мини| Становници са приватним здравственим осигурањем (било кроз послодавца или самоосигурана), становници са државним здравственим осигурањем ( Медикед, Медикер, Војно здравство, Трикаре, Ветеранска здравствена управа) и становници без здравственог осигурања - у милионима у 2017. години Здравствени систем Сједињених Држава укључује све појединце, као и све државне и приватне организације и институције које промовишу и одржавају здравље, спречавају и лече болести и повреде. Такође обухвата све прописе који се односе на односе у здравственом систему између осигуравајућих друштава, осигураника, пружалаца услуга и других укључених група. До 2014. године, релевантни прописи углавном су третирали здравствено осигурање становника као приватну ствар; није постојала обавеза општег здравственог осигурања. Државна здравствена заштита за становнике млађе од 65 година постоји само у изузетним случајевима. 2008. године 45,7 милиона или 15,3% од око 300 милиона становника нити су били приватно осигурани нити су могли затражити државну помоћ. У хитним медицинским случајевима, болнице су према Закону о хитном медицинском лечењу и раду (EMTALA) законски обавезне да у хитној служби лече неосигуране или недовољно осигуране пацијенте, чак иако је очигледно да неће моћи платити рачун. Међутим, пацијенти са здравственим проблема који (још) не достижу ниво медицинске хитности, могу се одбити.
У 2008. години, 84,7% становника САД имало је право на приватно здравствено осигурање или је имало право на здравствену заштиту државе. За 59,3% становништва здравствено осигурање покривао је послодавац, 8,9% становника је било самоосигурано (директно осигурање), а 27,8% имало је право на здравствену заштиту државе (што се тиче процената, треба напоменути да су неки људи током године мењали статус осигурања и због тога били више пута обухватани).United States Census Bureau: Studie 2008 (englisch, abgerufen am 13. April 2009; PDF; 3,0 MB)
Становници Сједињених држава су у 2008. години издвојили, по глави становника, на здравствени систем 7.536 долара, отприлике двоструко више него у Немачкој (3.692 долара) или Аустрији (3.836 долара) и још увек значајно више него у Швајцарској (4.620 долара). Амерички здравствени систем је далеко најскупљи на свету.WHO: National health accounts: Country health information (englisch, abgerufen am 15. September 2010)
Након интензивних реформских дискусија 2010. године усвојен је Закон о заштити пацијената и повољној нези („Obamaкер“). Овим је уведено обавезно осигурање за већину становника почев од 2014. године. Становници са ниским примањима добијају државну субвенцију за део доприноса за здравствено осигурање, а здравственим осигуравајућим друштвима је забрањено да дискриминишу већ оболеле осигуранике. Број грађана без приватног или јавног здравственог осигурања смањен је на 29 милиона до 2015. или 9,1% становништва.United States Census Bureau, Health Insurance Coverage in the United States: 2015, Report Number: P60-257, Jessica C. Barnett and Marina Vornovitsky, 13. September 2016
Историја мини| Раст трошкова здравствене заштите. Сви издаци за здравство израчунати су у проценту националног бруто дохотка . Упоређују се: САД (маслинасто зелена), Немачка (црвена), Аустрија (плава), Швајцарска (светлоплава), Велика Британија (љубичаста) и Канада (зелена) Здравствено осигурање у почетку није било веома популарно код америчких лекара, између осталог и зато што се бојало да би могло снизити цене. Америчко медицинско удружење је године 1919. формулисало захтев да између лекара и пацијента ништа не сме стајати. Током Велике депресије 1930-их, многи радници, као и лекари и болнице, препознали су предности здравственог осигурања јер је само мали број становника имао довољно новца да лекара плати у хитним случајевима. С друге стране, здравствено осигурање је помогло становницима да постепено уштеде новац за веће здравствене услуге. За то време створена су прва велика здравствена осигурање. То су биле независне осигуравајуће компаније под заједничким називом Blue Cross или Blue Shield (Плави Крст или Плави Штит) (узималац франшизе), којe су своје осигуранике ослобађали трошкова здравствених услуга под условом плаћања месечних доприноса чији је износ био уговором утврђен.. Постојао је непосредни однос изумеђу лекара и пацијента све до касних 1960-их, с тим што је лекар могао да доноси одлуке независно од здравствених осигурања. Пацијенти су рачуне предавали здравственом осигуравајућем друштву, а доплата од стране пацијента није била уобичајена. За тешке болести стајале су мање болнице на располагању од којих је већина пословала у непрофитном облику..
Током Другог светског рата, плате и цене су неко време биле под државном контролом. Синдикати су, стога, тражили да послодавци обећају здравствене услуге уместо повећања плата; ово се рачуна као почетак покрића здравственог осигурања од стране послодаваца. 1960. године трошкови здравственог система износили су само 5,2% бруто домаћег производа (БДП), али здравствени издаци по становнику већ су били 20% виши него у другој најскупљој земљи у глобалном поређењу. Само 21% свих трошкова здравствене заштите плаћале су приватне компаније за здравствено осигурање; скоро да није било државних програма здравства; већина становника стога није имала здравствено осигурање, већ су рачуне плаћали сами или нису користили лекарске услуге. Због напретка медицине 1950-их, операције су постале мање ризичне него раније и чешће су доводиле до оздрављења. То је повећало потражњу за болничким услугама, а такође и за здравственим осигурањем.David Dranove: T. лево|мини| Председник Линдон Б. Џонсон потписује докуменат оснивања Медикер 30. јула 1965 године председник Линдон Џонсон, Законом о социјалном осигурању из 1965, уноси допуне у социјално осигурање уведено 1935. Здравствена заштита финансирана порезом и доприносима обухвата:
МедикерМедикер, јавни и савезни фонд здравственог осигурања пре свега за примаоце пензија старијих од 65 година, и Медикед, здравствена заштита за најугроженије. Она се финансира само путем савезних, државних и локалних пореза.
Крајем 1960-их, све више осигуравајућих друштава попут Каисера Перманентеа почело је да ограничава избор лекара. Наведени извођачи примарне неге не само да се брину за основну негу, већ и они који раде као дежурни делатници такође одлучују да ли ће се осигураник упутити на (скупље) специјализоване лекаре или у болницу. Многе осигуравајуће компаније су такође почеле давати упутства за лечење својим лекарима на уговору. Такви програми здравственог осигурања су се развили у организације за одржавање здравља . Ово је финансијски и правно подржала Федерална влада Законом о организацији одржавања здравља из 1973. године. Како је медицински напредак захтевао већа улагања од стране пружалаца здравствених услуга, појавили су се у 1970-им и 1980-им годинама велики болнички ланци, попут Hospital Corporation of America (HCA); они су такође развили упутства за лечење за лекаре и медицинске сестре како би болнице радиле ефикасније.
Године 1983. државно здравствено осигурање Медикаре увело је Будући систем плаћања како би трошкове лечења учинио транспарентним и разумљивим и спречио наплату непотребних третмана (подстицање потражње). Након тога, пацијенти се на основу дијагноза и спроведених третмана деле у дијагностички повезане групе. (Diagnosis Related Groups = Дијагностички повезане групе). Дијагностички повезане групе подељене су према економском напору који је потребан за лечење.
1986. између 25 и 37 милиона грађана млађих од 65 година није имало здравствено осигурање.CRS Issue Brief IB87168, Beth C. Fuchs: Mandated Employer Provided Health Insurance, page 4, Washington D.C, 11. Oktober 1988, http://digital.library.unt.edu/ark:/67531/metacrs8517/m1/1/high_res_d/
Приватно здравствено осигурање
Различите врсте приватног здравственог осигурања Већина приватних здравствених осигурања у Сједињеним Државама дозвољава само ограничен избор лекара. Разлог је тај што у принципу не постоји савршено тржиште здравства. Осигураници немају подстицај за штедњу јер су ослобођени трошкова здравствене заштите путем здравственог осигурања (морални ризик). Такође и пружаоци здравствене заштите (лекари, болнице, фармацеутска индустрија итд.) немају подстицај за штедњу. Поред тога, пацијенти углавном немају довољно медицинског знања да би могли сами да процене које су услуге потребне или каквог су квалитета понуђене услуге. 1 мини|Болница заласка сунца Каисер Перманенте у Лос Анђелесу у Калифорнији Модели Управљене неге зато покушавају да комбинују понуду, потражњу и финансирање на такав начин да не дође до аутоматске експлозије трошкова. То се углавном постиже кроз три стратегије: Прва стратегија укључује закључивање уговора са здравственим радницима који су најјефтинији ако је квалитет задовољавајући (селективно уговарање). Подстицаји на економичност (иновативни подстицаји) сачињавају другу стратегију: Пацијенти често морају да изврше додатна плаћања за лечења како их не би олако узимали. Лекари и медицинске сестре често примају бонусе ако упуте што мање пацијената специјалистима или болницама. Трећа стратегија је процена историја пацијената, тако да се може наћи најјефтинија терапија („преглед употребе“). Поред организација за одржавање здравља, модели управљане неге укључују и префериране организације које пружају услуге .
Такозване Организације за одржавање здравља (ХМО) уговорно су обавезне да својим добровољним члановима пружају амбулантне, болничке и, у неким случајевима, стоматолошке услуге. Трошкови третмана давалаца услуга такође се сносе под условом да су део мреже уговорних партнера. Месечни допринос је фиксан и не зависи од коришћења услуга. Само у изузетним случајевима покрива се лично део трошкова. Један од главних провајдера је Каисер Перманенте, који такође има своје клинике. ХМО имају годишњи буџет на основу кога се заснивају доприноси за осигураонике. Предност овог пословног модела је у томе што су трошкови нижи због синергијских ефеката . ХМО издају принципе лечења својим уговорним партнерима, а њихово поштовање се такође надгледа. Недостатак је тај што осигураника лече само лекари и клинике које припадају одговарајућој мрежи.
Тржишни удео ППО-а (Преферред Провидер Органисатионс) значајно се повећао од 1990-их. У 2002, ППО су већ достигле 52% тржишног удела.Health Affairs: Robert E. Hurley, Bradley C. Strunk und Justin S. White: The Puzzling Popularity Of The PPO, Ausgabe 23 Nummer 2 (2004), page 56–68, (englisch, abgerufen am 8. November 2009) Овај пословни модел такође надокнађује трошкове које нису настали од стране уговорних лекара и уговорних клиника. Међутим, осигураник сноси мањи део трошкова у случају лечења од стране уговорних лекара или уговорних клиника.
Супротно томе, конвенционалне компаније за здравствено осигурање немају ограничења у избору лекара. Код ових здравствених осигурања покривање трошкова је мање регулисано, међутим доприноси осигурања су већи него за ХМО и ППО. Традиционалне компаније за здравствено осигурање још увек су могле да држе тржишни удео од 3%.
Осигурање од стране послодавца
Преглед мини|Удео приватних здравствених осигураника у процентима