Калифорнијски кондор () је лешинар Новог света и највећа копнена птица Северне Америке. Изумро је у дивљини 1987. године када су све преостале дивље јединке ухваћене, али је од тада поново уведен у северну Аризону и јужни Јуту, укључујући подручје Великог кањона и Национални парк Зајон, приобалне планине Калифорније и северну Доњу Калифорнију у Мексику. То је једини преживели члан рода Gymnogyps, иако су позната и четири изумрла члана рода. Врста је наведена од стране Међународне уније за заштиту природе IUCN као крајње угрожени таксон, а слично томе је сматра критично угроженом и од стране NatureServe.
Перје је црно са белим мрљама на доњој страни крила; глава је углавном ћелава, са бојом коже која варира од сиве код младих птица до жуте и јарко наранџасте код гнездећих одраслих јединки. Распон крила од 3 метара је највећи од свих северноамеричких птица, а његова тежина до 12 кг је скоро једнака тежини врсте лабуд трубач (Cygnus buccinator), најтежег међу аутохтоним северноамеричким врстама птица. Калифорнијски кондор је лешинар и једе велике количине лешина. То је једна од птица које најдуже живе на свету, са животним веком до 60 година.
Број кондора драматично је опао у 20. веку због пољопривредних хемикалија (ДДТ), криволова, тровања оловом и уништавања станишта. План заштите који је спровела влада Сједињених Држава довео је до хватања свих преосталих дивљих кондора до 1987. године, са укупном популацијом од 27 јединки. Ове преживеле птице су узгајане у Парку дивљих животиња Сан Дијега и Зоолошком врту Лос Анђелеса. Број је порастао узгојем у заточеништву, а почев од 1991. године, кондори су поново уведени у дивљину. Од тада је њихова популација порасла, али калифорнијски кондор остаје једна од најређих врста птица на свету. До 31. децембра 2023. године, Служба за рибе и дивље животиње је ажурирала укупну светску популацију од 561, а у извештају за 2024. годину, светска популација је пријављена као 569. Процену популације од 565 дало је непрофитно Друштво за дивље животиње Вентана на својој веб страници.
Кондор је значајна птица за многе калифорнијске индијанске групе и игра важну улогу у неколико њихових традиционалних митова.
Таксономија Калифорнијског кондора формално је описао енглески природњак Џорџ Шо 1797. године као Vultur californianus; Арчибалд Мензис је сакупио типични примерак „са обале Калифорније“ током Ванкуверске експедиције. Првобитно је класификован у исти род као и андски кондор (Vultur gryphus), али због мало другачијих обележја андског кондора, нешто дужих крила и склоности да убија мале животиње да би их јео, калифорнијски кондор је стављен у свој монотипски род. Генеричко име Gymnogyps потиче од грчких речи „gymnos“ „γυμνος“ „го“ или „голи“ и „gyps“ „γυψ“ „лешинар“, док специфични епитет californianus потиче од његовог станишта у Калифорнији. Сама реч condor је изведена од кечуанске речи kuntur.
Тачан таксономски положај калифорнијског кондора и осталих шест врста лешинара Новог света остаје недовољно јасан. Иако слични по изгледу и еколошким улогама лешинарима Старог света, лешинари Новог света су еволуирали од другог претка у другом делу света. Колико се тачно разликују је предмет дебате, а неки ранији ауторитети сугеришу да су лешинари Новог света ближи сродници родама. Новији ауторитети задржавају лешинаре Новог света у ред Falconiformes заједно са лешинарима Старог света, или их стављају у њихов сопствени ред, Cathartiformes. Јужноамерички комитет за класификацију је уклонио лешинaрe Новог света из групе Ciconiiformes и уместо тога их сврстао у Incertae sedis, али напомиње да је могућ прелазак на групу Falconiformes или Cathartiformes.
Од 51. додатка (2010) Америчке уније орнитолога, калифорнијски кондор је у породици Cathartidae из реда Cathartiformes.
Еволуциона историја Род Gymnogyps је пример реликтног распрострањеног друштва. Током плеистоценске епохе, овај род је био широко распрострањен широм Америке. На основу фосила, описани су флоридски Gymnogyps kofordi из раног плеистоцена и перуански Gymnogyps howardae из касног плеистоцена. Кондор пронађен у наслагама касног плеистоцена на Куби првобитно је описан као Antillovultur varonai, али је касније препознат као још један члан породице Gymnogyps, Gymnogyps varonai. Могуће је чак да је потекао од оснивачке популације калифорнијских кондора.
Калифорнијски кондор је једини преживели члан породице Gymnogyps и нема прихваћену подврсту. Међутим, постоји облик из касног плеистоцена који се понекад сматра палеоподврстом, Gymnogyps californianus amplus. Мишљења су помешана у вези са класификацијом овог облика као хроноспеције или као засебне врсте, Gymnogyps amplus. Gymnogyps amplus се јављао на већем делу историјског ареала ове птице – чак се простирао и на Флориду – али је био већи, отприлике исте тежине као андски кондор. Ова птица је такође имала шири кљун. Како се клима мењала током последњег леденог доба, цела популација је постајала мања све док није еволуирала у данашњи Gymnogyps californianus, иако новије студије Сиверсона доводе у питање ту теорију.
Опис Одрасли калифорнијски кондор је једнообразно црне боје, са изузетком великих троугластих мрља или белих трака на доњој страни крила. Има сиве ноге и стопала, кљун боје слоноваче, црно перје који окружују основу врата и смеђецрвене очи. Младунче је углавном пегаве тамносмеђе боје са црном бојом на глави. Има пегаво сиву уместо беле на доњој страни летних пера.
Кондорова глава има мало или нимало перја, што јој помаже да остане чиста када се храни лешинама. Кожа главе и врата може приметно да поцрвени као одговор на емоционално стање. Боја коже варира од жућкасте до јарко црвенкасто-наранџасте. Птице немају праву вокализацију. Могу да испусте неколико звукова шиштања или гунђања који се чују само када су веома близу.
Женка кондора је мања од мужјака, што је изузетак од правила међу птицама грабљивицама, сродни андски кондор (Vultur gryphus) је још један изузетак. Укупна дужина креће се од 109-140 цм, а распон крила од 2,49- 3 м. Њихова тежина се креће од 7-14,1 кг, са проценама просечне тежине од 8-9 кг. Пријављени су распони крила до 3,4 м, али није потврђен распон крила већи од 3,05 м. Већина мерења је од птица узгајаних у заточеништву, тако да је тешко утврдити да ли постоје веће разлике између дивљих и заточених кондора.
Калифорнијски кондори имају највећи распон крила од свих северноамеричких птица. Надмашују их и по дужини тела и по тежини само лабуд трубач (Cygnus buccinator) и унета врста лабуд грбац (Cygnus olor). Амерички бели несит (Pelecanus erythrorhynchos) и бели ждрал (Grus americana) такође имају дужа тела од кондора. Кондори су толико велики да се могу помешати са малим, удаљеним авионом, што се вероватно дешава чешће него што се помешају са другим врстама птица.
Средњи прст калифорнијског кондора је знатно издужен, а задњи прст је само благо развијен. Канџе свих прстију су равне и тупе и стога су више прилагођене ходању него хватању. Ово је сличније њиховим наводним рођацима, родама,Cracraft, J. et al. 2004. "Phylogenetic relationships among modern birds (Neornithes): toward an avian tree of life". pp. 468–489 in (Cracraft, J. and Donoghue, M. J. eds.). Oxford University Press, New York. . него птицама грабљивицама и лешинарима Старог света, који користе стопала као оружје или органе за хватање.
Историјски распон
У време људског насељавања Америке, калифорнијски кондор је био широко распрострањен широм Северне Америке; кости кондора из касног плеистоцена пронађене су на налазишту фосила Катлер у јужној Флориди. Међутим, на крају последњег глацијалног периода дошло је до изумирања мегафауне што је довело до каснијег смањења распона и популације. Пре пет стотина година, калифорнијски кондор је лутао америчким југозападом и западном обалом. Остаци фауне кондора пронађени су документовани у Аризони, Невади, Новом Мексику, и Тексасу. Експедиција Луиса и Кларка почетком 19. века известила је о свом виђењу и одстрелу калифорнијских кондора близу ушћа реке Колумбије.
Седамдесетих година прошлог века, у долини реке Санта Клара основана су два места за посматрање кондора како би се угостили посматрачи птица заинтересовани за ову угрожену врсту: једно око 24 километра северно од Филмора у Калифорнији, близу подручја дивљих животиња Сеспе у Националној шуми Лос Падрес, и једно на врху планине Пинос, „доступно са земљаног пута са аутопута из Гормана“.
Станиште Калифорнијски кондор живи у каменитом жбуњу, четинарској шуми и храстовој савани. Често се налазе у близини литица или великог дрвећа, које користе као места за гнежђење. Појединачне птице имају огроман распон и познато је да путују и до 250 км у потрази за лешинама.
Постоје два уточишта изабрана због њиховог главног станишта за гнежђење кондора: уточиште кондора Сискуок у дивљини Сан РафаелGagnon, Dennis R. . The Ward Ritchie Press, Pasadena, California, 1974. и уточиште кондора Сеспе у Националној шуми Лос Падрес.
Закон о заштити кондорског подручја и река Лос Падрес из 1992. године проширио је постојећу дивљину за 34.200 хектара и одредио 127.900 хектара нове дивљине која пружа станиште за кондора у Лос Падресу.
Понашање Велики мишићи за лет калифорнијског кондора нису учвршћени одговарајуће великом грудном кости, што их ограничава на првенствено летење. Птице машу крилима када полећу са земље, али након што достигну умерену висину, углавном клизе, понекад прелазећи миље без иједног замахивања крилима. Познато је да лете брзином од 90 км/х и чак до 4.600 м висине. Више воле да се гнезде на високим стубовима са којих могу да полете без већег напора махања крилима. Често се ове птице виде како лете близу стеновитих литица, користећи термалне струје да би се одржале у висини.
Калифорнијски кондор има дуг животни век, који достиже и до 60 година. Ако преживи до одраслог доба, кондор има мало природних претњи осим људи. Пошто им недостаје сиринкс, њихов вокални приказ је ограничен на гунђање и шиштање. Кондори се често купају и могу провести сате дневно чистећи своје перје. Кондори такође обављају урохидрозу, односно врше нужду на ногама, како би смањили телесну температуру. Постоји добро развијена друштвена структура унутар великих група кондора, са конкуренцијом за одређивање хијерархије коју одређује говор тела, такмичарско понашање у игри и разноврсно шиштање и гунђање. Ова друштвена хијерархија се посебно показује када се птице хране, при чему доминантне птице једу пре млађих.
Гнежђење Кондори почињу да траже партнерку када достигну полну зрелост у доби од 6 година. Да би привукао потенцијалну партнерку, мужјак кондора изводи приказивање, у којем мужјак офарба главу у црвено и надуве перје на врату. Затим рашири крила и полако се приближи женки. Ако женка спусти главу да прихвати мужјака, кондори постају партнери за цео живот. Пар прави једноставно гнездо у пећинама или на пукотинама литица, посебно онима са оближњим дрвећем за одмор и отвореним просторима за слетање. Женка која се пари полаже једно плавкасто-бело јаје сваке друге године. Јаја се полажу већ од јануара до касно у априлу. Јаје тежи око 280 грама и мери од 90 до 120 мм дужине и око 67 мм ширине. Ако се пti' или јаје изгуби или уклони, родитељи „двоструко полажу јаје“ или полажу друго јаје да заузму место изгубљеног. Истраживачи и одгајивачи користе ово понашање да удвоструче стопу репродукције тако што одузимају прво јаје за одгајање као лутке; ово подстиче родитеље да положе друго или чак треће јаје, које кондори понекад могу да одгаје.