У хришћанству, Бог је вечно биће које је створило све и које све одржава у постојању. Хришћани верују да је Бог истовремено трансцендентан (потпуно независан од материјалног универзума и изван њега) и иманентан (укључен у свет). Хришћанска учења о иманентности и укључености Бога и његовој љубави према човечанству искључују веровање да је Бог од исте супстанце као створени универзум, Banner of Truth publishers:1963, али прихватају да је божанска природа Бога хипостатски била сједињена с људском природом у личности Исуса Христа, у догађају познатом као Оваплоћење.
Ранохришћански погледи на Бога изражени су у Павловим посланицама и раним симболима вере, који су прогласили једног Бога и божанство Христа, скоро исто као у Првој посланици Коринћанима (8:5-6): „5 Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6 Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми; И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега."One God, One Lord by Larry W. Hurtado (25 October 2003). The Blackwell Companion to The New Testament by David E. Aune (23 March 2010). Apostle Paul: His Life and Theology by Udo Schnelle (1 November 2005). Иако је јудеохришћанска секта евионита протестовала против ове апотеозе Христа,("Clementine Homilies," xvi. 15) огроман број нејеврејских хришћана ју је прихватио. Овим су почели да се разликују погледи нејеврејских хришћана на Бога од погледа традиционалних јеврејских учења тог времена.
Теолошке расправе о атрибутима Бога и његовој природи воде се од најранијих дана хришћанства, а Иринеј Лионски је у II веку написао: „Његовој величини ништа не недостаје, већ она садржи све“.Irenaeus of Lyons by Eric Francis Osborn (26 November 2001). Јован Дамаскин је у VIII веку набројао осамнаест атрибута који су и даље широко прихваћени.Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008). Како је време пролазило, теолози су развијали систематичне листе тих атрибута, неке засноване на исказима из Библије (нпр. Молитви господњој, у којој се каже да је Отац на Небу), а друге на теолошком расуђивању.: Herder Царство небеско је честа фраза у синоптичким јеванђељима, а иако се научници готово једногласно слажу да оно представља кључни елемент Христовог учења, мало је слагања о његовом тачном тумачењу.Dictionary of Biblical Imagery by Leland Ryken, James C. Wilhoit and Tremper Longman III (11 November 1998).
Иако Нови завет не садржи формалну доктрину о Светом Тројству као таквом, "у њему се више пута говори о Оцу, Сину и Светом Духу... на начин који намеће тринитарно схватање Бога." Ово никада не постаје тритеизам, тј. не имплицира три Бога. Око 200. године, Тертулијан је формулисао верзију доктрине о Тројству која јасно потврђује Христову божанску природу и приближава се каснијем коначном облику који је донет на Другом васељенском сабору 381. године. SPCK:1963, Доктрина о Светом Тројству се може сажети на следећи начин: "Један Бог постоји у три особе и једној супстанци, као Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух."Life in the Trinity: An Introduction to Theology with the Help of the Church Fathers by Donald Fairbairn (28 September 2009). Тринитаријанци, који чине велику већину хришћана, сматрају га основним начелом своје вере.Mercer Dictionary of the Bible edited by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard. Нетринитарне деноминације дефинишу Оца, Сина и Светог Духа на више различитих начина.
Развој теологије Бога
Преглед мини|Лист из Папируса 46 који садржи Другу посланицу Коринћанима 11:33–12:9. Овај лист је из периода између 175. и 225. године. Ранохришћански погледи на Бога (пре него што су јеванђеља написана) огледају се у изјави апостола Павла у Првој посланици Коринћанима (8:5-6), написаној око 53-54. године, односно двадесетак година након Исусовог распећа:One God, One Lord by Larry W. Hurtado (25 October 2003).
Осим што тврди да постоји само један Бог, Павлова изјава (која се вероватно заснива на препавловским исповестима) укључује и низ других значајних елемената: он разликује хришћанско од јеврејског веровања оног времена помињући Исуса и Оца скоро заједно и додељујући Исусу титулу божанске части "Господ", као и називајући га Христом.One God, One Lord by Larry W. Hurtado (25 October 2003). The Blackwell Companion to The New Testament by David E. Aune (23 March 2010). Apostle Paul: His Life and Theology by Udo Schnelle (1 November 2005).
У Делима апостолским (17:24-27) за време Павлове Проповеди са Ареопага, он даље описује ранохришћанско схватање:Theology of the New Testament by Udo Schnelle (1 November 2009).
и размишља о односу између Бога и хришћана:Theology of the New Testament by Udo Schnelle (1 November 2009).
Павлове посланице такође садрже бројне референце на Светог Духа, са темом која се појављује у Првој посланици Солуњанима (4.8) „…Бога, који је и дао Светога Духа својега вама“, и која се појављује у његовим посланицама.Theology of Paul the Apostle by James D. G. Dunn. У Јеванђељу по Јовану (14.26), Исус такође помиње "... Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје".
Крајем I века н.е, папа Климент I више пута помиње Оца, Сина и Светог Духа и повезује Оца са стварањем рекавши у Првој посланици св. Климента Римског Коринћанима (19.2): "и погледајмо на Оца и Творца свега света". Средином II века, Иринеј Лионски је у свом делу Против Јереси нагласио (књига 4, поглавље 5) да је Створитељ "један и једини Бог" и "створитељ неба и земље". Овоме је претходило Тертулијаново формално излагање концепта Светог Тројства почетком III века.
Период од краја II до почетка IV века (отприлике од 180. до 313. године) обично се назива "епохом Велике Цркве" или "антиникејским периодом" у коме је дошло до значајног теолошког развоја, као и до консолидације и формализације бројних хришћанских учења.
Од II века па надаље, западна веровања су почела са афирмацијом вере у "Бога Оца (Свемогућег)", а примарно помињање ове фразе било је "Бог у својству Оца и створитеља универзума".Kelly, J.N.D. Early Christian Creeds Longmans:1960, pp. 136; pp. 139; pp. 195 respectively То није искључило чињеницу ни да је "вечни отац универзума такође Отац Исуса Христа", нити да чак "удостојава [верника] усвајања као свог сина по милости". Источна веровања (за која знамо да су каснијег датума) почела су афирмацијом вере у „једног Бога“ и готово увек су то проширивале додавањем „Оца Свемогућег, Творца свих ствари видљивих и невидљивих“ или речи у ту сврху.
Како је време пролазило, теолози и филозофи развијали су све прецизнија схватања природе Бога и почели да праве систематичне листе његових атрибута (тј. квалитета или карактеристика). Оне се разликују у детаљима, али традиционално атрибути спадају у две групе, оне засноване на негацији (Бог је непролазан) и оне позитивно засноване на еминентности (Бог је бескрајно добар).: Herder Ијан Ремзи је указао да постоје три групе и да неки атрибути као што су једноставност и савршенство имају другачију логичку динамику од таквих својстава као што је бесконачна доброта јер постоје релативни облици друге, али не и прве. SCM 1967, pp. 50ff
Током развоја хришћанских идеја о Богу, Библија је, „и у теорији и у пракси, била доминантан утицај“ у западном свету. (Westminster, 1976/2004), 31.
Име мини| Тетраграматон YHWH, име Бога написано на хебрејском (стара црква у Рагунди, Шведска) У хришћанској теологији Божје име је одувек имало много дубље значење и значај од етикете или означивача. Оно није људски изум, већ има божанско порекло и заснива се на божанском откривењу.Mercer dictionary of the Bible by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard. Поштовање Божјег имена једна је од Десет Божјих заповести, коју хришћанска учења виде не само као избегавање непримерене употребе Божјег имена, већ као упутство да се оно велича, како побожним делима тако и похвалом. То се огледа у првој молитви из Молитве господње, упућеној Богу Оцу: "Да се свети име твоје!"Theology of the New Testament by Georg Strecker.
Враћајући се црквеним оцима, Божје име се посматра као репрезентација целокупног система „божанске истине“ откривене вернима „који верују у име Његово“ као у Јовану 1:12 или „ће ходити у име Господа Бога свог" као у Михеју 4:5. (Ancient Christian Commentary on Scripture) by Joel C. Elowsky (23 May 2007). У Откривењу 3:12, они који носе име Божје су предодређени за Небо. У Јн 17:6 представљена су учења Исуса као манифестација Божјег имена његовим ученицима.
У Јн 12:28 представљена је жртва Исуса Јагњета Божјег и последично спасење које је послато кроз њега као величање Божјег имена, са гласом с Неба који потврђује Исусову молитву ("Оче, прослави име своје") који каже: "И прославио сам и опет ћу прославити" упућујући на Крштење и Исусово распеће.
Библија обично користи Божје име у једнини (нпр. Изл 20:7 или Пс 8:1), углавном користећи изразе у врло општем смислу, не наводећи неки посебан назив Бога. Међутим, општа помињања Божјег имена могу се одвојити до других посебних облика који изражавају његове вишеструке атрибуте. У Светом писму има много референци на имена за Бога, али кључна имена у Старом завету су: Свевишњи и Узвишени, Ел-Шадај и Јахве. У Новом завету главна имена су Теос, Кириос и Патер (πατηρ тј. отац на грчком).Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007).
Атрибути и природа О теолошким основама атрибута и природе Бога расправља се од најранијих дана хришћанства. Иринеј Лионски се у II веку позабавио тим проблемом и објаснио неке атрибуте, нпр. у својој књизи Против јереси (књига IV, поглавље 19) каже: "Његовој величини ништа не недостаје, већ садржи све".Irenaeus of Lyons by Eric Francis Osborn (26 November 2001). Иринеј је своје атрибуте засновао на три извора: Светом писму, превладавајућем мистицизму и народној побожности. Данас се неки атрибути повезани са Богом и даље заснивају на исказима из Библије, нпр. Молитва Господња каже да је Отац на Небу, док су други атрибути изведени теолошким резоновањем.
У VIII веку, Јован Дамаскин је навео осамнаест атрибута за Бога у свом Тачном излагању православне вере (књига 1, поглавље 8).Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008). Ових осамнаест атрибута је подељено у четири групе према критеријуму времена (нпр. вечан), простора (нпр. безграничан), материје или квалитета, а ова листа је остала утицајна и до данас, делимично се појављујући у неком облику у разним модерним формулацијама. У XIII веку, Тома Аквински се фокусирао на краћу листу од само осам атрибута и то: једноставност, савршенство, доброта, несхватљивост, свеприсутност, непроменљивост, вечност и јединственост. Остале формулације укључују листу из 1215. године, са Четвртог латеранског сабора, коју је затим усвојио Први Ватикански сабор 1870. и Вестминстерски кратки катехизам у XVII веку.
Два атрибута Бога која га постављају изнад света али ипак признају његову укљученост у свет су трансцендентност и иманентност.Basic Christian Doctrine by John H. Leith (1 January 1992). Introducing Christian Doctrine (2nd Edition) by Millard J. Erickson (1 April 2001). Трансцендентност значи да је Бог вечан и бесконачан, да га не контролише створени свет и да је изван људских догађаја. Иманентност значи да је Бог укључен у свет, а хришћанска учења одавно признају његово обраћање пажње на људске послове. Међутим, за разлику од пантеистичких религија, у хришћанству Божје биће није од супстанце створеног универзума. Banner of Truth publishers:1963,
Традиционално, неки теолози као што је Луис Беркхоф, разликују комуникабилне атрибуте (оне које људска бића такође могу имати) и некомуникабилне (оне који припадају само Богу).Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007). Међутим, други, као што је Доналд Меклауд, сматрају да су све изложене класификације вештачке и без основа. (Christian Focus Publications, 1995), 20-21.