Pravi burnjaci (-{Hydrobatidae}-) su familija morskih ptica, koja je deo reda -{Procellariiformes}-. Porodica je jednom bila zajedno sa sličnim australijskim olujnim albatrosima, ali su one razdvojene, jer nisu bile usko povezane. Ove najmanje morske ptice hrane se planktonskim rakovima i sitnim ribama ubranim sa površine, obično dok lebde. Njihov let je lepršav i ponekad nalik šišmišu.

Pravi burnjaci se nalaze na severnoj hemisferi, mada neke vrste oko Ekvatora prelaze na jug. Oni su strogo pelagijalni i dolaze na kopno samo kad se pare. U slučaju većine vrsta, malo se zna o njihovom ponašanju i rasprostranjenosti na moru, gde ih je teško pronaći i još teže identifikovati. One se gneze u kolonijama, pokazuju snažnu filopatriju u svojim natalnim kolonijama i gnezdilištima. Većina vrsta se gnezdi u pukotinama ili rupama, a sve osim jedne vrste prisustvuju uzgojnim kolonijama nokturno. Parovi formiraju dugoročne, monogamne veze i dele dužnosti inkubacije i hranjenja ptića. Kao i kod mnogig drugh vrste morskih ptica, gnezdenje je dugotrajno, a inkubacija traje do 50 dana, a potom još 70 dana uzgoja mladih.

Nekoliko vrsta olujnih albatrosa je ugroženo ljudskim aktivnostima. Smatra se da je jedna vrsta, -{Oceanodroma macrodactyla}-, izumrla. Glavne pretnje olujnim albatrosima su uvedene vrste, posebno sisari, u njihovim uzgojnim kolonijama; mnogi olujni albatrosi obično se gnezde na izolovanim ostrvima bez sisara i nisu u stanju da se nose sa predatorima, poput pacova i divljih mačaka.

Taksonomija

Porodicu Hydrobatidae uveo je sa Hydrobates kao tipskim rodom australijski ornitolog Gregori Metjuz 1912. godine. Pozadina je komplikovana jer je porodica Hydrobatidae prvobitno uvedena 1849. godine sa Hydrobata kao tipskim rodom od strane francuskog zoologa Kom-Damja Deglo. Hydrobata je podigao francuski ornitolog Luj Žan Pjer Vijo 1816. za vrste iz porodice brljaka Cinclidae. Godine 1992, Međunarodni kodeks zoološke nomenklature (ICZN) potisnuo je rod Hydrobata Vieillot, 1816. Prema pravilima ICZN-a, porodica je Hydrobatidae Degland, 1849 je tako postala nedostupna pošto je tipski rod potisnut. Ovo je otvorilo put porodici Hydrobatidae koju je 1912. godine uveo Metju.

Rod Hydrobates je 1822. godine podigao nemački zoolog Fridrih Boje. On je naveo dve vrste, ali nije naveo tipsku vrstu. Godine 1884, Spenser Bejrd, Tomas Bruer i Robert Ridžvej označili su evropsku olujnu burnicu kao tipsku vrstu. Ime roda kombinuje starogrčko hudro- što znači „voda-” sa batēs što znači „šetač”.

Dve podfamije, -{Hydrobatinae}- i -{Oceanitinae}-, prepoznate su u prošlosti u okviru jedne velike porodice -{Hydrobatidae}-, ali ona je od tada razdvojena uzdizanjem porodičnog statusa -{Oceanitidae}-.Carboneras, C. (1992) "Family Hydrobatidae (Storm petrels)" pp. 258–265 in Handbook of Birds of the World Vol 1. Barcelona:Lynx Edicions, -{Oceanitinae}-, ili australski olujni albatrosi, uglavnom su pronađeni u južnim vodama (iako Vilsonov olujni albatros redovno migrira u Severnu hemisferu); sedam vrsta bilo je u pet rodova. Hydrobatinae, ili pravi burnjaci, su dva roda -{Hydrobates}- i -{Oceanodroma}-. Oni su u velikoj meri bili ograničeni na Severnu hemisferu, mada njih nekoliko posećuje ili se pari na maloj udaljenosti južno od ekvatora. Analiza DNK sekvenci citohroma b sugeriše da je porodica parafilektična i tačnije tretirana kao dve različite porodice. Corrigendum Ista studija otkrila je da su australski olujni albatrosi bazalni unutar Procellariiformes. Prvi rasplet bila je porodica -{Oceanitidae}-, a -{Hydrobatidae}- su se odvojili od ostatka roda kasnije. Pronađeno je nekoliko fosilnih vrsta, a najstarije su iz gornjeg miocena. In 2021, the IOC merged Hydrobates and Oceanodroma into the single genus Hydrobates, as the family was paraphyletic as previously defined.

Sledeći kladogram prikazuje rezultate filogenetske analize Wallace et al. (2017).

Morfologija i let thumb|left|Neobično za -{Hydrobatidae}-, -{Oceanodroma furcata}- ima potpuno sivo perje.

Pravi burnjaci su najmanji je od svih morskih ptica, sa opsegom veličina 13–25 cm. -{Hydrobatidae}- imaju duža krila od australijskih olujnih albatrosa, viljuškaste ili klinaste repove, i kraće noge. Noge svih olujnih burnica proporcionalno su duže od onih ostalih pripadnika reda -{Procellariiformes}-, ali su vrlo slabe i ne mogu da podžavaju težinu ptice više od nekoliko koraka.

Sve, osim dve vrste -{Hydrobatidae}-, uglavnom su tamne boje sa različitim količinama bele boje po ivicama. Dve vrste imaju u potpunosti različito perje, Hornbijev olujni albatros, koji ima bele donje strane i lice, i -{Oceanodroma furcata}- koji ima bledo sivo perje. Ovo je notorno teška grupa za prepoznavanje na moru. Onli i Skofild (2007) navode da su mnoge objavljene informacije netačne i da su fotografije u vodećim knjigama o morskim pticama i vebsajtovi često pripisane pogrešnim vrstama. Oni takođe smatraju da nekoliko nacionalnih spiskova ptica uključuje vrste koje su pogrešno identifikovane ili su prihvaćene na osnovu neadekvatnih dokaza.

thumb|Beloliki olujni albatros se kreće nad površinom vode u seriji odskakivanja. Olujni albatrosi koriste razne tehnike kao pomoć u letu. Većina vrsta se povremeno hrani površinskim potapanjem, držanjem i pomeranjem nogu po površini vode, dok se drže stabilno iznad vode. One ostaju nepomične lebdeći sa brzim lepršanjam ili koristeći vetar da se usidre. Međutim, ovaj način hranjenja letom najčešće koriste olujni albatrosi familije -{Oceanitidae}-. Pravi burnjaci takođe koriste dinamično uzvišavanje, jedreći nad talasnim frontovima dobijajući energiju od vertikalnog gradijenta vetra.Brinkley, E. & Humann, A. (2001) "Storm petrels" in The Sibley Guide to Bird Life and Behaviour (Elphick, C., Dunning J. & Sibley D. eds) Alfred A. Knopf:New York

Ishrana

Ishrana mnogih vrsta olujnih albatrosa nedovoljno je poznata zbog teškoća u istraživanju; u celini, smatra se da se porodica koncentriše na rakove. Male ribe, kapljice ulja i mekušce takođe konzumiraju mnoge vrste. Za neke vrste se zna da su prilično specijalizovane. Poznato je da se vrsta -{Garrodia nereis}- koncentriše na larve gusjih školjki.

Skoro sve vrste hrane u pelagijalnoj zoni. Iako su olujni albatrosi sposobni da dobro plivaju i često formiraju splavove na površini vode, oni se ne hrane na vodi. Umesto toga, hranjenje se obično odvija dok su na krilima, pri čemu ptice lebde iznad ili „hodaju” po površini (pogledajte morfologiju) i hvataju male zalogaje. Retko se plen dobija plitkim zaronjavanjem ispod površine.

Kao i mnoge morske ptice, olujni albatrosi se asociraju sa drugim vrstama morskih ptica i morskim sisarima kako bi lakše došli do hrane. Oni mogu imati koristi od akcija ronilačkih grabežljivaca poput tuljana i pingvina koji potiskuju plen prema površini dok love, omogućavajući olujnim albatrosima koji se hrane pri površini da ga dosegnu.

Reference

Spoljašnje veze

-{Storm petrel videos on the Internet Bird Collection}-

Категорија:Породице птица

Категорија:Таксони које је описао Грегори Метјуз