Eтиолошка предања јесу народна предања у којима се приповеда, ретко у стиху, о постању, речима Вука Караџића, „гдјекојиех ствари”, односно, о настанку бића и појава у човековом свету.Народна књижевност, приређивач Нада Милошевић Ђорђевић; Лирика, Београд 2004. стр. XIII-XIV
Српска етиолошка предања
У српској традицији, нажалост, нису очувани основни митски обрасци, космогонија и теогонија, међутим, њихови остаци су врло присутни.Самарџија, Снежана, Облици усмене прозе, Службени гласник, Београд 2011. стр. 296-297. Српска етиолишка предања су углавном сажета, уопштена и безлична казивања. Изузетно је тешко издвојити главне учеснике збивања у предањима, наиме, лепеза је врло широка, од Бога преко вишњих бића, рачунајући и демоне, наравно, човека, па до најситнијих елемената флоре и фауне. При чему се постојање појаве о чијем се настанку говори сматра непобитним доказом истинитости предања.Самарџија, Снежана, Облици усмене прозе, Службени гласник, Београд 2011. стр.299. У круг приказивања улази, дакле, цео свет са свим његовим сегментима који треба учинити схватљивијим путем сагласности са етичким и естетским начелима колектива у којима настаје.
Основна структура етиолошких предања
Иако етиолошка предања подразумевају специфичан вид дистанце и помирености са природним појавама, то нипошто не значи да су ова предања у српском народу језички и формално сведена. Но, и поред бројних варијација, ипак се да запазити извесна трочлана структура, која се најлакше може представити једноставном шемом: потенцијални сукоб, остваривање тог сукоба и на крају, његови резултати.Самарџија, Снежана, Облици усмене прозе, Службени гласник, Београд 2011. стр.300. Такође, ова врста предања може постојати и као релативно независна мања целина у оквиру сложеније уметничке форме, каква је, на пример, бајка.
Аутроритети у српским етиолошким предањима
Прворазредни ауторитет јесу заправо преци, који преносе знање са колена на колено, као што је то случај са сваком усменом језичком традицијом једне заједнице. Међутим, и тај ауторитет бива подложан преиспитивањима.Самарџија, Снежана, Облици усмене прозе, Службени гласник, Београд 2011. стр.299 Оно чиме ће се најчешће додатно утврђивати истинитост казане речи јесу алузије на библијске текстове, који су најчешће потпуно слободно колажирани и стилизовани, али без нарушавања основне етичке матрице. Поред њих, ту су и ауторитети националне историје, пре свих Свети Сава.
Најчешће навођена етиолошка предања
Зашто у људи није табан раван Како је Господ Бог створио небеса, анђеле и тице О женидби сунца Свети Сава проклео човјека Како постаје земљотрес Како је постао вук Како је постала ракија Тамни вилајет Како је постало чекетало Свети Сава гради прозоре Како је постала жаба Зашто су Србљи најсиромашнији
Референце
Спољашње везе Станисављевић, Вукашин, Наша народна књижевност, Пирг, Бачки Петровац, 2001. Самарџија, Снежана, Поетика усмених прозних облика, Народна књига, Београд, 1997. Милојковић, Мирко, Легенде из наших крајева, Српска књижевна задруга, Београд, 1985.
Категорија:Српска народна књижевност