Национални парк Ледник () део је система од 43 националних паркова и парковских резервата широм Канаде и једног од седам националних паркова у Британској Колумбији. Основан 1886. године, парк обухвата и укључује део планина Селкирк који су део веће групе планина, планине Колумбија. Такође, садржи национално историјско место пролаз Роџерс.
Историја парка је уско повезана са две примарне канадске транспортне руте, канадском пацифичком железницом, довршеном 1885. године, и трансканадским ауто-путем, довршеним 1963. године. Пролаз Роџерс у центру парка измиче истраживачима све до 1881. године. Железница је са собом донела туризам, успостављање националног парка Ледник и изградњу популарног алпског хотела. Обилни зимски снегови и лавинама склоне долине парка биле су главна препрека транспорту, што је захтевало много железничког инжењерства и мера за контролу лавина.
Парк садржи високе врхове, велике активне леднике и један од највећих канадских пећинских система. Његове густе шуме подржавају популације великих сисара, птица и алпских врста. Регија је позната по великим снежним падавинама. Парк има широку мрежу стаза, три кампа и четири завичајне колибе и кабине. Због главних транспортних рута које га деле, Национални парк Ледник има велики број посетилаца.
Историја Планине Селкирк Европљани су први пут приметили када их је истраживач Дејвид Томпсон, из компаније Норт Вест, заобишао на реци Колумбија 1811. Назвао их је планине Нелсон, по Хорејшио Нелсону.
Проналажење пролаза кроз Селкиркс постало је приоритет након почетка изградње канадске пацифичке железнице. Завршетак железнице био је услов колоније Британске Колумбије по уласку у канадску конфедерацију 1867. Године 1865, геодетски геометар Валтер Моберли водио је експедицију уз реку Илецилевет (коју је именовао, користећи реч Окананган за „брзу воду“).
Пролаз Роџерс Експедиција, коју је предводио мајор Алберт Бовман Роџерс, открила је одржив пролаз 1881. године. Роџерсу је додељена награда од пет хиљада долара за проналажење пута кроз планине. Године 1885. изграђена је пруга кроз пролаз Роџерс и следеће године возови су први пут у Канади путовали на запад до Пацифика. Савезна влада је брзо схватила туристички потенцијал планинског, тешко залеђеног подручја. Након путовања премијера Џона А. Макдоналда и његове супруге Агнес кроз Стеновите планине, новоизграђеном железницом Трансконтинентал, вратио се у Отаву инспирисан и предводио је стварање националних паркова Ледник и Јохо, оба основана 10. октобра 1886. године. Они су били други и трећи национални парк у земљи, после Банфа, годину дана раније.
Хотел Ледника мини|341x341пиксел| Хотел Ледника 1909. Успон железнице, која се приближавала пролазу Роџерс, био је сувише стрм да би се превозом стигло до ресторана, па је саграђен хотел западно од пролаза 1886. То је додатна колекцији хотела у власништву канадске пацифичке железнице, широм Канаде, укључујући хотел на планини у Националном парку Јохо, изграђен исте године, са истим планом. Хотел Ледника постао је центар за туризам, планинарење, глациологију и фотографију на Селкиркима. Хотел је проширен 1905. и 1911. Сматран је једним од водећих туристичких одредишта западне Канаде на размеђи двадесетог века.
Хотел је привукао планинаре из целог света, захваљујући његовој надморској висини. Године 1899, канадска пацифичка железница је уговорила услуге неколико швајцарских водича како би помогла туристима. Током периода хотела Ледника, направљени су многи први успони на врхове у парку. Хотел је, такође, привукао природњаке и научнике жељне проучавања планинског окружења. Мери Вокс Волкот и њена браћа, Џорц и Вилијам Вокс, посетили су то подручје много пута и започели прве научне студије ледника.
Планинарење Хотел Ледник, историчар америчког алпског клуба Вилијам Лоуел Патнам III, сматра „првим центром планинарења“ у Северној Америци. У прве две деценије рада приметио је прилив европских и америчких професионалних планинара. Вилијам Спотсвуд Грин био је први европски планинар који је забележио одличне могућности пењања на врхове близу канадске пацифичке железнице. Грин и Хенри Сванзи направили су први забележени успон на главне врхове, лета 1888. године, пењући се на планину Бонеи и Гринов врх. Британски планинар, направио је много првих успона 1890. године, укључујући планину Фокс; касније се придружио Хенрију Форстеру и двојици швајцарских планинара, Емилу Хуберу и Карлу Сулцеру, како би истражили јужне врхове парка.
Артур Оливер Вилер, картограф, планинар и оснивач алпског клуба Канаде, дошао је у хотел Ледник 1901. године. Ово је започело тридесетогодишњу везу са северним Селкирксима, који су видели да Вилер мапира регион, објављује велике референтне радове о његовој географији и истражује већи део терена парка. Седиште алпског клуба Канаде, у близини кампа, носи његово име, као и врх и пролаз. Професор Чарлс Ернест Феј, први председник америчког алпског клуба, након посете парку 1890-их, објавио га је у часопису клуба. До 1900-их, скоро сви истакнути врхови парка имали су људске трагове.
Тунел и трансканадски аутопут лево|мини|374x374пиксел| Радници канадске пацифичке железнице покушавају спасити закопане колеге у лавини пролаза Роџерс, 1910. године. Након прве зиме 1886. године, радницима канадске пацифичке железнице је постало јасно да ће снажни снег за пролаза Роџерс бити озбиљан изазов. Изграђене су широке шупе за снег како би се шине заштитиле од честих лавина. Ове шупе за дрво постале су опасност од пожара у летњим месецима, па је изграђена посебна летња стаза. Године 1910. још једна лавина се спустила низ планину, усмртивши 62 мушкарца. Више од половине радника који су погинули били су јапанског порекла. Свеукупно је двеста запослених у железници убијено између 1886. и 1916. године. Канадска пацифичка железница је 1912. године признала пораз и започела изградњу тунела од осам километара испод пролаза и планине Мекдоналдс. Тунел је отворен 1916.
Нови тунел заобишао је споредни колосек хотела Ледник, а последични недостатак путника на железници довео је до краја некада популарног хотела. Затворен је 1925. године, а срушен четири године касније. Парк је током наредних тридесет година, поред кампера из летњих кампова алпског клуба из Канаде, примио мало посетилаца. До овог тренутка, путници аутомобила који су прелазили планине Колумбија морали су да користе заобилазни аутопут Биг Бенд, који је пратио горњи ток реке Колумбије. Године 1963, преко пролаза Роџерс, изграђена је трансканадска магистрала, која је у великом броју враћала туристе у парк. Паркови Канаде изградили су неколико нових кампова и проширили систем стаза.
Географија мини|333x333пиксел| Национални парк Ледник, гледано из свемира. Парк покрива северни део планине Селкирк, под-подручје планине Колумбија. Садржи бројне леднике и велике брзе пловне путеве. Парк је подељен на две главне транспортне руте, трансканадски аутопут и канадска пацифичка железница. Најближи градови су Ревелстоук на западу и Голден на истоку.
Планине Планине Колумбија издижу се са висоравни централне унутрашњости и пружају се према истоку. Геолошки се разликује од оближњих Стеновитих планина, распон је подељен на четири подопсега. Топографија парка варира између заобљених планина и гребена на истоку, северу и западу и оштрих стрмоглавих врхова у централним и јужним регионима. Артур Оливер Вилер је мерио многе планине парка 1901. и 1902. године користећи сложени систем фиксних тачака и фотографија. Почетком 20. века то подручје се називало „канадским Алпима“. Већина имена су од историјских личности, укључујући истраживаче, геодете, планинаре и руководиоце железнице и компаније Hudson's Bay.
Главни врхови и ланци Највиша тачка у парку је планина Досон, на . Стрма планина Доналд је на висини од , Мекдоналдс на , Мекникол на и Абот на . Врхови који се налазе у потпуности или делимично у парку, износе .
Ледници алт=|десно|безоквира|305x305п Парк има 131 ледник на , величине парка. Током своје историје Северна Америка је имала циклусе залеђивања, где су се ледени покривачи напредовали и повлачили преко терена. Последњи глацијални период завршио се пре око 12.000 година, пре тога, сви ледени врхови, осим највиших врхова. Покрети ових ледених река формирали су стрмоглаве долине парка у облику слова У. Такође су заокружили мање врхове; распони на западу парка показују овај ефекат. Ледници у парку се у потпуности смањују и повлаче; они су такође неки од најпроученијих ледника у Северној Америци.
Ледници у парку су драматично смањени крајем 20. и почетком 21. века. Прецизна мерења ледничких подручја започела су са Артуром Оливером Вилером 1900-их. Савремена мерења помоћу сателитских снимака започела су радом Сајмона Оманеиа 1980-их. Од тада се врше редовни пописи ледника у парковима, са најновијим подацима о упоређивању до 2011. године. Најновији инвентар забележио је смањење од површине ледника од 2000. до 2011.
Због свог положаја у близини аутопута и железнице, ледник Illecillewaet је најпосећенији и најфотографисанији. Раније познат као Велики Ледник, то је био главна туристичка атракција у периоду хотела Ледника од 1886. до 1925. године. Већина великих ледничких карактеристика налази се јужно од трансканадског коридора. Ледници у парку имају различите изгледе, са значајно великим надморским висинама, глатким и једноличним, испуцаним и испуњеним пукотинама на падинама и црним од рушевина на дну долине. Лети многи ледници попримају црвену боју; ово је резултат разних снежних алги познатих као снег од лубенице.
Реке Сви водотоци у парку су део слива реке Колумбија. Реке у парку брзо теку и ледено се напајају, а помогле су у урезивању стрмих долина и кањона. Са собом носе много муља и стеновитих отпадака, а често имају млечно бели изглед. У летњим месецима ове реке имају приметне дневне циклусе; они порасту високо поподне, јер је снег и лед отопљен на врхунцу, а затим знатно опадају са нижим ноћним температурама.
Године 1983. и 2012. забележене су поплаве на аутопуту и железници.
Геологија алт=|мини|385x385пиксел|Планине националног парка Ледник. Геологија северних Селкиркова открива страховите тектонске промене које су обликовале терен западне Северне Америке. Као и већи део Британске Колумбије, плодни геодет и геолог др. Џорџ Мерсер Досон први је регион проучио 1890. године. Топографске карте први пут је израдио Артур Оливер Вилер, почетком 1900-их, а 1970-их и Вилеров унук, др Џон Арчибалд Вилер, спровео је опсежно геолошко истраживање са земље и ваздуха.
Са пролаза Роџерс видљиви су слојеви кварцита и аргилошиста. Жиле мермера присутне су у метаморфној стени високих врхова. Иако се ерозија и ефекти ледника непрестано уситњавају низ планинске врхове, притисак подножне стене наставља да их тера према горе. Геолози су стене планина Колумбија класификовали у групе, од којих се неколико појављује на северном Селкирксу.
Пећине Кречњачки слојеви у парку подложни су воденој ерозији, процеса који је формирао пећине Накиму. Први пут откривен 1907, и првобитно назван пећинама Кеопс, систем дугачких пећина, један је од највећих у Канади. Кречњак се разграђује и омекшава угљеном киселином у води потока. Вода, такође, садржи уситњене стене из глацијалних процеса, које служе за даље нагризање и пресецање нових пролаза у стени. Пећине садрже велику концентрацију ретке супстанце познате као млечно млеко (суспензија је калцијум-карбоната коју бактерије чувају нетакнутом). Због своје осетљиве природе и штете коју су рани туристи нанели пећинском окружењу, паркови Канаде затворили су пећине за ширу јавност. Приступ организованим групама и искусним спелеолозима дозвољен је уз посебну дозволу.
Екологија мини|330x330пиксел| Колумбијска веверица на пролазу Роџерс.