Тадеј Погачар (; 21. септембар 1998) словеначки је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим УАЕ тим емирејтс ХРГ. Пет пута је освојио Тур де Франс, по чему је један од рекордера, а такође је четири пута освојио класификацију за најбољег младог возача и три пута брдску класификацију. Једном је освојио Ђиро д’Италију, гдје је такође једном освојио и брдску класификацију, док је Вуелта а Еспању једанпут завршио на трећем мјесту и освојио је класификацију за најбољег младог возача. Остварио је шест етапних побједа на Ђиро д’Италији, 26 на Тур де Франсу и шест на Вуелта а Еспањи. Пет пута је освојио Ђиро ди Ломбардију, четири пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж, три пута Ронде ван Фландерен и једном Милано—Санремо, док је Париз—Рубе два пута завршио на другом мјесту. Четири пута је освојио Страде Бјанке, три пута УАЕ тур, по два пута Тирено—Адријатико, Гран при сајклисте де Монтреал и Флеш Валон, док је по једном освојио Волта ао Алгарве, Вуелта а Валенсијану, Тур оф Калифорнију, Вуелта а Андалузију, Амстел голд рејс, Вуелта а Каталуњу, Ђиро дел’Емилију, Критеријум ди Дофине, Тре вали Варезине, Тур де Романди и Тур де Свис. Два пута је освојио Свјетско првенство у друмској вожњи и једном Европско, а на Свјетском првенству је такође освојио и једну бронзану медаљу, док је једну бронзану медаљу освојио и на Олимпијским играма у друмској вожњи. Три пута је освојио првенство Словеније у вожњи на хронометар и једном у друмској вожњи. Пет пута је освојио -{UCI}- свјетско рангирање и три пута награду Вело д’Ор за бициклисту године. Један је од осам возача који су освојили Ђиро д’Италију и Тур де Франс исте године, а такође један је од три возача који су освојили Ђиро д’Италију, Тур де Франс и Свјетско првенство у друмској вожњи исте године. Од 166 етапа које је возио на ворлд тур тркама до 25 године, носио је мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача на 119 етапа, по чему је рекордер, док је на Тур де Франсу носио бијелу мајицу на укупно 75 етапа, од чега на 72 заредом, од етапе 13 на трци 2020. до краја трке 2023. по чему је такође рекордер. Једини је возач у историји који је у једној сезони завршио свих пет монументалних класика на подијуму. Његова партнерка је Уршка Жигарт, која је такође професионални бициклиста.

Бициклизмом је почео да се бави са девет година, а професионалну каријеру почео је 2019. Исте године, освојио је Волта ао Алгарве и Тур оф Калифорнија, поставши тако најмлађи бициклиста који је освојио неку ворлд тур трку, док је Вуелта а Еспању завршио на трећем мјесту. Године 2020. освојио је Вуелта а Валенсијана трку и првенство Словеније у вожњи на хронометар. У августу је возио Тур де Франс по први пут у каријери, гдје је пред хронометар на етапи 20 заостајао 57 секунди иза Приможа Роглича. На хронометру је побиједио минут и 56 секунди испред Роглича и освојио је Тур 59 секунди испред Роглича, поставши први словеначки побједник Тур де Франса и неке гранд тур трке, освојивши такође брдску и класификацију за најбољег младог возача, уз три етапне побједе. Постао је други најмлађи побједник Тура у историји, након Анрија Корнеа 1904. а такође је постао први возач након Едија Меркса, који је на једном Туру освојио три класификације. Године 2021. освојио је УАЕ Тур, Тирено—Адријатико и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, након чега је, други пут заредом освојио Тур де Франс, брдску и класификацију за најбољег младог возача, уз три етапне побједе, а затим је освојио бронзану медаљу на Олимпијским играма и Ђиро ди Ломбардију, поставши тако први возач у историји који је у истој сезони освојио Тур де Франс, два монументална класика и медаљу на Олимпијским играма. На крају сезоне, освојио је -{UCI}- свјетско рангирање, са највише освојених бодова током године и добио је награду Вело д’Ор.

Године 2022. на почетку сезоне освојио је УАЕ Тур и Страде Бјанке, поставши први побједник Тур де Франса који је освојио Страде Бјанке, након чега је освојио Тирено—Адријатико другу годину заредом. Тур де Франс је завршио на другом мјесту, иза Јонаса Вингегора, уз три етапне побједе и освојену класификацију за најбољег младог возача трећу годину заредом, чиме је изједначио рекорд који су држали Јан Улрих и Анди Шлек. У финишу сезоне, освојио је Гран при сајклисте де Монтреал и Ђиро ди Ломбардију другу годину заредом, чиме је постао први возач који је трку освојио двапут на прва два наступа. Године 2023. освојио је Париз—Ницу, Ронде ван Фландерен, Амстел голд рејс и Флеш Валон, а затим је пао на Лијеж—Бастоњ—Лијежу, гдје је покушао да освоји сва три арденска класика у истој сезони. Након што се опоравио, освојио је првенство Словеније у вожњи на хронометар по трећи пут и у друмској вожњи по први пут, а затим је возио Тур де Франс, гдје је завршио на другом мјесту другу годину заредом, иза Вингегора. У финишу сезоне је освојио Ђиро ди Ломбардију трећи пут заредом. Године 2024. освојио је Страде Бјанке и Лијеж—Бастоњ—Лијеж по други пут, Вуелта а Каталуњу уз четири етапне побједе, а затим је освојио Ђиро д’Италију уз шест етапних побједа и освојену брдску класификацију. У јулу је освојио Тур де Франс уз шест етапних побједа, поставши први возач послије Марка Пантанија 1998. који је освојио Ђиро д’Италију и Тур де Франс исте године. У септембру је освојио Гран при сајклисте де Монтреал по други пут, а затим Свјетско првенство у друмској вожњи, поставши трећи возач који је освојио троструку круну бициклизма, послије Меркса и Стивена Роуча. У финишу сезоне освојио је Ђиро ди Ломбардију четврти пут заредом. Године 2025. освојио је УАЕ тур и Страде Бјанке по трећи пут, Ронде ван Фландерен по други пут, завршио је на другом мјесту на дебију на Париз—Рубеу, а затим је освојио Флеш Валон по други пут и Лијеж—Бастоњ—Лијеж по трећи пут. У наставку сезоне освојио је Критеријум ди Дофине по први пут, а затим је освојио Тур де Франс по четврти пут, уз освојену брдску класификацију и четири етапне побједе, од којих му је прва била стота побједа у каријери. У финишу сезоне освојио је Свјетско првенство у друмској вожњи по други пут, Европско првенство по први пут и Ђиро ди Ломбардију пети пут заредом, а затим је добио награду за бициклисту године по трећи пут. Године 2026. освојио је Страде Бјанке по четврти пут, Милано—Санремо по први пут, Ронде ван Фландерен по трећи пут, завршио је Париз—Рубе на другом мјесту, освојио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж]] по четврти пут, Тур де Романди по први пут уз четири етапне побједе и Тур де Свис по први пут уз три етапне побједе.

Дјетињство и јуниорска каријера

Тадеј Погачар рођен је у Коменди. Први спорт за који се заинтересовао био је фудбал, који је тренирао до девете године, када је почео да се бави бициклизмом и придружио се старијем брату, Тилену Погачару, у локалном тиму Рог Љубљана. Изјавио је да је хтио одмах имитира брата, али нису имали толико мали бицикл у тиму, па је морао да сачека. Прву трку возио је 2008, док га је 2011. први пут запазио Ендру Хауптман, који му је касније постао тренер. Хауптман га је примијетио на трци на којој је видио како иде иза велике групе старијих возача, након чега је рекао организаторима да би требало некако да му помогну јер је доста млађи од осталих, а организатори су му одговорили да је Погачар заправо испред свих и да достиже групу за цијели круг. Са 16 година је почео да се такмичи у јуниорској конкуренцији, а прва велика трка коју је возио била је Корс де ла Пекс 2015, коју је завршио на осмом мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у конкуренцији младих возача.

Године 2016, остварио је прву велику побједу, побиједивши на брдској етапи на Корс де ла Пекс трци. У наставку сезоне, освојио је Ђиро дела Луниђијана, завршивши на подијуму на све три етапе на трци.

Године 2017, потписао је први професионални уговор, са тимом Рог Љубљана и прешао је да се такмичи у конкуренцији возача до 23 године. Сезону је почео у фебруару, на трци у Хрватској, гран при Лагуна—Порец, коју је завршио на осмом мјесту у групном спринту. Трку Истарско прољеће, у марту, завршио је на четвртом мјесту, након чега је возио једнодневне трке, које је завршио у првих 20. Сезону је наставио на трци у Пољској, коју је завршио на петом мјесту у генералном пласману, уз освојену класификацију за најбољег младог возача, а првенство Словеније у вожњи на хронометар завршио је на петом мјесту, три минута иза Јана Поланца, Прва професионална трка коју је возио у каријери, била је његова домаћа трка — Тур оф Словенија, коју је завршио на петом мјесту у генералном пласману, 46 секунди иза побједника — Рафала Мајке, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. Најбољи резултат до краја сезоне остварио је на једнодневној трци у Аустрији, Рајфајзен гран при Страсенгел, коју је завршио на другом мјесту у спринту, иза Адама де Воса. До краја сезоне возио је друмску трку за возаче до 23 године на Свјетском првенству, коју је завршио на 20 мјесту, у групи коју је одспринтао Беноа Коснефроа; сезону је завршио на трци Пиколо Ђиро ди Ломбардија, за возаче до 23 године, коју је завршио на седмом мјесту, минут и 11 секунди иза Александра Рјабушенка.