 1402—1427)) са једне и савеза који су чиниле Краљевина Угарска, Свето римско царство, Француска, Влашка, Пољска, Краљевина Енглеска, Краљевина Шкотска, Стара швајцарска конфедерација, Република Венеција, Република Ђенова и витезови Јовановци са друге стране недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској. Ова битка се често означава и као Никопољски крсташки поход (или рат) и представља последњи већи средњовековни крсташки поход. Понекад се наводи да се битка одиграла 28. септембра.
Исход битке је потпуни пораз и расуло хришћанске војске. Може се сматрати да је ова битка означила крај Другог Бугарског царства и после ње више није било покушаја крсташких ратова против Турака.
Позадина лево|мини|250п|Бојни распоред уочи битке. У XIV веку вођени су мањи крсташки походи који су предузимале углавном мале групе витезова. Најпознатији међу њима био је неуспешни крсташки поход на Тунис 1390. године а затим борбе у северној Европи дуж балтичке обале. Након победе на Косову 1389. Османлије постају одлучујући фактор на Балкану и сукобљавају се све чешће са Краљевином Угарском. Византија је сведене на околину Цариграда који је био често опседан (1390, 1395, 1397, 1400, 1422. све до пада 1453. године). Године 1393. бугарски цар Иван Шишман је изгубио Никопоље, своју привремену престоницу. Град су заузели Турци Османлије а његов брат Иван Страцимир који је држао Видин постао је њихов вазал.
Два пресудна фактора у формирању последњег крсташког рата били су текући Стогодишњи рат између Енглеске Ричарда II и Француске Шарла VI, и подршка Филипа II, војводе од Бургундије. У марту 1395. године Ричард II је предложио брак између себе и ћерке Шарла VI Изабеле у интересу мира и два краља су се срела у октобру 1396. године на границама Калеа да би пристали на унију и пристали на продужење примирја из Леулингхема. Бургундије, међу најмоћнијим француским војводствима, такође је била витална. Године 1391, Бургундија је, покушавајући да одлучи између слања крсташког рата или у Пруску или у Угарску, послала свог изасланика Гиа де Ла Тремоилеа у Венецију и Угарску да процени ситуацију. Било је врло мало вероватно да се одбрана од Турака сматра посебно важним циљем крсташког рата. Интерес Бургундије за спонзорисање крсташког рата био је повећањe престижа и моћи њене властеле, а, примећује историчарка Барбара Такман, „будући да је Филип II био окренут самовеличању, резултат је био да је раскошно представљање постало доминантна тема; планови, логистика, знање о непријатељу је дошло у други план, ако је уопште било другог палана.“ Године 1394, Бургундија је из Фландрије извукла 120 000 ливара, што је било довољно да започну припреме за крсташки рат, и јануара 1395. послала је вест угарском краљу Жигмунду да ће бити прихваћен званични захтев упућен француском краљу за прикључење крсташком рату.
У августу је Жигмундова делегација од четири витеза и једног бискупа стигла на двор Париза како би преувеличано описали како "40 000" Турака пустоши и хара хришћанске земље, и како би молили, у име Жигмунда, помоћ. Шарл VI, обезбедивши мир са Енглеском браком своје ћерке, одговорио је да је његова одговорност да заштити хришћанство и казни султана Бајазита. Француско племство је са одушевљењем одговорило на изјаву; Филип Артоа, гроф Еуа, француски позорник, и Жан II ле Менгр, маршал Француске, прогласили су учешће у крсташком рату дужношћу сваког „храброг човека“.
Војна снага Број ратника је у великој мери оспораван у историјским извештајима. Историчарка Барбара Такман примећује: „Хроничари су уобичајено поклапали бројеве са страхотом догађаја“, а битка код Никополиса сматрала се толико значајном да се број бораца које су давали средњовековни хроничари креће чак до 400.000, при чему свака страна инсистира на томе да их је непријатељ надмашио. два према један, што је за крсташе нудило извесну утеху за пораз, а за Турке повећало славу њихове победе. Такман често одбацује цифру од 100.000 крсташа, примећујући да би 100.000 људи требало месецима да пређе Дунав код Гвоздених врата, док је крсташима требало осам дана.
Најреалнији запис о бројности забележио је Јохан Шилтбергер, немачки следбеник баварске властеле, који је био сведок и учесник битке са 16 година, а Турци су га заробили и тек након 30 година се вратио кући. У то време написао је детаље о бици процењујући крсташку снагу у врхунцу на 17.000, мада је такође преценио турске снаге као дивљу хорду од 200.000. Немачки историчари 19. века, покушавали су да процене бројност са сваке стране дошавши до бројки од око 7.500–15.000 хришћана и око 12.000–20.000 Турака, уз напомену да би са логистичке тачке гледања било немогуће за околину Никополиса да снабдева храном и сточном храном десетине хиљада људи и коња (Средњовековне војске снабдевале су се залихама узимајући их из околине док су марширале).
ИзворГодинаПрипадност# Крсташа# ТуракаУкупан #НаведеноЈохан Шилтбергер1427Немац16.000200.000216.000Шукурлах у делу Behçetu't-Tevârih1460sТурчин130.00060.000190.000Немачки историчари 19. века19th centuryНемци7.500–9.00012.000–20.00019.500–29.000Давид Никол1999Британац16.00015.00031.000 "Највероватнији број крсташа је 17.000 војника. Традиционални турски извори говоре о 10.000 Турака, али заједно са српском војском око 15.000."
Састав крсташких снага thumb|Никопољска битка, слика турског минијатуристе Накаш Османа из књиге вештина Hünername, 1584–88. Из Француске се придружило око 5000 витезова и штитоноша, а пратило их је 6 000 стрелаца и пешака извучених из најбољих добровољачких и плаћеничких чета; укупно око 11.000 људи.A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle .., by Spencer C. Tucker, 2009 p. 316 Следећи по важности били су Хоспиталци са Родоса, који су били стандардни носиоци хришћанства на Леванту од пропaсти Цариграда и Кипра. Венеција је снабдевала поморску флоту за подршку акцијама, док су мађарски изасланици подстицали немачке принчеве Рајне, Баварске, Саксоније и других делова царства да се придруже. Француски гласници прогласили су крсташки рат у Пољској, Бохемији, Навари и Шпанији, из којих су долазили појединци.
Италијански градови-државе били су превише ангажовани у свом уобичајеном ривалству да би учествовали, а широко прихваћено и хваљено енглеско учешће се никада није десило. Извештај о 3.000 енглеских витезова потиче од савременог истраживача Антониа Фјорентино, а као чињеницу га је наводио историчар и коптолог Азиз С. Атија. Хиљаду витезова заправо би износило „четири до шест хиљада људи и најмање двоструко више коња“, рачунајући пешаке и друге задржанике. Међутим, не постоје записи о финансијским аранжманима који су у Енглеској склопљени за слање снага у иностранство, нити о било каквој краљевској припреми која је потребна за организацију и слање таквих снага. Извештаји Хенрија IV који је водио енглески контингент морају бити лажни, јер је присуство Хенрија IV, као и готово свих других значајних племића у земљи, забележено на краљевом венчање пет месеци након крсташког одласка. Атија је такође сматрао да призивање Светог Ђорђа као ратни поклич у Никополису означава присуство енглеских војника, којима је био заштитник; али Жан Фроасар, који ово помиње, тврди да је поклич доделио француски витез Филип II Смели. Даље, у Енглеској није било прикупљања новца за откупнину да би се платили заробљеници, као што је било у свакој другој земљи која је послала људе у битку. Спорадично помињање у савременим извештајима о присуству „Енглеза” може се приписати витезовима Хоспиталцима пореклом из Енглеске, који су се придружили крсташком рату након што су напустили Родос и запловили Дунавом. Могући разлози енглеског одсуства укључују и све већу напетост између краља и војводе Глостершира, што их је можда уверило да је најбоље да држе војску у близини, јер су антипатије због дугог рата између Енглеза и Француза расле, а што је резултирало да Енглези одбијају да размотре стављање војске под крсташки стег и под вођство Француске, без обзира на недавно закључени мир.
Ипак, очигледно претеране бројке и даље се понављају. Ту спадају 6.000–12.000 Мађара, ~11.000 француских, енглеских и бургундских трупа, ~12.000 Влаха предвођених Mирчом, принцом Влашке, ~6.000 Немаца и скоро 15.000 холандских, бохемских, шпанских, италијанских, пољских, бугарских, шкотских и швајцарских трупа на копну, уз поморску подршку Венеције, Ђенове и витезова Светог Јована. То резултира цифром од око 47.000 - 49.000 укупно; могуће до 120.000 или 130.000 према бројним изворима, укључујући османског историчара Шукурлаха који 1460-их у својој књизи (Behçetu't-Tevârih) наводи бројку крсташке војске oд 130 000Türk Tarihi: Никопољска битка (Турски) .
Састав османских снага Снага Османлија такође се процењује на око 15–20.000, али и овде су честе пренаглашене бројке. Извори пружају процене величине војске до 60.000, укључујући османског историчара Шукурлаха, који, пишући 1460-их, наводи број османске војске у својој књизи, а то је 60.000, наизменично описивано као отприлике половина крсташке војске. Османске снаге су такође укључивале и 1.500 до 5.000 српских витезова и тешке оклопне коњице под командом кнеза Стефана Лазаревића, који је био вазал султана Бајазита након Косовске битке 1389. године.
Пут крсташа Док је Филип II Смели, војвода од Бургундије, првобитно планирао да поведе крсташки рат заједно са Џоном од Гента и Лујом од Орлеана, сва тројица су се повукла, тврдећи да су мировни преговори са Енглеском захтевали њихово присуство, мада можда и зато што се нико није усудио да напусти близину престола јер су остали њихови главни ривали. Међутим, Бургундија је задржала контролу над организацијом рата именовањем 24-годишњег Џона, грофа од Невера, војводиног најстаријег сина, за номиналнoг команданта. Бургундија, можда препознајући да је његовом сину, као и пуковнику д'Еу и маршалу Жану Ле Мангру, који су обојица били млађи од 35 година, недостајало потребно искуство, позвала је Енгуерана VII, Господара Koусија, најискуснијег ратника и државника царства, да буде „главни саветник“ Џона, грофа од Невера током крсташког рата. Док је Џона, грофа од Невера добио дугачки списак „саветника“, као и још један списак истакнутих француских господара са којима се он могао консултовати „кад му се то чинило добрим“, концепт јединствене команде још увек није заживео у средњовековној војној врлини. Правила дисциплине за крсташки рат донета су на ратном савету 28. марта 1396. године, који је укључивао коначну одредбу - „Ставка да [у борби] гроф и његова чета полажу право на аванте-гарде“, откривајући да је витешки законик и даље захтевао да витезови докажу своју храброст предводећи јуриш.
Кa Будиму thumb|300px|Мапа Европе са означеним Дунавом Крсташки рат кренуо је из Дижона 30. априла 1396, крећући се преко Баварске путем Стразбура до горњег тока Дунава, одакле су речном флотом кренули са Жигмундом у Будим. Одатле су крсташки циљеви, иако су им недостајали детаљи планирања, постали протеривање Турака са Балкана, а затим одлазак у помоћ Цариграду, прелазак Хелеспонта и марш кроз Турску и Сирију за ослобађање Палестине и Светог гроба, па тријумфални повратка у Европи морским путем. Договорено је да венецијанска флота блокира Турке у Мраморном мору и да Млечани плове Дунавом у сусрет крсташима у Влашкој у јулу.
thumb|left|240px|Пут крсташа Дунавом ка Никопољу