Нарцистички поремећај личности (НПЛ) је сложен и хетероген поремећај личности који карактеришу обрасци грандиозности, привилегованости, ниске емпатије и међуљудских тешкоћа, које се могу манифестовати као грандиозни („дебелокожи“) или рањиви („танкокожи“) облици. Грандиозне особе показују ароганцију, друштвену доминацију и експлоататорско понашање, док рањиве особе показују стид, инфериорност, преосетљивост и екстремне реакције на критику. НПЛ често укључује оштећену емоционалну емпатију, површне односе и тешкоће у толерисању неслагања. Често је коморбидан са другим менталним поремећајима и повезан је са значајним функционалним оштећењем и психосоцијалним инвалидитетом.

У Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM) Америчког психијатријског удружења постоје две дефиниције НПЛ-а; док је примарна дефиниција категоријална и потиче из претходних издања DSM-а, друга дефиниција – део алтернативног DSM-5 модела за поремећаје личности – заснива се на димензионалним мерама тежине поремећаја, као и на специфичним патолошким особинама. Међународна класификација болести (МКБ) дефинише само општи поремећај личности од увођења најновијег издања; стога не укључује категорију НПЛ-а.

Не постоји стандардни третман за НПЛ. Његова висока коморбидност са другим менталним поремећајима утиче на лечење и исходе. Психотерапеутски третмани се генерално деле у две категорије: психоаналитичка/психодинамичка и когнитивно-бихејвиорална терапија, са све већом подршком за интеграцију различитих модалитета у терапију. Међутим, постоји мало студија о ефикасности лечења. Лечење се често не тражи; субјективно искуство менталног поремећаја, као и пристајање на лечење и ниво ангажовања у њему, у великој мери зависе од мотивације особе за промену.

Сматра се да је етиологија НПЛ углавном генетска и неуробиолошка, са структурним и функционалним разликама у мозгу у областима везаним за самопроцесирање и емпатију. Алати за процену као што су Инвентар нарцисоидне личности или Инвентар патолошког нарцизма могу помоћи у разликовању подтипова. НПЛ има историјске корене у психоаналитичкој теорији и остаје предмет контроверзи у психијатријској класификацији, док се његове манифестације и даље појављују у литератури и медијима као примери екстремног самофокусирања и самозадовољства.

Знаци и симптоми Уверење у илузије о властитој грандиозности уз очекивање да ће их околина уважити, без адекватног разлога Фиксираност на фантазије о моћи, привлачности, интелигенцији, лепоти или љубави Илузије о властитој супериорности, јединствености, посебности и вишем социјалном статусу од других Очекивање константних похвала Осећај да поседују право на посебан третман или третман према њиховим жељама, уз послушност околине без пропиткивања Искоришћавање и манипулација околине у сврхе остваривања личних циљева Недостатак емпатије за осећаје, жеље и потребе других људи Честа завист према другима и увереност да су други завидни на њих Помпезно и арогантно држање; активно успостављање контроле и моћи над другима Слабо самопоуздање, немогућност подношења критике, и потреба за омаловажавањем других како би потврдили властиту супериорност Ronningstam Elsa New Insights Into Narcissistic Personality Disorder 2016 Psychiatric Times p.11}} Ronningstam E Narcissistic personality disorder: a clinical perspective J Psychiatr Pract p.89–99 Narcissistic personality disorder: Symptoms Nov 2014 Mayo Clinic Staff Mayo Foundation for Medical Education and Research

Друге карактеристике Пацијенти са НРЛ могу имати тешкоћа са прихватањем помоћи. Такође могу показивати осветничке фантазије, као и агресивно и антисоцијално понашање. Склонни су да испробавају различите облике пластичне хирургије због жеље да привуку пажњу и изгледају лепо.

Пацијенти са нарцисоидним поремећајем личности имају нарушену способност препознавања израза лица или имитирања емоција, као и смањену способност емотивне емпатије и емотивног интелекта, али очувану способност когнитивне емпатије или нарушену теорију ума. Особе са нарцисоидним поремећајем личности мање су склоне проспособном понашању. Ипак, могу деловати бескорисно како би побољшале свој имиџ у очима других, повећале свој друштвени статус или ако им се то директно каже. Упркос овим карактеристикама, склони су да прецењују своју способност емпатије. Међутим, новија истраживања показују да се дефицит нарцисоидне емпатије може (бар делимично) отклонити путем учења прихватања перспективе.

За разлику од особе с нарцисоидним цртама која може признати своју кривицу или покушати да се поправи, особа са нарцисоидним поремећајем личности често прибегава експлоататорском понашању, газлајтингу и дефлекторском понашању. Прави нарцис не схвата емоционалну штету коју наноси, јер друге доживљава као наставак себе.

За људе са НРЛ карактеристични су сложени односи. Могу непоштовањем прелазити границе других, идеализовати и потцењивати их. Обично држе људе емоционално дистанцираним, пројектују, негирају или раздвајају. Особе са НРЛ које показују рањивост често изорују када буду одбачене или критикуване, и могу понизити, вређати или оптуживати оне који се с њима не слажу.

Нарцисоидни поремећај личности може бити повезан са смањеним разумевањем симптома, посебно у тежим случајевима. Међутим, истраживања показују да особе са нижим нивоом нарцисоидности не само да су свесне својих црта, него их виде и у позитивном светлу и настоје да их одрже дугорочно. У светлу високе комуникативности повезане са нарцисоидношћу, неке особе са нарцисоидним поремећајем личности можда неће сматрати ту дијагнозу функционалним нарушењем у свом животу.

Иако претерана самоувереност обично чини особе са нарцисоидним поремећајем личности веома амбициозним, такав начин мишљења не мора нужно водити високим професионалним достигнућима и успеху, пошто из избегавања ризика како би спречили неуспех или појаву неуспеха. Штавише, психолошка неспособност да поднесу неслагање, контрадикције и критику отежава особама са нарцисоидним поремећајем личности да раде у тиму или одржавају дугорочне односе.

Узроци нарцисоидног поремећаја личности Постоје многе теорије о могућим узроцима нарцисоидног поремећаја личности. Већина стручњака се слаже са био-психосоцијалним моделом узрочности. Под тим се подразумева да се узрок мора потражити у целокупној животној историји особе. Наиме, узрок се највероватније може приписати сплету биолошких, генетских фактора, затим социјалних и психолошких. Одавде можемо закључити да није довољан један фактор за настанак поремећаја, већ комплексно, испреплетано деловање свих наведених фактора. Ако особа има овај поремећај личности, постоји велика могућност да поремећај наследе деца.

Дијагностика нарцисоидног поремећаја личности Поремећаје личности као што је нарцисоидни поремећај личности обично дијагностикује специјалиста за ментално здравље, као што је психијатар или психолог. Лекари опште праксе нису специјализовани да дијагностикују овај поремећај. Првобитно се особа обрати изабраном лекару опште праксе и извести о проблему, лекар опште праксе потом упућује особу специјалисти за ментално здравље на дијагностику и даљње лечење. Не постоји лабораторијска анализа или генетски тест који се може применити за постављање дијагнозе поремећаја. За дијагностику се употребљава дијагностички интервју и психолошки тестови.

Особе с нарцисоидним поремећајем личности ретко траже помоћ и не траже третман све док поремећај не почне знатно да их омета или да на неки други начин утиче на њихов живот. То се најчешће догађа кад се исцрпе одбрамбени ресурси особе за ношење са стресом и другим животним догађајима.

Третман нарцисоидног поремећаја личности Третман нарцисоидног поремећаја личности обично подразумева дугорочну психотерапију уз помоћ психотерапеута. Такође се могу преписати лекови да помогну код одређених симптома.

Референце

Извори

Категорија:Поремећаји личности Категорија:Психопатологија Категорија:Клиничка психологија