Карик () је мало историјско село удаљен западно од Лонсестона, Тасманија, Аустралија, на обали реке Лифеи. Аутопут пролази кроз центар града; раније је био главни пут од Лонсестона до Делораине и Девонпорта. Карик има добро очувано наслеђе из 19. века; петнаест његових колонијалних зграда уврштено је у тасмански регистар баштине, укључујући градску кућу (1840), цркву Светог Андреја (1848), кућу Старе страже (1837) и хотел Карик (1833).
Прво давање земљишта у Карику било је 1818. године, а деценију касније Вилијам Брајан је градио дрвени млин на обали реке. Град је настао као последица изградње овог млина и градских парцела продатих 1838. године. Пошта је отворена 5. новембра 1841. Карик се никада није развио, становништво је варирало од око 200 до 439, и данас је то углавном стамбено насеље за оне који раде у Лонсестону и сеоским деловима града. Током већег дела своје историје раст је био ограничен недостатком организованог водоснабдевања и канализације, мада су мреже за обе сада повезане. Волонтерски рад омогућио је водовод из Лифеиа из 1961. године, а канализација је изграђена средином 1970-их на периферији градова. Стратешки план локалних савета има за циљ да град остане мали.
Камена зграда из 1846. године је најистакнутија карактеристика града. Рад овог млина, као и претходног дрвеног, био је темељ просперитета града током 19. века. Млин је радио до 1924. године, већину времена од Томаса Мондса и његове породичне компаније, и био је последња млиница за брашно на воду на Тасманији. Од реновирања 1984. године, повремено је био ресторан, место венчања и место састанка. У близини млина налази се импозантна и сада срушена, али никад довршена, велика колонијална кућа. Изградња је започета 1847. године, продата у некомплетном облику 1867. и спаљена до темеља без крова 1978. године. Значајни људи повезани са Кариком су: Томас Рајбеј, некадашњи премијер Тасманије, Томас Мондс који је основао опсежну млинарску компанију и Семи Кокс, који је најранији европски насељеник на Тасманији.
Англиканска црква одржава богослужења од 1840-их. Неко време град је такође имао Веслијску капелу. Приватна школа отворена је 1843, а државна 1870-их. Крајем 1930-их обе школе су затворене. Карик је домаћин Агфеста, највећег појединачног догађаја у држави и једног од највећих аустралијских дана пољопривреде. Англиканска црква из 1848. године, хотел из 1833. године и неколико других објеката опслужују грађане. Пивара, млин на пару и воду, месница, школе и други хотели одавно су затворени. Карик има дугу везу са коњским тркама, почевши пре формирања тркачке стазе 1848. године. Једно време у граду се одржавала најстарија трка коња у Аустралији. Данас су ово замениле редовне брзе трке и бициклистички догађаји.
Историја
Пре оснивања Кариково подручје налази се у оквиру традиционалних основа групе тасманца из Северног Мидланда. Евиденција коју води абориџинско наслеђе Тасманија, од 2010. године, не помиње било какво староседелачко наслеђе или артефакте у том подручју. Прво одобрење за земљиште у Карику дато је 1818. Томасу Хајдоку Рајбеју, оцу Томаса Рајбеја (каснијег премијера Тасманије).von Stieglitz (1946), p.33 Донација је била за заузимање подручја каснијег града. Рана употреба земљишта била је за пољопривреду, а до 1823. било је само неколико раштрканих насељеника.Stevenson, pp.15–17
Капетану Вилијам Томас Литлтону додељено је преко у близини Карика крајем 1825. године.Scott, pp.1–2 Оно што је тада било само локалитет, по капетану је постало познато као Литлтон. Река која је прешла са Великог западног нивоа до оближње реке Меандер тада је била позната као Метвица Карик, по биљци која је бујно расла на њеним обалама. Вилијам Брајан стигао је у Хобарт, из Ирске, маја 1824. Добио је земљишне грантове од у долини меандра и касније купио у Карику, укључујући на потоку. Брајан је 1826. године почео да гради млин на основу одобрења.von Stieglitz (1946), p.33 Његова пословна интересовања су напредовала и купио је велике количине земље, укључујући и више у Карику. До 1828. године изграђен је први мост преко реке, једноставне трупне конструкције. Брајанов млин је био подстицај за оснивање града.Journals of the Land Commissioners for Van Diemen's Land (29 February 1828)
Током следећих неколико година Брајан је искористио свој утицај да преименује, у знак сећања на своју домовину, и град и реку. У новинама 1831. објављено је да је отворен пут од Лонсестона до Карика. Стаза пута најављена је у априлу 1831, а у јуну је отворена за јавни саобраћај. Државна влада продала је градске парцеле крајем 1838. године, добивши оно што је забележено као високу цену од 45 фунти (8.100 америчких долара 2005) по хектару.
19. век Оца је Самјуел Прат Винтер послао на Тасманију, на Брајанов захтев, да делује као надгледник млина. Водио је млин од 1834. године, када је Брајан отишао у Лондон усред спора са гувернером Артуром, и изнајмио га од 1837. надаље.Stevenson, pp.8–9 После спора са закупцем Доналдом Маклином 1841. године, млином је управљао Ричард Ворен од априла 1841. године,Advertising (1841, May 1). The Cornwall Chronicle (Launceston, Tas. : 1835 - 1880), p. 3. он је такође заузео викендицу млина према попису из 1842.Norfolk Plains CENSUS 1842 Пошта је отворена у новембру 1841,Stevenson, pp.15–17 а крајем године село је имало и четири стана, ковачницу, полицијску станицу, млин за брашно и хотел од ћерпича који је изградио Џон Арчер.G.S.O.T., p.vi Цркву Светог Андреја саградио је 1843. године Томас Рајбеј. Поклонио је црквено земљиште од . Године 1846, заједно са Џоном Киндер Арчером, почео је да гради млин од плавог камена.von Stieglitz (1946), p.33 Град се увелико проширио крајем 1850-их, подстакнут напорима оних који су се враћали са викторијанских поља злата. Временом су многе викендице у Карику изграђене за раднике.
До 1859. године град је имао два млина, један парни и један водени точак, који су обрађивали приближно 4.000 бушела недељно. Била је пивара на парни погон, насупрот цркве Светог Андреја, чији су производи освојили прву награду на изложби у Лонсестону 1859. (до 1947. пивара је била оскудна рушевина). Током свог рада пивара је снабдевала све градске хотеле.von Stieglitz (1946), p.36 Четири гостионице су биле отворене. Јавна библиотека основана је 1860.Stevenson, pp.15–17 Млин је 1867. године продат Томасу Мондсу, искусном млинару. У то време је објављено да је његова механизација у лошем стању, али да је зграда исправна. Када је изграђена оближња железничка пруга 1869. године, саобраћај кроз Карик се знатно смањио и трговина у граду се зауставила, иако је најближа станица била преко далеко.G.S.O.T., p.vii
Владина школа основана је 1870-их и до 1901. порасла на 65 ученика. Мондово пословање се ширило током другог дела 19. века, а просперитет града исто тако. Изградио је велику продавницу жита насупрот млину и отворио канцеларије и депо у Лонсестону. Општинско веће Вестбери изградило је јавну салу на главном путу 1883. године. Тренутна градска већница потиче из 1900, а претпоставља се да је стара дворана пре тога била уништена. На врху града у 19. веку, непосредно након повратка мушкараца са викторијанских поља злата, град је имао четири јавне куће и приближно 400 становника.G.S.O.T., p.vii Хотел Карик отворен је 1901.Hoare, pp.55,58 Карикова продаја стоке одржавала се у хотелу Карик и била је главна продаја залиха масти за Лонсестон.von Stieglitz (1946), p.34 На почетку века град није имао мрежасте воде. Ослањао се на бунаре и непостојану реку.
Превоз алт=drawing of a wooden building with a water wheel behind a log bridge|лево|мини|286x286пиксел| Цртеж Брајанове воденице и раног моста преко Лифеиа, 1850. Река Лифеи први пут је премошћена у Карику 1828. године једноставном структуром балвана.Stevenson, pp.15–17 То је замењено 1830-их са значајнијим мостом, иако још увек дрвеним. Од 1834. године путеви у тим областима били су лоши, а возила су често западала на путу за Вестбери.G.S.O.T., p.vi Мост преко Јужног Еска, на данашњем Хадспену, изграђен је 1843. године. Заменио је често непроходни форд и поузданије повезао Карик са Лонсестоном. Мост Лифеи поправљен је и подигнут средином 1860-их, задржавајући првобитне темеље. У мају 1875. године ниво воде се подигнуо до темеља тако да је довео до урушавања моста. Сви мостови Лифеиа и прикључни делови пута били су подложни поплави када се ниво река подигнуо; тасманске поплаве из 1929. године мост су однеле. Педесетих година 20. века пут је реконструисан и мост је поново замењен. Да би се смањила учесталост и утицај поплаве, обе су знатно подигнуте, остављајући приземље млина далеко испод нивоа пута.
У близини је изграђена железничка пруга 1869. Појавом железнице, саобраћај кроз Карик и трговина у граду су били знатно смањени.G.S.O.T., p.vii Путничке железничке услуге престале су пре 1978. године, у време када су престале све тасманске путничке железничке услуге.Cooper and Goss, p.5
До 1877. године постојала су два пута која су повезивала Карик са железничком станицом.von Stieglitz (1946), p.35 Аутопут, који је пролазио кроз Карик, проглашен је националним аутопутем као део Савезног закона о националним аутопутевима из 1974. Структура ове врсте пута захтевала је да се заобиђе средиште Карика.T.R.M.P.A., p.5
Спорт алт=cars racing on a dirt track|мини|282x282пиксел| Трке аутомобилима Карик, март 2011. Карик се већ дуго повезује са коњским тркама. Томас Рајбеј и породица Фиелдс били су кључни за оснивање тркачког клуба и тркалишта.G.S.O.T., p.vi Трке су први пут почеле на имању у источном Карику.von Stieglitz (1946), p.38 Рајбеј је поклонио тркалиште нешто јужније од „Рова“. Тркачки клуб Карик основан је 1848. године. Хју Манро Хал назвао га је „најбољим на Тасманији“ 1859. године. Трке су се одржавале на новом тркалишту, без прекида, годишње, од 1849. до 1913. године; ово га је учинило најстаријом трком у Аустралији.
Употреба стазе се у овом тренутку променила из тркачког у касачки. Клуб Карик трот основан је почетком 1914. године и имао је свој први састанак у фебруару исте године. Касачки клубови Карик и Вестбури удружили су се 1976. године. Од 2012. године Карик има 1013 м касачке стазе која је домаћин 3 тркачка састанка годишње и до 27 пробних сесија. Поред касачке стазе, на теренима у власништву клуба, налази се брза стаза.T.R.M.P.A., p.16 Изградња спидвеја започета је 1967. године, а прве трке биле су у септембру 1968. Стаза се користи од отварања и забележене су гужве од преко 10.000.
Град је чест домаћин бициклистичких догађаја који се бележе још 1897. године и трају до данас. Лове поточну пастрмку током сезоне риболова од августа до априла. Пастрмка је пуштена у реку Лифеи од стране комисије за рибарство 1940, а до 1949. примерци до уловљени су у горњем току реке.
Вода и канализација мини|287x287пиксел|Река Лифеи. Организовано снабдевање водом у граду започело је 1883. године. Речна вода је коришћена, јер су се бунари у граду сматрали превише сланкастима. Пет година касније Томас Мондс је инсталирао хидрауличне овнове и почео пумпати воду из реке до три гвоздене цистерне у граду.Stevenson, pp.15–17 Продао је воду грађанима, мада је млин имао приоритет над речном водом; ово је био посебан проблем током суша.G.S.O.T., p.vii Вестберијско веће, тадашња локална влада, расписало је тендере за Кариково снабдевање водом 1889. године. Овај систем водоснабдевања завршен је 1890. Вода се поново пумпала из реке у близини млина, поново хидрауличним ованима, до резервоара у близини центра града који је снабдевао још један резервоар на главном путу и неке куће на истом путу. Оба резервоара имала су корита и црева за јавну употребу.
За избијање тифуса почетком 20. века кривила се вода која се напајала из ових резервоара. Након тога пумпе су затворене и град се поново ослањао на резервоаре, бунаре и воду која је из реке.G.S.O.T., p.vii Савет Вестбери није се самофинансирао и напуштен је 1928. Брана млина је испрана у поплавама 1929. године и није обновљена, чиме је град изгубио складиште воде.Stevenson, pp.15–17