Марко Поповић (Ужице, 7. фебруар 1944 — Београд, 20. август 2020) био је српски археолог и универзитетски професор.

Поповић је био један од водећих ауторитета за српско средњовековље, објавио је 280 публикација, од чега преко 19 монографија. Предавао је на неколико факултета у земљи и иностранству. Био је члан-оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и председник Српског археолошког друштва.

Биографија Рођен је у угледној ужичкој породици. Његов отац и деда имали су успешну столарску радионицу односно фабрику паркета и ролетни. Породица је по завршетку рата имала потешкоћа због подршке Југословенској војсци у отаџбини.

Завршио је основне а потом и магистарске студије са темом Две црквене грађевине 11-12. века y околини Требиња и докторирао 1980. са дисертацијом Настанак и развој фортификације Београдске тврђаве на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за археологију.

Преко педесет година је радио као археолог на разним утврђењима и сакралним објектима. Учествовао је у низу археолошких истраживања у Србији и региону, као вођа ископавања или члан тима.

thumb|200px|Марко Поповић у посети Јерусалиму thumb|200px|Поповић са скицом Тврђаве Ново Брдо; др Поповић је утврдио да је тврђава аутентични архитектонски подухват српских владара и градитеља.

Посебно је заслужан за археолошке радове на Тврђави Ново Брдо током којих је утврђено да се не ради, како се раније мислило, о византијском наслеђу, већ аутентичном архитектонском подухвату српских владара.

Руководио је ископавањима на Београдској тврђави, Тврђави у Смедереву и Расу.

Кроз своје радове разјаснио је недоумице које су постојале у археолошкој науци везане за Манастир Студеницу, Манастир Милешеву и цркву Светог Николе на Новом Брду. Дошао је нових сазнања о граничном подручју између Византије, Бугарске и Србије у раном средњем веку, са тврђавом Рас изнад Пазаришта и Градином у Врсеницама код Сјенице као епицентрима политичких и војних дешавања.

Поповић је био активан на обнови ентеријера зграде Народне Скупштине, након штете која је нанета током демонстрација 5. октобра 2000. у Београду.

Поред археолошког рада, Поповић је дао значајан допринос развоју хералдике и сигилографије (науке о изради и употреби печата на повељама и писмима).

Активно се бавио популаризацијом науке, пре свега кроз књиге Приватни живот у српским земљама средњег века и Свакодневни живот у средњовековној Србији издавачке куће „Клио”, као и научнопопуларне едиције Овако се живело Креативног центра.

Године 1993. као гостујући професор одржао је циклус предавања на СНРС (Centre nationale de recherches sciantifique) у Паризу.

Био је научни саветник Археолошког института у Београда, чији је члан био од 1976. до пензионисања.

Обављао је функцију председника Српског археолошког друштва (1987−1990), председника управног одбора Завода за заштиту споменика културе града Београда, Комисије за споменике од изузетног значаја и српска културна добра у иностранству при Министарству културе (2008−2013). Такође је био члан одбора за историју Босне и Херцеговине САНУ.

Као познавалац Београдске тврђаве, радио је на стварању анимације, 3Д приказа и макета тврђаве.

Аутор је око 280 публикација, од чега 19 монографија. Пре смрти приредио је за штампање још две монографије: Утврђења средњовековног града Новог Брда (са Горданом Симић) и Манастир Шудикова у Будимљи (са Даницом Поповић).

Као аутор и уредник писао је за неколико новина и магазина у Србији а у периоду 1988—1990 био је уредник Гласника Српског археолошког друштва.

Написао је више одредница у Лексикону српског средњег века (1999) и Српској енциклопедији, I-III

Био је изразито против мегаломаније, митова и научно неутемељених закључака колега у историјској или археолошкој науци.

У Новембру 2020. на Калемегдану је постављен новооткривени сачувани део скулптуре Пашка Вучетића Споменик Карађорђу на Калемегдану назван Слепи гуслар, који је чинио саставни део композиције споменика који је срушен у Првом светком рату. На откривању споменика званичници су објавили да је споменик пронађен захваљујући др Поповићу у депоу Музеја града Београда, као и да је од њега потекла иницијална идеја за поновно постављање новооткривеног споменика.

Поповић је био члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, коме је поклонио ретке и старе књиге из библиотеке својих предака.

Руковођење значајнијим археолошким истраживањима thumb|200px|Поповић је водио археолошка ископавања на Београдској тврђави неколико деценија и важио је за водећег познаваоца локалитета Београдска тврђава, од 1968. до 2014. Руковођење Научноистраживачким пројектом за Београдску тврђаву од 1981. до 2003. Смедеревска тврђава, до 1981. Тврђава Рас, од 1972. до 1995. Градина у Врсеницама - касноантичко и раносредњовековно утврђење, од 1995. до 2001. Манастир Студеница, од 1989. до 2014. Ново Брдо - средњовековни утврђени град од 2015. до 2016. Бачка тврђава Браничево

Касноантичка утврђења у југозападној Србији:

Јужац Шароње Калудрађ Рогатац Златни Камен Рамошево Островица

Сакралне грађевине:

Манастирских комплекса Паник и Св. Петар де Кампо код Требиња Манастир Павловац Манастир Св. Варваре на Рељиној градини код Новог Пазара Комплекса манастира Студеница Куманица на Лиму

Награде Октобарска награда града Београда,са групом аутора, 1974. Октобарска награда града Београда, са групом аутора, 1976. Октобарска награда града Београда, за монографију о Београдској тврђава, 1983. Награда града Новог Пазара, 1985. Награда града Ужица „С. Пенезић – Крцун”, 1989. Априлска награда града Београда, за монографију Комплекс средњовековне митрополије у Београду, 2005. Орден Круне I степена, краљевски дом Карађорђевића, 2018. Велика повеља града Ужица, за заслуге и дела које доприносе укупном развоју Града, 2019. Сретењски орден III степена, Република Србија, 2020.

Библиографија Монографије Маглички замак Историја Београда, коаутор, 1974. Београдска тврђава, 1982. Стари град Рас, 1987. Историја Ужице, 1989. Ужички град, 1995. Хералдички симболи на јавним здањима Београда, 1997. Тврђава Рас, 1999. Средњовековна утврђења y Србији / Fortifications in Serbia, коаутор са Горданом Симић, 2003. Комплекс средњовековне митрополије у Београду, коаутор са Весном Бикић, 2004. Црква Ce. Николе у Станичењу, коаутор ca С. Габелић, Б. Цветковићем и Б. Поповићем, 2005. Градина и Врсеницама - касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, коаутор ca В. Бикић, 2009. Историја приватног живота y Срба од средњег века до савременог доба, коаутор ca М.Тимотијевић и М. Ристовић, 2011. Маглички замак, 2012. Смедеревски град, 2013 Манастир Студенца-археолошка открића, 2015. Daily life in Medieval Serbia, коаутор, 2016. Црква Светог Николе - Катедрала града Новог Брда, 2018. Почеци барокне војне архитектуре на Београдској тврђави, 2019. Утврђења средњовековног града Новог Брда, коаутор са Горданом Симић, 2020.

Са супругом, византологом Даницом Поповић написао је:

Манастир Куманица на Лиму, 2004. Испоснице манастира Милешева Мироточиви гроб Светог Симеона у Студеници Келије манастира Св. Николе у Дабру Гробови црквених поглавара у манастиру Манастир Шудикова у Будимљи, 2020.

Написао је и две мале монографије за школску децу:

Одбрана и војевање, 2008. Двор владара u властеле, 2011.

Студије, чланци, прикази

Референце

Спољашње везе Свакодневни живот Срба у средњем веку Профил др Поповића на Academia ИН МЕМОРИАМ - ОДЛАЗАК АРХЕОЛОГА МАРКА ПОПОВИЋА: Педантан чувар баштине („Вечерње новости”, 22. август 2020)

Категорија:Рођени 1944. Категорија:Умрли 2020. Категорија:Ужичани Категорија:Српски археолози Категорија:Професори Филозофског факултета Универзитета у Београду Категорија:Чланови Српског археолошког друштва Категорија:Оснивачи и чланови Адлигата