Михаило III Аморијац (; 19. јануар 840 — 867), познат и као Михаило Пијаница, био је византијски цар од 842. до 867. године. Био је последњи владар из Аморијске династије. У току његове владе 843. је обновљен култ икона, чиме је окончан други период иконоборства, а Византинци су послали прве мисионаре Моравцима и Бугарима.
Михаило је рођен 19. јануара 840. године као други син цара Теофила и његове супруге Теодоре. Пошто је Теофилу умро старији син Константин, млађи Михаило је крунисан за очевог савладара недуго по рођењу.
Теофило је преминуо 842. године, а царица-мајка Теодора је потом формирала регентство које је требало да влада у име малолетног цара. Најзначајније дело овог регентства, у коме је главну улогу имао евнух Теоктист, било је обнова култа икона 843. године. Патријарх Јован Граматик, водећи теолог из иконоборачког табора, је смењен и нови првосвештеник је постао Методије I.
Како је одрастао, Михаило је желео да самостално преузме власт и савезника је нашао у ујаку Варди. Прво је поставио Варду за цезара, а затим су ујак и сестрић заједнички извели удар на регенство: Теоктист је убијен крајем 855. и млади цар је званично започео самосталну владу 15. марта 856. године. Наредне 857. царица Теодора и њене ћерке су натеране да се повуку у манастир.
Михаило и Варда су 858. затим натерали на повлачење и строгог аскету, патријарха Игњатија, а на његово место су довели ученог лаика Фотија. Игњатијеве присталице су се обратиле за помоћ папи Николи I који је 863. анатемисао Фотија због неправилног избора на патријаршијски трон. Након тога, започео је још један велики црквени раскол између Рима и Цариграда (Фотијева шизма).
Захваљујући утицају Варде и патријарха Фотија, Михаило је успешно владао. Млади цар је лично предводио војску против Арапа током похода у Малој Азији (856, 857, 860), али је тек Вардин рођени брат Петрона успео да 863. однесе вредну победу над мелитенским емиром. Цар је и 860. лично преузео одбрану Цариграда који су напали пагански Руси. Византинци су успели да одбију руске бродове али су са Русима склопили трговински споразум. У самом Цариграду, Варда је на Магнаварском двору обновио Цариградски универзитет који је основао још 425. Теодосије II, а који је наводно потпуно пропао почетком 7. века у време Фокине владе.
Један од универзитетских предавача био је и Константин (монах Ћирило) који је заједно са својим братом Методијем прво упућен Хазарима, а затим и Моравцима. Иако је мисија јудејским Хазарима пропала, солунска браћа су 863. адаптирале грчко писмо у глагољицу и превеле службене књиге на словенски језик. Поред христијанизације далеке Моравске, Михаило је спровео и покрштавање Бугарске. Да би пресекао утицај франачких мисионара, Михаило је предузео поход на Бугарску и натерао кана Бориса да прими хришћанство. Касније ће ученици Ћирила и Методија наћи отворена врата и заштиту управо код Борисовог сина Симеона.
Док је цезар Варда водио државничке послове, млади Михаило се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама. Један од његових најближих дружбеника био је снажни коњушар Василије Македонац кога је Михаило временом узнео до једног од својих најутицанијих дворана. Пошто је био ожењен бешчедном Евдокијом Декаполитисом, Михаило је био у вези са Евдокијом Ингерином коју је, зарад одржавања привида, удао за Василија. Ђудљиви цар је затим под утицајем скоројевића Василија погубио ујака Варду у априлу 866. године. Већ у мају 867. Василије Македонац је усињен и проглашен за савладара од стране Михаила III.
У браку са Евдокијом Ингерином Василије је добио сина, будућег Лава VI Мудрог, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. У том случају, усињење Василија Македонца је можда имало за намеру да обезбеди престо Лаву као Михаиловом сину. Међутим, у септембру 867. Василије је на спавању убио Михаила III. Након тога, Василије је без потреса преузео престо и, као што ће се показати, основао је најдуговечнију византијску династију - Македонску династију. У каснијој византијкој традицији, како би се оправдала Василијева узурпација, Михаило III је представљен као оличење неодговорног, ћудљивог и суровог владара.
Повратак икона мини|десно|Михаило III на реверсу златника из 842/843, приказан као дечак уз своју сестру Теклу. На аверсу је приказана регенткиња, царица-мајка Теодора. Наследник Теофилов, његов сив Михаило III, био је дете; 842, кад му је отац умро, имао је једва три до четири године. Зато је Теодора као некад Ирена, предузела намесништво за време малолетства младога владара. Код себе, да би је саветовали, задржала је главне министре претходне владе, логотета Теоктистоса, који је имао великога утицаја на царицу, и магистра Манојла. Обојица су били побожни људи, тајно одани, као и сама царица, обожавању икона, а такође и паметни људи, које је с разлогом бацало у бригу сувише дуго трајање једног бескорисног и опасног сукоба: они, дакле, сасвим природно, наумише да поврате православље. Па ипак, и поред њиховога наговарања, царица изгледа да се с почетка помало устезала да пође за њима. Теодора је врло волела свога мужа, и задржала је побожну оданост спрам његове успомене; а затим, плашила се да ће то предузеће наићи на тешкоће. Али сва њена околина трудила се да је убеди; мати, браћа, наваљивали су својим саветима. Узалуд је василиса примећавала:
Представише јој опасност стања, непопуларност којој се излаже ако се упорно држи политике Теофилове; плашили су је револуцијом у којој би се срушио престо њенога сина. Њена ју је побожност уосталом храбрила да послуша савете који су јој са свих страна давани. Она се реши.
У Цариграду буде сазван синод. Али да би могао лепо да сврши посао, требало се претходно ослободити патријарха. Јован, кога је Теофил 834. поставио на патријаршиски престо, био је стари учитељ владарев; уман, вредан, енергичан човек, он је изванредно служио царевим намерама: зато су га противници странке иконокласта мрзели. Проносили су глас да је мађионичар, називајући га »леканомантом« — што ће рећи врач, — новим Аполонијем, новим Валаамом; на његов рачун распростирали су најстрашније приче: како је, својим чинима, нашао начина да уништи цареве непријатеље; како је одлазио ноћу, мрмљајући тајанствене изреке, да скида главу бронзаној змији која је украшавала хиподром, и како је у својој кући у предграђу начинио једну подземну ђаволску пећину, где је уз припомоћ пропалих жена, обично ретке лепоте, и од којих су неке, ради што веће саблазни, биле калуђерице посвећене ђаволу, призивао демоне нечистим жртвама, и испитивао мртве, да од њих дозна тајне будућности. Ма како стајало с тим причањима, Јован је био човек вишега духа, јаке воље, и тиме њима на сметњи. Да би га се отарасили, позваше га да пристане на успостављање православља или да дâ оставку, а изгледа да су војници којима је дато да поднесу првосвештенику тај ултиматум, извршили налог доста сурово. Било како било, патријарх је смењен и затворен у један манастир; а како се, разјарен због свога пада, усудио да испољи своје рђаво расположење, нагрђујући иконе у манастиру који му је служио за пребивалиште, био је на заповест регенткињину свирепо ишибан.
На његово место наместише једну од жртава претходне владе, Методија; и одмах поче општа реакција. Старањем владика, буде повраћено поштовање икона; изгнаници, заточеници, буду позвани натраг и дочекани с триумфом; затвореници буду пуштени на слободу и указана им је почаст као мученицима; на зидовима цркава опет се појавише побожне слике и, опет, као некад, изнад врата Халкејских, Христова икона, свечано повраћена, сведочила је о побожности становника царске палате. Најзад, 19. фебруара 840, једна побожна и величанствена церемонија искупила је свештенство, двор и варош. Целе ноћи, у цркви Влахерна царица се побожно молила Богу са свештеницима; у јутру, једна триумфална литија ишла је кроз Цариград; окружена владикама и калуђерима, кроз одушевљену гомилу, Теодора оде од Влахерна до Свете Софије и у Великој Цркви захвали Свемогућем. Побеђени, држећи воштаницу у руци, морали су присуствовати тој поворци која је осветила њихов пораз, и понизно се савити под анатемама којима их обасуше. Затим, у вече, у Светој Палати, василиса је давала гозбу првосвештеницима, и сви су били срећни због успеха њиховога предузећа. То је била светковина православља. И од тада, за сећање на тај велики догађај, и за успомену на блажену Теодору, сваке године, прве недеље поста, грчка је црква свечано прослављала успостављање икона и уништење својих непријатеља. Она то прославља још и данас са побожношћу и захвалношћу.
Револуција је и самим мртвима дала њихов удео. Победоносно вратише у престоницу остатке славних исповедника, Теодора Студита, и патријарха Нићифора, који су страдали за веру и умрли у далеком изгнанству. Цар и сав двор, држећи у руци воштанице, сматрали су за част да дочекају свете мошти, да побожно прате ћивот који су носили свештеници, и кроз огроман скуп народа да оду за њим до цркве Светих Апостола. И обрнуто, обесветили су гроб у коме је лежао Константин V и, не поштујући царско величанство, бацили су на ђубре остатке великога противника икона, а његовим саркофагом од зеленог мрамора, исецканим на танке плочице, обложили су ради украса једно одељење двора.
Оно што византијски историчари, којима дугујемо ове појединости, нису на несрећу умели да нам кажу, то је, како се та велика револуција могла тако брзо извести а да не наиђе по изгледу на врло озбиљне тешкоће. Једна је ствар, изгледа, нарочито томе допринела: то је умор који су сви осећали од једне бескрајне борбе. Али и други један обзир придобио је политичаре за решење које је Теодора извојевала. Ако је, са гледишта догме, победа цркве била потпуна, она се с друге стране морала одрећи воље за независношћу коју су испољили неколицина од њених најславнијих бранилаца. Према држави она је остала у потпуној потчињености; у погледу вере, царска је власт била над њом јача но икад. Тиме је, и поред успостављања православља, политика царева иконокласта донела плода.
За велико дело које је извршила, Теодора је заслужила да буде увршћена у светитеље источне цркве. Ипак, неизвесност да ли добро ради често је узнемиравала царицу у току вршења њенога задатка. Једна ју је ствар нарочито бринула. Она је, као што се зна, страсно волела свога мужа; није могла да се помири с тим да и њега обухвате оне страшне анатеме које су погађале гониоце икона. Кад су дакле оци сакупљени у синоду дошли да од њене благонаклоности измоле успостављање светих икона, она је у замену за њен пристанак тражила од њих једну милост: то је да опросте грехе цару Теофилу. А како је патријарх Методије приметио да, ако црква и има неоспорног права да опрости живима који се кају, она ништа не може за једнога човека који је очевидно умро са смртним грехом на души, Теодора измисли једну побожну лаж. Она изјави да се василеус у последњем часу покајао за своје грехе, да је побожно ижљубио иконе које је жена била принела његовим уснама, и да је као добар хришћанин предао душу у божје руке. Владике се нису дале молити да прихвате ту поучну причу, тим пре што су осећали да ће по ту цену добити успостављање православља; и, повиновавши се жељи регенткиње, решише да целе недеље, по свима престоничким црквама, читају молитве за спас душе покојнога цара. Теодора је и сама узела учешћа у тим обредима и замишљала да ће тако измолити милост божју за грешнога владара који се покајао.
Царица мајка Теодора