Улица цара Душана (колоквијално: Душанова улица) је једна од прометнијих улица у Београду и налази се у Градској општини Стари град.

Простире се од Дунавског обданишта (Предшколске установе „Дечји дани“) на раскрсници са Улицом Пјарона де Мондезира до Скадарске улице (Скадарлије). Дугачка је око 1300 метара.

Мештани Дорћола је најчешће зову Душанова улица. Обично се узима да она раздваја Горњи и Доњи Дорћол, односно некадашње просторе Јалије и Зерека.

Историјат

Турска владавина Београдом

Безистан и каравансарај Мехмед-паше Соколовића Безистан и каравансарај које је подигао велики везир Мехмед-паша Соколовић између 1572. и 1578. године, налазили су се на „...у самој великој чаршији или на главном тргу Доње чаршије, на месту које данас запремају делови улица и предњи део блока између Душанове, Тадеуша Кошћушка и Страхињића Бана улице.“ Сам безистан се налазио на парној страни Душанове улице.

Пут који је излазио из унутрашње Видин капије на Доњем граду Београдске тврђаве, у почетку је називан Видински друм. Завршавао се код спољне, градске или варошке Видин капије, која је постојала до XIX века на месту данашње Прве београдске гимназије.

Аустријска владавина Београдом (1717—1739) У време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године, град је почео да добија барокни изглед и да подсећа на подунавске вароши Хабзбуршке монархије. Из града је исељен највећи број турског становништва и почело је систематско насељавање немачког становништва, које је трајало до 1726. године. Џамије у тврђави су срушене током опсаде, док су оне у вароши сачуване, али претворене у објекте за војне потребе или претворене у католичке богомоље, попут Бајракли џамије која је постала језуитски самостан.

Принц Еуген Савојски, који је предводио напад на Београд, кратко је становао у каравансарају Мехмед-паше Соколовића, јер се убрзо вратио у Беч и наставио нове ратне припреме.

Душанова улица се у то време назива Lange Gasse (срп. Дуга улица). Она постаје центар немачке вароши и бива проширена.

На углу Цара Душана и Капетан Мишине улице, налазила згради из времена аустријске владавине, која је због близине спољне Видин капије служила као стражара. О овој згради је писао Бранислав Нушић: „Још за време аустријске владавине Београдом постојала је ту зграда која је морала бити каква војничка установа. (...) Та мала стражарска касарна имала је два справа; на горњем је становао старешина страже, а доле војска. Ту се сваки пролазник, који би излазио из вароши или улазио у варош, морао пријавити. На тој згради, споља, био је истакнут велики црни орао, аустријски грб.“ Касније је стражара претворена у кафану, а пошто се и даље назирао аустријски орао, након два века, названа је „Код црног орла“.

Гувернерова палата Палата гувернера Србије, према историчару Жељку Шкаламери, налазила се: „...у близини Пиринчане, тада Војне апотеке, у наспрамном блоку с десне стране данашње Душанове улице.“ Ту је становао гувернер фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга.

Гувернерова палата се налазила у оквиру великог административног комплекса између Душанове, Господар Јованове, Риге од Фере и Улице Краља Петра.

Видински друм Простирање између градске или унутрашње и варошке или спољне Видин капије, одредио је да ова улица већим делом своје историје буде повезана са овим топонимом, те је називана Видински сокак, Видинкапијска, Видинска џада и Видински друм.мини|200px|Улица цара Душана 1898. године (са леве стране при дну се види Дом Светог Саве)|алт= Стари Београђани су на прелазу 19. у 20. век улицу могли називати и „код дворца Принца Евгена” или „Принчева улица”.Београдске општинске новине 1937-01-01,

Настанак Дорћола Раскрсница Улице цара Душана и Улице краља Петра се узима за нулту тачку Дорћола, насеља у најстаријем језгру Београда. Књижевница и академик Светлана Велмар-Јанковић је записала: „Онима који добро познају историју овога краја није представљао напор да утврде да се круг подудара са средиштем ове раскрснице која се некада звала Дорт-јол, што, на турском, значи четири пута или четири сокака и по којем је, доцније, цео крај на падини према Дунаву добио име. За то је средиште и за ту раскрсницу на којој се данас секу улице Душанова и Краља Петра, везано је доста веродостојно усмено предање.“

Велмар-Јанковић је тврдила, позивајући се на тврдње Филипа Христића, да су на овој раскрсници извршавање смртне казне у време турске владавине Београдом.

Међуратни период

Кривина на углу са улицом маршала Пилсудског (Тадеуша Кошћушког) издигнута је и проширена у августу 1939. за потребе аутомобилске трке следећег месеца."Политика", 12. авг. 1939,

Кафана гостионица „Б. Нушић“ Налазила се у Улици цара Душана 20 и отворена је пре 1860. године. Првобитно је носила име „Високи Дечани“, али је 30-их година променила назив у „Б. Нушић“ у част комедиографа Бранислава Нушића. Власници и рентијери су се често смењивали: Милан Николић (1912), браћа Ђорђевић (1912–1922), Михајло Марковић (1922–1933), Мара Ристић (1933) и В. Петровић (1933–1941).

У овој кафани је 1935. године, одржана скупштина Удружења бранилаца Београда 1915., поводом 20. годишњице одбране Београда у Првом светском рату. Локација је одабрана и из разлога близине места на којем су вођене борбе.

Развој трамвајског саобраћаја Шине за трамвај у смеру према Скадарлији, постављене су 1922. године.

Познати становници

Наредник Српске војске из Балканских ратова и Првог светског рата Софија Јовановић је рођена у Душановој улици, где је њен отац држао месарску радњу.

Савремена историја

Експлозија бомбе и погибија Бошка Раичевића мини|Радови на реконструкцији Улице цара Душана код Техничке школе „Дрво арт“ (5. август 2020)|алт=Дана 22. јуна 2012. године, приликом експлозије бомбе у аутомобилу који је стајао на семафору испред зграде Службе катастра непокретности у Улици цара Душана бр. 1, погинуо је Бошко Раичевић, сарадник криминалне групе из Сурчина. Најпре се веровало да је реч о убиству, али је полицијска истрага утврдила је до експлозије дошло због бомбе којом је Раичевић неспретно руковао у свом аутомобилу.

Убиство испред Конобе „Акустик” Приликом полицијске интервенције 24. септембра 2017. године око 02.00 часа, због сукоба групе мушкараца испред Конобе „Акустик” у Улици цара Душана бр. 13, дошло је до пуцњаве у којој је полицијски службеник убио човека који је ранио власника конобе, приликом покушаја бекства.

Реконструкција улице 2020. године Реконструкција Улице цара Душана је најављивана годинама. Почела је у склопу завршне фазе реконструкције Улице краљице Марије, Улице 27. марта и Улице Џорџа Вашингтона, које се надовезују на Улицу цара Душана. Радови на Улици краљице Марије, као првој етапи велике реконструкције, отпочели су 15. јула 2019. године.

Мањи део Душанове улице је реконструисан у фази радова на потезу између Булевара деспота Стефана и Француске улице. Реконструкција од Француске улице до Улице Тадеуша Кошћушка, почела је 25. јуна 2020. године.

Најпре је улица затворена до Улице краља Петра и Дубровачке улице, како би се преусмеравала возила градског саобраћаја кроз Дубровачку улицу. Потом су почели и радови на последњем делу до Улице Тадеуша Кошћушка.

Знаменити објекти и културна добра

Дунавско обданиште Дунавско обданиште се налази у Улици цара Душана бр. 1, на раскрсници са Улицом Тадеуша Кошћушка.

Смештено је у вили коју је за потребе дечијег смештаја поклоника краљица Марија Карађорђевић. У другој половини 1930-тих у вртићу је било 50 - 60 деце."Време", 22. нов. 1936"Време", 1. дец. 1940

Од 1. јануара 1978. године, налази се у саставу јединствене предшколске организације на територији Градске општине Стари град, која од 1990. године носи назив Предшколска установе „Дечји дани.“

Кућа Елијаса Флајшмана

Кућа Елијаса Флајшмана је најстарија кућа на територији Београда, уколико се не рачуна кафана „Бели медвед“ у Земуну, која је настала средином 18. века, а постојала је засигурно 1658. године. Налази се у Улици цара Душана бр. 10.

Грађена је у барокном стилу између 1724. и 1727. године, према пројекту генерала барона Николе Доксата де Мореза, који је током аустријске владавине Београдом извршио обимну реконструкцију Београдске тврђаве и тако постао први београдски урбаниста. Кућа се налазила у оквиру комплекса војних објеката и двора кнеза Еугена Савојског, међусобно повезаних подземним тунелима. Ванредни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду Зоран Ђукановић сматра да је де Морезово уређење града требало да створи: „...најсавршенија одбрамбена машина и први непробојни бастион одбране Аустроугарског царства, Европе и хришћанства...“

Припадала је Елијасу Флајшману, ременару (кожарском трговцу и занатлији). Њена изградња је коштала 10.000 рајнских форинти. Једина је сачувана од укупно седам истоветних кућа које су постојале у низу, грађених по моделу који се често сретао у подунавским деловима Хабзбуршког царства. Поседује подрум, приземље и спрат. Ходници у подруму су поплављени након изграде Хидроелентране Ђердап, услед подизања нивоа Дунава, тако да је данас у њих немогуће ући.

Током Другог светског рата, једна немачка војна група је вршила истраживање у подруму куће.

Приземље куће је кроз историју углавном служило за смештај занатских радњи, па је тако до средине 1950. године била смештена и кројачка радионица „Народни херој Анђа Ранковић“. Касније је отворена пекара Ђорђа А. Илића, прва радња у СФР Југославији са 24-часовним радним временом током читаве године. Кућа се појављује у једном кадру југословенског филма „Хало такси“, у којем је главну улогу тумачио Бата Живојиновић.

Од 1987. године, налази се под заштитом државе као културно добро („Службени лист града Београда“ бр. 16/87).

Данас се испред куће налази станица јавног градског превоза (трамваји 2, 5, 10 и аутобуси 24 и 79). У приземљу су смештене стаклорезачка радња „Стаклопан“ и пекара „Лазаревић“ од 19. фебруара 2008. године.

Зграда Друштва Светог Саве

мини|200пиксел|Зграда Друштва Светог Саве 1920. године Зграда Друштва Светог Саве је грађена према пројекту чувеног архитекте Петра Бајаловића из 1914. године. Изградњу је зауставио почетак Првог светског рата, тако да је завршена тек 1. маја 1924. године. Налази се у Улици цара Душана бр. 10, на углу са Улицом браће Барух.

Било је замишљено да се рентирањем ове зграде, обезбеде средства за рад Друштва Светог Саве. Тако су ту биле смештене Богословија Светог Саве, школа за глувонеме, Друштво Стефан Дечански...

У току одбране Београда 1915. године, због близине фронта, зграда је претворена у превијалиште и војну болницу.

Зграда је проглашена за споменик културе 1997. године („Службени гласник РС бр. 51/97“).

Дом Светог Саве Дом Светог Саве је изграђен 1890. године, према пројекту архитекте Јована Илкића, а за потребе културно-просветног и хуманитарног Друштва Светог Саве које су основали професор Велике школе и члан Српске краљевске академије Светомир Николајевић, песник Стеван Владислав Каћански, књижевник и новинар Милан Ђ. Милићевић (секретар Српског ученог друштва), Срета Стојковић, историчари Љубомир Ковачевић и Панта Срећковић, затим трговац Коста Шуменковић, филолог и дипломата Милојко Веселиновић, правник Милош Милојевић и протосинђел Фирмилијан (потоњи епископ скопски), 24. августа/6. септембра 1886. године, уз подршку краља Милана Обреновића и председника Министарског савета Милутина Гарашанина. мини|200пиксел|Дом Светог Саве 1896. године Плац у вредности од 12.000 тадашњих динара за изградњу овог здања, Друштво је добило од Министарства грађевина. Изградњу су помогли краљ Александар Обреновић (2000 динара), Београдска општина (1000 динара), Ђорђе Вајферт са 51.000 цигала и 849 динара, као и краљица Наталија Обреновић са 300 динара. Прилози су скупљани по читавог Србији, као и у иностранству.

Зграда је обновљена након Првог светског рата. Према пројекту Петра Бајаловића, додат јој је трећи спрат 1923. године, а на фасади су постављени грбови јужнословенских земаља по нацртима Ђоке Јовановића.