мини|Поморска борба са берберским гусарима Лоренцо а Кастро, . мини|Барбарија Јана Јансона приказује обалу северне Африке, подручје познато у 17. веку као Барбарија. . мини|Британски морнари се укрцавају на алжириски гусарски брод мини|Човек из берберских земаља мини|Берберски Гусар, Пјер Франческо Мола 1650. Берберски пирати, понекад звани берберски гусари или османски гусари, били су муслимански пирати и корсари који су оперисали с подручја северне Африке, са седиштем првенствено у лукама Сале, Рабат, Алжир, Тунис и Триполи. Ово подручје је у Европи било познато као Берберска Обала, по њеним староседеоцима, Берберима. Њихова грабежљивост се ширила читавим Средоземљем, јужно дуж Атлантског приморја западне Африке и у северни Атлантик, чак до севера до Исланда, али су првенствено деловали у западном Медитерану. Осим што су пленили трговачке бродове, бавили су се рацијама (), харањима европских приморских градов и села, углавном по Италији, Француској, Шпанији и Португалији, али и на Британским острвима, Холандији и Исланду. Главна сврха њихових напада били су робови потребни за османску трговину робовима, као и за опште арапско тржиште у северној Африци и на Блиском истоку. Робови у Барбарији могли су бити различитих националности и различитих религија, попут хришћанске, јеврејске или муслиманске.
Иако су се такве рације догађале убрзо након муслиманског освајања Пиринејског полуострва 710-их, изрази „берберски гусари“ и „берберски пирати“ обично се примењују на пљачкаше активне од 16. века надаље, када су се учесталост и домет напада трговаца робљем повећали. У том периоду Алжир, Тунис и Триполи доспели су под суверенитет Отоманског царства, било као провинције под директном управом, било као аутономне области познате као Бербарске државе. Сличне рације извршаване су из Салеа и других лука у Мароку.
Берберски гусари заробили су хиљаде трговачких бродова и вршили учестале упаде у приморске градове. Због тога су становници напуштали своја некадашња села дуж обала у Шпанији и Италији. Између 100.000 и 250.000 Иберијанаца поробљено је овим упадима. Рације су представљале такав проблем да су се приморске области ретко насељавале све до 19. века. Између 1580. и 1680. године говорило се да су гусари поробили око 850.000 људи, а од 1530. до 1780. године чак 1.250.000 људи било је поробљено. Међутим, ове бројке је довео у питање историчар Давид Ерл. Неки од ових гусара били су европски изопштеници и преобраћеници (одметници) као што су Џон Ворд и Зимен Дансекер. Хајрудин Барбароса и Оруч-Реис, турска браћа Барбароса, која су почетком 16. века преузела контролу над Алжиром у име Османлија, такође су били озлоглашени гусари. Европски гусари донели су напредне технике једрења и бродоградње на берберску обалу око 1600. године, што је омогућило гусарима да прошире своје активности на Атлантски океан. Ефекти берберских рација досегли су врхунац почетком и средином 17. века.
Дуго након што су Европљани напустили бродове на весла, у корист једрењака који су носили тоне моћних топова, многи ратни бродови Барбари били су галије које су превозиле стотину или више борбених људи наоружаних абордажним сабљама и лаким оружјем. Берберске морнарице нису биле борбене флоте. Када би угледали европску фрегату, бежали би.
Обим активности гусара почео је да се смањује у другом делу 17. века, пошто су моћније европске морнарице почеле да приморавају берберске земље да склапају примирја и престану да нападају њихове бродове. Међутим, бродови и обале хришћанских држава без тако ефикасне заштите наставили су да трпе све до почетка 19. века. Након Наполеонових ратова и Бечког конгреса 1814–15, европске силе су се сложиле да је потребно у потпуности сузбити барбарске гусаре и претња је углавном обуздана. Догађали су се повремени инциденти, укључујући два рата између Сједињених Држава и берберских држава, све док коначно није све завршено са француским освајањем Алжира 1830. године.
Историја Године 1198. проблем берберског гусарења и узимања робова био је толико велик да су Тринитаријци, верски ред, основани да би сакупљали откупнине, па чак и да себе нуде као откупнину за заробљене и натеране у ропство у северној Африци. У 14. веку туниски гусари постали су довољна претња да изазову француско-ђеновски напад на Махдију 1390. године, познат и као „ Бербарски крсташки рат “. Морискоси изгнани приликом Реконкисте и гусари са Магреба прикључивали су се њиховим редовима, али тек ће ширењем Османског царства и доласком корсара и адмирала Кемала Реиса 1487. године берберски гусари постати права претња поморској трговини европских хришћанских народа. мини|Британски капетан сведочи невољи хришћанских робова у Алжиру, 1815. Током Америчке револуције пирати су нападали америчке трговачке бродове у Медитерану. Али, 20. децембра 1777. године, марокански султан Мухамед III издао је декларацију којом је Америку признао као независну земљу и изјавио да амерички трговачки бродови уживају безбедан пролаз у Средоземље и дуж обале. Односи су озваничени мароканско-америчким уговором пријатељства потписаним 1786. године, који важи за најстарији непогажени споразум између Америке и неке стране, силе.
Још 1798. године Тунишани су напали острво у близини Сардиније, а више од 900 становника одведено је у ропство.
16. век мини|Битка код Превезе, 1538. Од 1659. године, ови афрички градови, иако званично део Османског царства, заправо су били војне републике које су бирале властите владаре и живеле од ратног плена заплењеног од Шпанаца и Португалаца. Постоји неколико случајева сефардских Јевреја, укључујући Синан-Реиса и Шамуила Палаша, који су се, бежећи из Иберије, окренули нападу на трговачко бродовље Шпанског царства под османском заставом, профитабилном стратегијом којом су се светили за верски прогон током Инквизиције.
Током првог периода (1518–1587), беглербегови су били султанови адмирали, командовали су великим флотама и изводили ратне операције у политичке сврхе. Били су ловци на робове и њихове методе су биле свирепе. После 1587. године једини циљ њихових наследника постао је пљачка, како на копну тако и на мору. Поморске операције изводили су капетани тј. реиси (тр. Reis), који су формирали класу или чак корпорацију. Крстарице су опремали инвеститори, а њима су заповедали реиси. Десет посто од вредности награда је приношено паши или његовим наследницима, који су имали титуле аге или дахије или бега. мини|Берберски гусари често су нападали Корзику, што је за исход имало подизање многобројних Ђеновских кула. 1544. Хајрудин је заузео острво Искија, узимајући 4.000 затвореника, а поробљавајући око 2.000-7.000 становника града Липари. 1551. Торгут-Реис је поробио цело становништво малтешког острва Гозо, између 5.000 и 6.000 њих, шаљући их у османску Триполитанију. Године 1554. гусари под Тургут-Реисом опљачкали су Виесте, обезглавили 5.000 његових становника и отели још 6.000.
17. век мини|Француски брод и берберски гусари, аутор Аерт Антониш, Важна против-мера спроведена је 1607, када су Витезови Светог Стефана (под командом Јакопа Ингирамија) опљачкали град Бона у Алжиру, убивши 470 и узевши 1.464 заробљеника. Ову победу обележава низ фресака које је Бернардино Поћети насликао у Сали ди Бона Палате Пити у Фиренци. Године 1611. шпанске галије из Напуља, са пратњом галија Малтешких витезова, опљачкале су острва Керкенах близу обале Туниса и однели скоро 500 муслиманских заробљеника. Између 1568. и 1634. витезови Светог Стефана можда су заробили око 14.000 муслимана, при чему је можда једна трећина била отета у копненим налетима, а две трећине са заузетих бродова. мини|Битка између француског линијског брода и две галије берберских гусара мини|Рад Мерцедаријанаца састојао се из откупљивања хришћанских робова које су држали муслимани, Histoire de Barbarie et de ses Corsaires, 1637. Ирска је била изложена сличном нападу. У јуну 1631. године, Мурат-Реис, са гусарима из Алжира и наоружаним трупама Османског царства, упао је на обалу у мало лучко село Балтимор у округу Корк . Заробили су готово све сељане и одвели их у ропство у северној Африци. Затвореници су били предодређени за разне судбине - неки су проживели животе оковани за весла као галијски робови, док су жене дуге године проводиле као конкубине у харемима или унутар зидова султанове палате. Само двоје од ових заробљеника су се вратили у Ирску.
Речено је да је више од 20.000 заробљеника затворено само у Алжиру. Богати су често могли да се ослободе откупнином, али су сиромашни били осуђени на ропство. Њихови господари би им повремено дозволили да се ослободе преобративши се у ислам. Дугачак је списак добростојећих људи, не само Италијана или Шпанаца, већ и немачких или енглеских путника на југу, који су једно време били заробљени. мини|Окршај између енглеског брода и пловила берберских гусара мини|Лив Питерс Верскајер, Холандски бродови бомбардују Триполи у казненој експедицији против берберских гусара, 1675. године ескадрила краљевске морнарице, коју је предводио Сер Џон Нарбороу, осигурала је дуготрајни мир с Тунисом, а након што су бомбардовали град да би га учинили послушним, и са Триполијем.
18. – 19. век мини|Капетан Вилијам Бејнбриџ одајепочаст алжирском Дахији, око 1800. Пиратство је био довољан проблем да су неке државе кренуле да се баве прикупљањем откупнина. У Данској, „Почетком 18. века новац се систематски прикупљао у свим црквама, а држава је основала такозвани „ропски фонд“ (slavekasse) 1715. Средства су такође осигуравана кроз обавезну дажбину коју су поморци плаћали за осигурање. Ова установа откупила је 165 робова између 1716. и 1736. “ Peter Madsen, "Danish slaves in Barbary", Islam in European Literature Conference, Denmark „Између 1716. и 1754. заробљено је 19 бродова из Данско-Норвешке краљевине са 208 људи; пиратство је стога представљало озбиљан проблем за данску трговачку флоту.“
До Америчке Декларације независности 1776. године, британски уговори са северноафричким државама штитили су америчке бродове од берберских гусара. Мароко, који је 1777. године био прва независна држава која је јавно признала Сједињене Државе, 1784. године постао је прва сила берберске обале која је заузела амерички брод након што је та држава постигла независност . Претња од берберског гусарења довела је директно до оснивања Америчке морнарице у марту 1794. Иако су Сједињене Државе осигурале мировне уговоре са државама берберске обале, биле су дужне да плаћају порез за заштиту од напада. Та обавеза била је тешка: 1800. године исплате откупа и данак берберским државама износиле су 20% годишњих издатака савезне владе Сједињених Држава . десно|мини|Бомбардовање Алжира од стране лорда Ексмута августа 1816. године, Томас Луни Берберске државе имале су потешкоћа при обезбеђивању свеопштег поштовања потпуне забране отимања робља, јер је то традиционално било од централног значаја за северноафричку економију. Робове су и даље заробљавали трговци робљем пљачкајући мање заштићене народе. Алжир је након тога обновио ту праксу, мада у мањој размери. Европљани су на конгресу у Ахену 1818. разговарали о могућој одмазди. 1824. године британска флота под адмиралом Сер Харијем Нилом бомбардовала је Алжир. Активност гусара са седиштем у Алжиру није у потпуности престала све док Француска није освојила државу 1830. године.
Робови Берберски робови Према Роберту Дејвису, између 1 милиона и 1,25 милиона Европљана заробили су гусари берберске обале и продали их као робове у северној Африци и Османском царству између 16. и 19. века., Research News, Ohio State University Међутим, да би екстраполирао број до којег је дошао, Дејвис претпоставља да је број европских робова које су заробили берберски пирати био непромењен током 250 година, наводећи да:
мини| Пазар робова у Алжиру, 1684