Обалска артиљерија () је врста артиљерије намењена за дејство по непријатељским и садејство са властитим поморским снагама у обалском подручју, за ватрена дејства и подршку у противдесантној одбрани, и за дејства по непријатељским и подршку властитих снага на обали.Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр.206-210.

Наоружана је оруђима за гађање бродова, има јединице за извиђање, осматрање, осветљавање и везу, неопходне за командовање и дејство. Обалска артиљерија има и делове противавионске и земаљске артиљерије, запречна средства у ваздуху и на мору, као пловне јединице и друга средства за допуну дејстава и заштиту главног наоружања. Може бити непокретна, стационарна (уграђена у фортификацијске објекте сталног типа) или покретна (железничка, самоходна и са другом вучом). У неким државама јединице обалске артиљерије припадају КоВ, а у другим РМ.

Историја

Епоха глатке артиљерије

У 14. и 15. веку На европским обалама приморске тврђаве и градови су већ у 14 веку наоружани артиљеријом: Дубровник је већ 1378. био наоружан бомбардама. Средином 15. века непокретна обалска артиљерија имала је најтежа артиљеријска оруђа: Цариград се 1453. бранио топовима калибра 64 цм, цеви дужине 5 м, каменог ђулета тежине 360 кг. Слична оруђа постојала су и у италијанским приморским градовима. По намени, и ова артиљерија имала је обележје обалске артиљерије, али се оруђа нису разликовала од опсадне и тврђавске артиљерије.Оруђа су постављана у казамате, или позади грудобрана на бедемима и кулама, а на отвореној обали позади земљаног грудобрана. Оруђа великог калибра могла су испалити неколико зрна на дан, на даљину око 400 м. Ефикасност ватре била је мала.

Од 16. до средине 19. века Развој обалске артиљерије напредовао је са усавршавањем процеса производње и централизацијом државне власти у 16. веку. Технички се приближава бродској артиљерији, а калибром је превазилази. Балистичке особине артиљеријских оруђа Шпаније, Француске и Русије у основи су једнаке. У периоду 1689-1786. употребљавани су дуги топови од 36, 24, 18, 12 и 10 фунти (калибра 17, 15,13.5 и 11 цм), ефикасног домета 200-400 м (којима су пробијани бокови брода), и мерзери мање прецизности, којима су гађане палубе. Крајем 18. века оруђа добијају дрвени лафет покретан око централног стожера, а за елевацију цеви користи се квадрант (угломер). Ударно дејство пуног каменог и гвозденог ђулета било је слабо, па су употребљавана усијана (запаљива), везана (дупла) зрна за ломљење јарбола и цепање једара брода, и картеч против посаде брода. Из мерзера гађало се разорним бомбама и гранатама.

Око 1830. Француска уводи Пексанова обалска оруђа од 80 фунти (калибра 22 цм) са разорним бомбама веома снажног дејства на дрвене бродове: та оруђа убрзо усвајају британска, немачка и руска обалска артиљерија. Средином 19. века уведен је гвоздени лафет са кочницом трзања на трење и елевацијом 30-45 степени, што убрзава гађање, а уведени су и даљинари (за узимање елемената за гађање); домет топова повећан је на 3-5 км, али због мале вероватноће погађања борба се и даље водила на даљинама до 1.000 м, а картечом на 5-600 м. Мерзери су имали домет 1.2-1.5 км. Кад је обалска артиљерија добила разорне гранате, флота је избегавала борбу на малим даљинама (до 2.5 км).

Епоха олучне артиљерије

Од средине од краја 19. века Појавом оклопљеног ратног брода 1860, проблем пробијања његовог оклопа решен је олучним оруђима каја су уведена до 1880, али и даље се употребљавају и глатка оруђа. После 1880. технички развој обалских топова сличан је развоју топова бродске артиљерије. Због увођења бочног оклопа и даље се развијају хаубице и мерзери великог калибра за гађање бродских палуба. Ојачавају се цеви, усавршавају затварачи и муниција(дугуљасте, разорне и панцирне гранате, малодимни барут), уводе се лафети са окретањем од 360 степени и брзометна оруђа усавршених нишанских справа. Због веће ефикасности бродске артиљерије, фортификације обалске артиљерије граде се од бетона и челика, профил објеката спушта се на ниво земљишта и камуфлира. Тешка и средња оруђа постављају се у казамате форова, у куполе и топовске куле, отворено на бедемима форова иза грудобрана или парапета, заштићена јаким челичним штитовима или на ишчезавајућим лафетима.

Литература

Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр.206-210.

Категорија:Артиљерија