Зоран Ранкић (Дервента, 9. август 1935 — Београд, 9. децембар 2019) био је југословенски и српски телевизијски и позоришни глумац, првак Београдског драмског позоришта, драмски писац, редитељ, афористичар, сатиричар, песник и сликар графичар.
Глумом је почео да се бави 1951. године, када је заиграо у Народном позоришту Сарајево, чији је био члан до краја 1960. године. Од 1961. до 1996. био је члан Југословенског драмског позоришта, где је глумио у великом броју позоришних представа. Остварио је 26 филмских и ТВ улога. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у ТВ серији Последњи чин и Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи.
Осим у глуми, истакао се и у књижевности објавивши неколико књига и збирки песама, а за свој рад је вишеструко награђиван. Од средине седамдесетих година објављивао је афоризме у више дневних листова, укључујући хумористичко-сатиричне, месечне новине Ошишани јеж. Ранкићева поезија поређена је са поезијом Лазе Костића, док је његове драме Момо Капор поредио са драмама писца Александра Поповића.
Био је члан више уметничких удружења, а уврштен је у више српских и страних књига афоризама. Године 2018. објављена је Ранкићева монографија.
Последње године живота провео је повучено у Дому за стара лица у Крњачи, где је и преминуо 9. децембра 2019. године.
Биографија Ранкић је рођен 9. августа 1935. године у Дервенти, у тадашњој Краљевини Југославији. У Горњи Милановац, родно место његове мајке Злате, у Србију, стигао је као избеглица током Другог светског рата. У младости је желео да постане оперски певач, али током похађања гимназије одлучио је да постане глумац завршавајући Средњу драмску школу у Сарајеву 1951. године. Током младости глумачки узори били су му: Бранко Плеша, Љубомир Тадић и Миливоје Живановић.
Остварио је више стотина улога на радију, а познат је и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима. Био је члан Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Републике Српске, секције сатиричара Удружења књижевника Србије и почасни члан Београдског афористичарског круга.
Поред телевизијских и филмских улога, објавио је неколико збирки песама, драмских дела и књиге афоризама. Иако је четрдесет година играо у Београдском драмском позоришту и остварио улоге у 26 ТВ филмова и серија, није добио ниједну глумачку награду, већ је добитник неколико награда за књижевни рад.
Најзначајније улоге одиграо је као Никола Калабић у ТВ серији Последњи чин и као Жарко Попара у ТВ серији Срећни људи. Ранкићев деда је бринуо о Николи Калабићу током средњошколских дана, а његов отац се током школских дана дружио с њим.
Заступљен је у лексикону Ко је ко у Србији, у антологији Мирослава Вражине Ко је ко у нашем хумору и сатири, антологији Витомира Теофиловића Враг и шала (Пола столећа српског афоризма), која је преведена на руски језик, у антологији сатиричног афоризма Републике Српске Лед је пробијен! Ускачите Душка М. Петровића, као и антологији савременог српског сатиричног афоризма В. Теофиловића Случајни узорак. Афоризми Зорана Ранкића уврштени су у две руске антологије афоризама које је штампала московска издавачка кућа „Вече”.
Ранкић је један од српских сатиричара и афористичара уврштених у антологију српске сатире и афористике на енглеском језику под насловом Српска сатира и афоризми, која је објављена у Сједињеним Америчким Државама у издању New Avenue Books, приређивача Бранка Микашиновића. Заступљен је и у антологији Милана С. Димитријевића под називом Космички цвет. Новинарка Звездана Станковић је 10. јануара 2018. објавила монографију о глумцу и књижевнику Ранкићу.
Од краја новембра 2019. Ранкић је живео у Дому за стара лица у Крњачи. Дуже време је боловао од рака. Преминуо је 9. децембра 2019. године у старачком дому у Београду. Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду.
Каријера Глума Прва глумачка остварења имао је након завршетка Средње драмске школе 1951. године. Паралелно са глумом све време се бавио писањем, а од 1975. почео је да пише афоризме на наговор Миодрага Илића, тадашњег управника Београдског драмског позоришта. Док је живео у Сарајеву, дружио се с режисером и сценаристом Бором Драшковићем и сликаром и књижевником Момом Капором.
Позоришну каријеру започео је у Народном позоришту у Сарајеву, чији је био члан до 1960. године. У Малом позоришту Сарајево био је од 1971. године, а у Савременом позоришту Београд од 1961. до 1999. године, у ком је одиграо више од 50 позоришних представа. Са глумицом Љиљаном Лашић био је партнер у двадесет представа.
Прву телевизијску улогу добио је у филму Сектор Д 1962. године, а наредне године појавио се у две епизоде телевизијске серије Шест свечаних позивница и ТВ филмовима Воз који носи наочаре и Афера Сент Фијакр као Емил Готје. Године 1966. имао је улогу у филму Крешталица, а 1968. појавио се у једној епизоди серије Код Лондона. У филму Здравка Шотре Непријатељ народа тумачио је улогу Ховстада, уредника новина, а наредних година глумио је и у ТВ филмовима Седам писара (1970), Клопка за генерала (1971), Пета колона (1973; тумачио оперативца ОЗНЕ), Заклетва (1974; тумачио домара) и у ТВ филму Обешењак (1974). У телевизијском документарном филму Човек буна из 1976. појавио се у улози Васе Пелагића.
Као глумац скренуо је пажњу на себе улогом Николе Калабића 1982. године, којег је играо у ТВ серији Последњи чин. Иако је требало да одглуми највећег издајника према социјалистички оријентисаним изворима о Калабићу, имао је слободу и није га тако одиграо. Серија је постала изузетно популарна, али Ранкић је због улоге трпео одређене последице. Тврдио је да му је власт у СФРЈ ускратила изгласану Октобарску награду јер је тумачио улогу четничког војводе. Лик четничког војводе првобитно је требало да глуми Бата Живојиновић, који се повредио, након њега Драгомир Бојанић Гидра, али се редитељ Сава Мрмак ипак одлучио да улогу додели Ранкићу.
У ТВ серији Шпанац 1982. имао је улогу Миодрага Стаматовића, истражног судије, а 1984. био је у улози Радомира Чарапића, заменика управника логора Бањица у ТВ серији Бањица. Након тога играо је 1986. улоге у ТВ серијама Мисија мајора Атертона као генерал Љубо Новаковић и Одлазак ратника, повратак маршала као доктор Иван Шубашић, а исте године и у ТВ филму Тајна Лазе Лазаревића као тужилац. Године 1988. имао је улогу Благоја Нешковића у телевизијској серији Саве Мрмака Четрдесет осма — Завера и издаја, а наредне улоге 1991. као Тома Милиновић „Тополивац” у ТВ серији Јастук гроба мог и Чврга у ТВ филму Смрт госпође Министарке.
У периоду од 1993. до 1996. играо је у улози Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи, где је био један од омиљених глумаца, а појавио се у 23 епизоде серије.Након десет година паузе од глуме, појављивао се с мањим улогама у ТВ серијама Љубав, навика, паника (2006) као Цане удбаш, Бела лађа (2007) као судија Ракочевић, Агенција за СИС (2006—2007), Кафаница близу СИС-а (2007—2008) као Миодраг и у једној епизоди ТВ серије Мој рођак са села као Томић 2008. године.
Књижевност Аутор је драмских дела Скретница и Калемегданци, који су у његовој режији постављени на сцени Београдског драмског позоришта 6. марта 1994. године.
Друга Ранкићева драма Скретница објављена је 2007. (Артпринт, Бања Лука), с Калемегданцима, у његовој књизи Српске комедије дакле драме.
Аутор је збирки песама: Аорист (1992) Ексер (2006), Призори (2014), Претешко ништа (2017) и Словенски знак (2017) те књига афоризама: Довиђења, како сте? (1990, 1993), Афоризми (1999), Балкански нервчик (2005), Овде киша али и Србија (2006) Код цара у подне (2012), Ништа свега (2012), Афоризми (2012) и Збогом заувек, одмах се враћам (2014), као и књиге драме Српске комедије дакле драме (2007).
Афоризме је објављивао од средине 1970-их година у дневним новинама и часописима Рефлектор, Експрес Политика, Вечерње новости, Политика (рубрика Сатирикон), Отаџбина, Кафане, Нова Зора, Књижевност и у другим. Био је стални сарадник Ошишаног јежа више од 15 година, у коме је објављивао афоризме у рубрици Балкански нервчик.
По његовом афоризму име је добио филм Бориса Митића Довиђења, како сте? из 2009. године.
Осамдесетих година имао је сатиричну рубрику Афоризми једног глумца на страни Ведра страна света у дневним новинама Вечерње новости.
Један је од аутора књиге афоризама и пословица под називом Од Страдије до Страдије из 2007. године. Године 2018. Ранкић је објавио књигу поезије Са мале пруге јављам посвећену Горњем Милановцу, где је провео ратни део детињства. Коаутор је књиге афоризама Мељава времена (2019), с Михајлом Ћирковићем и Бранкицом Милановић.
Ранкићеву поезију Чедомир Марковић поредио је с поезијом Лазе Костића, а Момо Капор је његове драме поредио са драмама писца Александра Поповића и Ранкића назвао „настављачем београдског духа.”
Добитник је више награда за књижевни рад, попут Награде Драгиша Кашиковић за књигу Код цара у подне (2012), Награде Вечерњих новости за новинску сатиру Јован Хаџи Костић (2014), Награде Радоје Домановић за животно дело за стваралаштво у области хумора и сатире (2015) и многих других.
Филмографија
1960.▼1970.▼1980.▼1990.▼2000.▼Укупно Дугометражни филм010001 ТВ филм5411011 ТВ серија2031511 ТВ мини серија003104 Укупно6573527
|- style="background:Lavender; text-align:center;" | colspan="4" | 1960-е▲ |- | 1962. || Сектор Д (ТВ) || |- | 1963. || Афера Свети Фијакер (ТВ) || Емил Готје |- | 1963. || Шест свечаних позивница (серија) || |- | 1966. || Крешталица (ТВ) || |- | 1966. || Воз који носи наочаре (ТВ) || |- | 1968. || Код Лондона (серија) || |- | 1969. || Непријатељ народа (ТВ) || Ховстад, уредник новина |- style="background:Lavender; text-align:center;" | colspan="4" | 1970-е▲ |- | 1970. || Седам писара (ТВ) || |- | 1971. || Клопка за генерала || оперативац ОЗНЕ |- | 1973. || Пета колона (ТВ) || |- | 1974. || Заклетва (ТВ) || домар |- | 1974. || Обешењак (ТВ) || |- style="background:Lavender; text-align:center;" | colspan="4" | 1980-е▲ |- | 1982. || Шпанац (мини-серија) || Миодраг Стаматовић, истражни судија |- | 1982. || Последњи чин (мини-серија) || Никола Калабић |- | 1984. || Бањица (мини-серија) || Радомир Чарапић |- | 1986. || Тајна Лазе Лазаревића (ТВ) || тужилац 1 |- | 1986. || Одлазак ратника, повратак маршала (серија) || доктор Иван Шубашић |- | 1986. || Мисија мајора Атертона (серија) || генерал Љубо Новаковић |- | 1988. || Четрдесет осма — Завера и издаја (серија) || доктор Благоје Нешковић |- style="background:Lavender; text-align:center;" | colspan="4" | 1990-е▲ |- | 1991. || Јастук гроба мог (мини-серија) || Тома Милиновић „Тополивац” |- | 1991. || Смрт госпође Министарке (ТВ) || Чврга |- | 1993—1996. || Срећни људи (серија) || Жарко Попара |- style="background:Lavender; text-align:center;" | colspan="4" | 2000-е▲ |- | 2006. || Љубав, навика, паника (серија) || Цане удбаш |- | 2007. || Бела лађа (серија) || Судија Ракочевић |- | 2006—2007. || Агенција за СИС (серија) || Миодраг |- | 2007—2008. || Кафаница близу СИС-а (серија) || Миодраг |- | 2008. || Мој рођак са села (серија) || Томић, сељак
Позоришне представе