мини|Споменик Ћирилу и Методију испред цркве светог Тројства у Жилини Моравскопанонска мисија браће Константина и Методија представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку Словена на хришћанство. Њих је на позив великоморавског кнеза Растислава (842.—870.) послао византијски цар Михајло III Амориск (842. до 867. године је владао а био је син Декаполита и Евдокије) са задатком да локалне Словене обуче за вршење богослужења на словенском језику из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо глагољицу, користећи се знаковима изведеним од грчке минускуле са елементима брзописа, после чега су богослужбене књиге преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела 863. или 864. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором германског свештенства које је те Словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на латинском језику. Браћа су своје деловање проширила и на Панонску кнежевину, али су били приморани да већ 867. године путују у Рим да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе Хадријана -{II}- (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило и умро 14.02. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску са титулом моравскопанонског архиепископа, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком -{I}- (870—894). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобеђен на инсистирање папе Јована -{VIII}- (872—882), он је већ 880. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши 882. године Цариград, да би 06.04.885. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана -{V}- (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник Горазд, али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији Климент и Наум, успео је да побегне и нађе уточиште на Балканском полуострву, на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти 885. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени 864, Срби око 872), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.

Војнополитичке прилике пре почетка мисије Прилике у Великоморавској и Панонској кнежевини

мини|Словенске државе и ширење Моравске кнежевине током -{IX}- века На простору данашње Словачке, Чешке Републике, Мађарске и Аустрије почетком -{IX}- века, постојало је неколико словенских кнежевина које су се некада налазиле у саставу Самовог племенског савеза: Моравска кнежевина (1. на карти) у источним деловима данашње Чешке Републике (Моравска) Нитранска кнежевина (2. на карти) у јужним деловима данашње Словачке са севером Мађарске и североистоком Аустрије Моравски кнез Мојмир -{I}- (моравски кнез 830—833, великоморавски кнез 833—846) је 833. године потиснуо нитранског кнеза Прибину (нитрански кнез 825—833, панонски кнез 840—861) из његове државе и ујединио две државе створивши Великоморавску кнежевину у којој је нитранска кнежевина остала као полусамостална удеона целина којом је управљао наследник престола. Сам Прибина се повукао у источне делове Франачке и 840. године је од Лудвига (843—876) добио на управу поседе у данашњој Мађарској на којима је са средиштем на обали Блатног језера основао Панонску кнежевину (20. на карти). Сам Мојмир је са друге стране био у сталном сукобу са источним деловима Франачке чија је властела покушавала да своју власт прошири на исток. Краљ Источне Франачке Лудвиг је 846. године успео да војном силом збаци Мојмира са власти и на његово место постави његовог братанца Растислава. Међутим Растислав му је ускоро окренуо леђа и наставио Мојмирову политику. Своју власт проширио је на околне Чехе, Србе и део Полапских Словена, а на граници ка Источној Франачкој је ради заштите подигао већи број утврдаАкадемија Наука СССР Историјски институт, „Историја средњег века -{I}-“, Научна књига, Београд 1969.. Краљ Источне Франачке је покушао да га војнички савлада, али му то није пошло за руком и Великоморавска кнежевина је стекла потпуну самосталност.

Током тог периода некадашњи нитрански кнез и оснивач Панонске кнежевине Прибина је умро, а на престолу га наслеђује његов син Коцељ (861—872) који ће одиграти битну улогу у ширењу словенског богослужења подржавањем истог.

Прилике у Источној Франачкој (Немачкој)

мини|Подела Франачке према Верденском уговору 843. године Франачка држава Карла Великог (768—814) се коначно у Вердену 843. године распала на три дела: Западну Франачку под Карлом (-{II}-) Ћелавим (краљ 843—875, цар 875—877), из које ће се касније развити Француска Средњу и јужну Франачку под Лотаром (823—855), из које ће се касније развити Италија и Лотарингија Источну Франачку под Лудвигом, из које ће се касније развити Немачка Њен источни део је своју експанзију покренуо ка истоку, настојећи да учврсти своју номиналну власт над Словенским племенима око Лабе, у Панонији и на простору некадашње Чехословачке. Један од инструмената експанзије било је и ширење хришћанства преко германских свештеника на латинском језику уз подршку Рима. Ширење утицаја и јачање Мојмира -{I}- ширењем на нитранску кнежевину је добило својеврстан одговор у прихватању прогнаног Прибине и каснијем давању поседа јужно од Мојмирове државе са јасним циљем стварања опозиције међу самим Словенима. Са тим настојањима стоји и војно збацивање Мојмира са власти и покушај постављања марионетске власти оличене у Растиславу, али се то показало неуспешним. Германско племство је ширењем хришћанства преко својих људи међу Словенима настојало да уништи остатке родовске заједнице међу њима и родовско племство претвори у христијанизованогерманизовано феудално племство које неће имати сепаратистичке тежње. Војни неуспех да се збаци Растислав је највероватније приморао Лудвига да се повеже са његовим другим суседима Бугарима са којима је средином -{IX}- века склопио савез, који је индиректно био упрт против Византије као директног противника Бугара.

Прилике у Византији

После низа пораза у сукобима са Арабљанима у првој половини -{IX}- века, губитка Крита (827), Сицилије (831) и великог пораза код Амориона (из кога је потицала тада владајућа Аморијска династија) 838. године, Византијско царство прелази у благу офанзиву како на војном, тако и на дипломатскополитичком. Током владавине Михајла -{III}- покрећу се две офанзиве на Египат (853. и 859), одбијен је Руски напад на Цариград 860. године, а сузбијен је и мелитенски емир Омар (873). мини|Византијско царство 867. године На државном плану овај период је обележен успоном византијске културе и обновом цариградског универзитета, за шта су најодговорнији цезар Варда који је био Михајлов саветник и -{de facto}- савладар и један од најученијих Византинаца Фотије (858—867, 877—886), који је за потребе напретка Византије преко ноћи замонашен и постављен за цариградског патријарха. Њих двојица су најодговорнији за почетак интензивног ширења хришћанства међу Словенима, како на Балканском полуострву тако и у средњој Европи. Под индиректним притиском византијске војне силе бугарски каган/кнез Борис (852—889) прелази 864. године у хришћанство и одбацује паганизам, али се за потребе црквене организације окреће Риму и папи, уместо Цариграду, што покреће низ политичких сукоба између Рима и Цариграда који су се окончали победом Цариграда и уласком бугарске цркве у ред источних хришћанских цркава на сабору у Цариграду 870. године.

Током овог периода, дошло је до преврата на византијском престолу. Први чин било је Михајлово преузимање власти од своје мајке Теодоре (регенткиња 842—856) 856. године. Потом је уследило уздизање Василија Македонца (савладар 866—867, цар 867—886) који је 24.04. 866. године, уз прећутну дозволу самог Михајла, напао и убио са леђа цезара Варду, после чега га је цар уздигао на ниво свог савладара. Завршни чин у смени династија на челу Византије одиграо се у ноћи између 23. и 24.09. 867. године после царске гозбе када је Василије са својим људима напао и убио алкохолисаног Михајла у царској ложници и преузео власт, чиме је Аморијску династију, наследила Македонска династија.

Прилике у држави Бугара мини|180п|Ћирило и Методије улазе у Рим са моштима Св. Климента, детаљ минијатуре из Месецослова Василија II, око 1000. годинеПротобугари стварају велику државу која се средином -{IX}- века простире од Тисе, Моравске долине и Јадрана до Црног мора и Дњестра којом је управљао каган односно кнез. Држава је обухватала велики број претежно словенског становништва, док су владајући слој чиниле протобугарске родовске старешине. Током времена је извршен процес славизације Протобугара, који су били народ турског порекла, за коју се сматра да је окончана у -{IX}- веку.

Од Крумове (803—814) владавине држава Бугара се налази у некој врсти сталног сукоба са Византијом, због чега је у сталној потрази за јаким савезником. Због тога њен каган Борис улази у савез са Источном Франачком средином -{IX}- века. Међутим, он није имао значајније користи од овог савеза, јер је цариградска влада демонстрацијом војне силе индиректно приморала Бориса да прво прихвати хришћанство из Византије 864. године, а потом и да црквену организацију веже за источне традиције, иако је више пута покушао да се директно повеже са Римом и папама.

Пређашње мисије Константина и Методија Прва Константинова дипломатска мисија одиграла се око 851. године када је боравио на двору арапског калифа Ал Мутавакила (847—861) у Самари на реци Тигру. Том приликом је водио озбиљне верске дискусије са исламским великодостојницима током којих је указао на паганске елементе њихових веровања. Приликом повратка у Цариград, посетио је малоазијски Олимп на коме је у једном од манастира боравио његов брат Методије.

Наредна мисија поверена Константину, водила га је међу Хазаре на позив њиховог кагана који је тражио представнике све три монотеистичке вере да му изнесу њихове предности, да би одлучио у коју од њих ће превести свој народ. На овом путу му се придружио и Методије и они су се око 860. године упутили у Хазарски каганат који се простирао између Црног мора и Каспијског језера преко Крима и Херсона. Током боравка на Криму, браћа су открила мошти светог Климента (88/92—98/101), папе са краја -{I}- века које су понели са собом. Ту се Константин бавио учењем како самаријског дијалекта, тако и готског језика, пошто је открио јеванђеља и псалтир који су писани на готском језику, руским словима. Браћа су своју мисију међу Хазарима успешно обавила и према белешкама њихових житија јасно указала на предности хришћанства над јудаизмом и исламом, после чега су се 861. године вратили у Цариград.

Настанак глагољице и њене карактеристике

мини|Глагољица