Константин VI (грч: Κωνσταντίνος Ϛ΄, рођ. 14. јануара 771. — умро пре 805. године), познат и као Константин Слепи, био је византијски цар од 780. до 797. као последњи мушки представник Исавријанске (Сиријске) династије.
Константин је рођен 771. као једино дете Лава IV Хазара и Ирине. Престо је наследио у својој деветој години 780. тако да је образовано регенство у коме је његова мајка Ирина имала главну улогу. Заједно са мајком присуствовао је Седмом васељенском сабору у Никеји 787. на коме је обновљено поштовање икона.
Исте 787. Константин је напунио већ шеснаест година и по ондашњим мерилима био је пунолетан. Млади цар је најзад 790. започео самосталну владу након што је побуњена војска из теме Арменијакон натерала стару царицу да се повуче са двора.
Константинова самостална влада показала се убрзо неуспешном. Под његовом командом византијска војска је претрпела два тешка пораза од Бугара 791. и 792. године. Када се 793. тема Арменијакон поново побунила цар је сурово угушио побуну и ослепео њиховог стратега Алексија Моселу. Са високим црквеним круговима цар се посвађао 795. када је незаконито отпустио супругу Марију, која му дотада није родила престолонаследника, и оженио своју љубавницу Теодоту (Михеански спор, од грч. речи за браколомство μοιχος). Друга жена му је 797. родила сина Лава који је убрзо умро што је у јавности протумачено као још једна потврда цареве грешности.
Без подршке војске и иконофилских кругова, Константин VI је свргнут и ослепљен од стране присталица своје мајке Ирине 19. априла 797. године. Стара царица је преузела власт као прва жена у римско-византијској историји која је владала самостално, док је ослепљени Константин са супругом Теодотом послат у прогонство. У прогонству Константин је надживео своју мајку и умро је нешто пре 805. године. Сахрањен је у цариградском манастиру св. Еуфросине који је подигла царица Ирина. Његова ћерка из брака са Маријом, Еуфросина, удала се 823. за цара Михаила II Аморијца. Неколико самозванаца из доба Михаила II издавали су се за Константина VI.
Долазак на престо Цар Лав IV умре доста неочекивано, септембра месеца исте 780. г. Наследник престола био је, Константин VI, једно дете, са десет година; тутор свога сина и регенткиња, Ирена је била царица.
Под регентством Промена особља владе У тренутку кад је смрт Лава IV стварно била донела Ирини највишу власт, много супарничких амбиција комешало се око младе царице. На двору, она је наилазила на потмуло непријатељство својих деверова, петорице синова Константина V, популарних и славољубивих царевића, од којих се имала свега бојати. Узалуд их је њихов отац заклео пред смрт да не ступају у завере против законитог владаоца; чим је Лав IV ступио на престо, они су похитали да прекрше своју заклетву; и мада је после те увреде најстарији међу њима, Цезар Нићифор, био лишен свога достојанства и прогнан у далеки Херсон, многобројна странка радила је упорно за њих. С друге стране, сва висока звања владе заузимали су ревносни иконокласте. Управник двора, канцелар, врховни командант војске, били су стари и верни службеници покојнога Константина V. Сенат, великодостојници провинциске администрације, нису били мање одани политици претходне владе. Најзад и црква, којом је управљао патријарх Павле, била је пуна непријатеља икона. С људима такве врсте, Ирина није могла ништа предузети; а они су исто тако с правом сумњали у василисина осећања и плашили се од њене стране скорих покушаја реакције. Да би остварила своје побожне намере, да би задовољила снове свога славољубља, царица је морала да нађе другу сарадњу и да тражи други ослонац.
Овде се показује њена вештина да спреми свој пут. Од својих противника она је једне без милости сломила својом снагом, друге је благо уклонила с места где су сметали. Склопила се била завера да се на престо подигну цезари; она се тиме користила да принуди своје девере да се закалуђере, а да никоме не би остао непознат њихов непоправими пад, она их је приморала да о божићним празницима 780., узму учешћа у Светој Софији, пред целим престоничким народом, у свечаној служби којом је обележен тај свети дан. У исто време, она је мало помало измењала дворско особље. Истакла је своју породицу на почасна места, сместила свога брата, свога нећака, своју рођаку, и друге сроднике. Бацила је у немилост старе војсковође Константина V, а нарочито страшног Михаила Лаканодракона, стратега Трачана, који је постао чувен са своје дивље мржње спрам калуђера и са своје веселе суровости с којом их је гонио да се жене. На њихово место она је сместила за заповеднике своје људе, нарочито евнухе своје куће и своје присне пријатеље. На њих је неприметно пренела сва велика звања дворска и административна; међу њима је изабрала свог првог министра, Ставракиоса.
Велики љубимац василисин, та личност постаде њеном милошћу патриције, логотег дрома, ускоро постаде неоспорни и свемоћни господар Свете Палате. Дипломата, он је приговарао о миру с Арапима; војсковођа, он је умирио устанак Словена и, да би његов углед постао још већи, Ирена му је у хиподрому приредила свечани триумф. Узалуд војска, незадовољна таквим старешином, није крила своју мржњу спрам скоројевића; он, сигуран да је у милости, удвојио је своју охолост и безочност. Заиста, за двадесет година, верно привезан за Иренину судбину, он је увек с њом падао и с њом се дизао на власт. И можда је тај човек, енергичан, делатан, славољубив, коме се не могу порицати заслуге, често бивао духовни вођа царичин и подржавао њене намере, али се исто тако види какав доста чудноват обрт и какав изглед камариле даде Ирениној влади, одмах у почетку, ово мешање дворских евнуха у све гране државне управе.
Црквена политика У исто време кад је мењала особље владе, Ирина је изменила и општу политику царевине. Она је завршавала рат на Истоку, тражила на Западу да се приближи папству, и започела да преговара с Карлом Великим; нарочито је показивала у верском погледу одавна невиђену трпељивост. »Побожни људи, вели један савремени хроничар, опет почеше да говоре слободно, божја реч да се шири без препрека; они који су тражили вечни спас могли су се без тешкоће повући од света, и опет се служило у славу божју; манастири су понова почели напредовати и благостање је свуда владало.« Опет се калуђери показаше у Цариграду; улазак у самостане опет се отвори људима које је срце тамо вукло, а власти их спречавале; царица се разметљиво старала да поправи оно што је прошла владавина обесветила; она је с великом парадом донела натраг у Свету Софију скупоцену круну коју је Лав IV некад уклонио из Саборне Цркве; она је свечано вратила у њихово светилиште мошти Свете Еуфимије, бачене у море на заповест Константина V, и чудом опет нађене. И побожна странка, очарана овим делима, поздравила је као неочекивано чудо долазак на престо побожне владарке и захваљивала Богу »који ће руком једне удовице и једнога сирочета оборити безакоње и учинити крај робовању цркве.«
Једна вешто заплетена интрига осигурала је Ирени једину власт која јој је још недостајала, над патријаршијом. Године 784., изненада — без наредбе од владе, тврди Теофан, вероватније ипак на миг дат из двора, — патријарх Павле даде оставку и повуче се у манастир, изјавивши онима који су хтели да чују, да, мучен грижом савести због својих грехова, хоће да испашта за злочине које је извршио према иконама и бар да умре измирен с Богом. Ирена је врло вешто искористила ту одлуку, која је начинила велику ларму у престоници, и на место Павлово она изабра, да га стави на чело цркве, једног сигурног човека, једног световњака, царског секретара Тарасиоса. Овај, паметан и савитљив политичар, изванредно је играо улогу коју му је без сумње царица прописала. Кад је његово име било истакнуто, кад га је сама царица почела молити да прими звање и да се да бирати, он одби, одрече се дужности коју су му хтели наметнути, затражи да му допусте да пред народом објасни узроке своме одбијању. И, у једном дугом говору, речито, он се задржа на бедном стању Цркве, на неслогама које је подривају, на расцепу који је дели од Рима, и врло вешто, постављајући то за услов да се прими места, он посаветова да се сазове васељенски сабор, који ће повратити мир и јединство у хришћанском свету. У исто време, вештим заобилажењем, он је изјавио да не признаје синод иконокласта, одржан 753. г. и порицао му сваку канонску власт, јер он није друго урадио до прибележио незаконито донете одлуке грађанских власти у црквеним питањима. И пошто је тако припремио земљиште за василисине планове, пустио је да ствари иду својим током и, пошто је одједном добио све свештене чинове, попе се на престо патријарха.
Цариградски сабор 680. године мини|десно|Седми Васељенски Сабор икона С једним тако драгоценим савезником, Ирина је мислила да може да ради отворено. Позиви, разаслати по целом царству, сазвали су у Цариград за пролеће 780. г. хришћанске главаре цркава, и већ се мислило да је Ирена сигурна у победу. Али су они правили рачун без опозиције једнога дела владика, нарочито без непријатељства пукова царске гарде, верне успомени Константина V и чврсто везане за политику тога славнога цара. Учињену погрешку опазили су онога дана кад се сабор отворио у цркви Светих Апостола. Владике су свечано заседавале на својим местима; у одељењу оглашених Саборне Цркве, Ирена је са својим сином присуствовала седници; на предикаоници, Платон, свештеник сакудионски, један од најватренијих бранилаца икона, говорио је једну пригодну беседу, кад одједном, са мачем у руци, војници јурнуше у цркву, претећи да ће поубијати владике. Узалуд је Ирена, не без храбрости, покушала да се умеша и да умири побуну; њени су напори били немоћни, њена власт непризната. Православне владике биле су вређане, гуране, растеране; и кад то видеше, владике партије иконокласта, придружише се војсци, почеше одобравати и викати: »Ми смо победили! Ми смо победили!« И сама Ирина једва је умакла канџама тих лавова, како пише један црквени хроничар, и њене присталице, мада њена крв није потекла, прогласише је за мученицу.
Седми васељенски сабор Радило се и сувише брзо: све је требало почети с почетка. Овога пута ишло се заобилазним путевима да би се ствар привела крају. Василиса и њен први министар развише у томе послу сву своју сплеткашку способност и све своје лукавство. Новцем и обећањима придобише за владину политику азиске армије, увек суревњиве на трупе које су биле у престоничком гарнизону. Затим објавише велики поход против Арапа. Гардиски пукови први пођоше у бој. У Цариграду их одмах заменише дивизије, чију је верност влада била осигурала; у исто време, да би упорне принудила на послушност, позатварали су жене и децу, узаптили имања војницима испраћеним на границу; као господар тих драгоцеких талаца, влада је могла без опасности отпуштати, распуштати, растурати непријатељски расположене гардиске пукове. Ирена је сад имала неопходан ослонац за своје планове, војску својих присталица, под оданим вођама. И поред тога, она се није усудила да опет у самом Цариграду учини покушај промашен 780. г. Васељенски сабор састаде се у Никеји 787.; под свемоћним утицајем двора, патријарха и калуђера, он без устезања баци анатему на одлуке иконокласта од 753. г., и поврати у свој својој ширини поштовање икона и православља. Затим, у месецу новембру 787. г., оци сабора преместише се у престоницу, и на последњој седници, држаној у палати Магнаур, у присуству легата папе Хадријана, Ирена својом руком потписа каноне који успостављају веру коју је она волела.
Тако је, за седам година вештине и стрпљења, Ирена, поред неколико наступа наглости, постала свемоћна. Она је дала задовољења Цркви и погледима своје сопствене побожности; нарочито, она је поломила под ногама све што је сметало њеном славољубљу. И њени пријатељи, побожни, поносити таквом владарком, свечано су у њој поздрављали »царицу, потпору Христа, ону чија је влада, као и име, залога мира«.
Однос са сином Константином VI мини|десно|Новац Константина и Ирине