Доминикански самостан Светог Крижа на Чиову је римокатолички манастир са црквом саграђен у 15. веку, посвећен Светом Крсту. Воде га доминиканци. Заједно са самостанском црквом чини целину која је заштићено културно добро. Самостан је природном смрћу фратара напуштен 1852. године и од тада није био у функцији све док ходочасничким с краја 20. и с почетка 21. века нису ово заборављено хрватско светиште поново оживеле, молитвама, ходочашћем и чашћењем кипа Светог Крижа, што је постала традиција жупне заједнице у Далмацији.ZELIĆ, D. (2007) Nekoliko priloga povijesti umjetnosti 15. stoljeća u Trogiru:Samostan sv. Križa na Čiovu, zlatar Matej Pomenić i kapela sv. Jeronima u katedrali sv.Lovre. Peristil, 50, 63.-80 Положај Самостански комплекс Светог Крижа се налази на адреси Трг Николе Милиновића 1, на локалитету званом Чићманова њивица (Zizmana Gniviza) у насељу Арбанија на острву Чиово, у Општини Трогир у Републици Хрватској.

Самостану се може прићи путем са копна (острва) или бродићем са мора. Некада се до самостана из Трогира долазило искључиво морем јер је некадашњи пут ишао подаље од самостана, преко хриди Чиова.

Заштита Самостан Светог Крижа данас је у Хрватској заведен под ознаком З-3492 као непокретно културно добро - појединачно, правни статус заштићена културног добра, класификовано као "сакрално-профана градитељска баштина". Није под УНЕСКО-вом заштитом. Историја Оснивање доминиканског самостана Светог Крижа на острву Чиово непосредно је вазана за покрет обнове доминиканског реда у 15. и 16. веку.N.N. (1982) Čiovski Sveti Križ. Jasna zraka, 5-8, 9-11. Након оснивања доминиканског реда 1216. године, у првих стотинак година он је имао 18 провинција (редовничких покрајина) и у 620 самостана око 12.000 чланова, да би настао период осипања духовника, из више разлога:

природни замор доминиканског реда након наглог успона реда, велика епидемија Црне куга која је 1348. готово преполовила европско становниство, начинивши пустош у самостанским заједницама, стогодисњи рате (1337 -1453) између Француске и Енглеске који је економски осиромађио и бројчано опустођио најнапредније и најбројније самостане и провинције; именовање најспособијих духовника бискупима или њихово узимање у црквену службу итд. Почев од краја 14. века, доминикански ред је постепено надокнађивао велике бројчане губитке и поновно ухватио корак развоја на разним подручјима. Вођен снажним деловањима генерала (врховног старешине) реда Рајмунда из Капуе (1380 -1399), који је дошао до идеје да у свакој провинцији реда оснује барем по један самостан примарног духовничког деловања у којима би духовници живели по првобитној замисли, он је тим повратио основну идеју оснивача реда и тако повратио некадашњи углед и бројност доминиканаца.

На појаву доминиканаца у Далмацији утицала је духовничка реформа из Венеције, која се брзо проширила како због географских близина тако и због тога што се Далмација од 1409. године нашла у саставу Млетачке републике. Захваљујући Николи Милиновићу из Трогира, који је у родном граду ушао у доминикански ред. Старешине су га, захваљујући помоћи трогирске градске општине од 50 лира, послале на студије у Италију. По завршеном школовању, код њега се јавиала жеља да духовнички живот пренесе и у властиту редовничку покрајину. У договору с трогирским градским властима, на севеној страни острва Чиова, на месту званом Зизмана Гнивиза, од млетачке владе затражио је комад пустог, неплодног и ненастањеног земљиста дужине 15 и ширине 10 трогирских вретена, како би на њему основао један самостан строгог редовачког опслуживања. Његова молба је ускоро била повољно решена, па је дужд Францеско Фосцари (1423-1457) 7. маја 1432. издао одобрење у облику повеље упућене трогирском кнезу Мадалену Контарену и трогирској власти.

Пошто је за оснивање самостана било неопходно одобрење Папе, Милиновић је и то издејствовао,Archivum Secretum Vaticanum, Registra Supplicum, 337, f. 42r. па је Папа посебном булом овластио трогирског бискупа доминиканца Тому Паруту Томасинија да дозволи оснивање самостана на Чиову, што је он и учинио, и 22. јуна 1432. године дао Милиновићу сва потребна овлашћења за градњу новог самостана.Archivum Secretum Vaticanum, Registra Suplicum, 277, ff. 292v-293r.Gargan, Lo studio teologico e la biblioteca dei domenicani a Padova nel Tre e Quattrocento, Pa dova, Edit- rice, Antenora, 1971., str. 53-54Eubel Hierarchia catholica medii aedi editiv altera. Monasterii 1913., str. 74, 404, 490, 509.

Градња цркве и самостана одмах је почела 1432. године, али због недостатка материјалих средстава није напредовала довољно брзо. Незна колико је градња трајала, али се претоставља да је самостан завршен до средине 15. века, што индиректно потврђује један документ млетачке владе издан 1458. године чиовским фратрима у коме се изричито спомињу њихова црква и самостан као већ саграђени.AGOP XIV liber HHH, f. 181. Usp. bilj. 27. Црква и смостан посвећени су Светом Крижу чија је чудотворна моћ била веома поштована у Далмацији. Самостан је имао 20 духовника.Registrum Provinciae Dalmatiae, vol. II. (1769.-1850), str. 386: rukopis u Arhi- vu Hrvatske dominikanske provincije u Zagrebu.

Са доласком браће доминиканаца доселило се и ново становништво које су наводно довели са собом да би обрађивали самостанско земљиште. Наиме, чиовски доминиканци поседовали су многе земље не само у околини самостана, већ и другде на Чиову. Један мали рт на јужној обали острва поред хридине Орлице и околне земље забележен је у катастру из 1830. као њихово власништво, а рт се називао Пунта Санта Кроке (Punta Santa Croce). Самостан је имао и поседе на копну, у Великом трогирском пољу и велики рибњак на Пантану.BADURINA, A. (1978) Uloga samostana u urbanizaciji jadranske obale. Peristil 21, Zagreb, 131.-134.ŠIMUNOVIĆ, P. (1986) Toponomastička stratigrafija na istočnojadranskom prostoru. Suvremena lingvistika, sv. 15, br. 27. 153 Тако су временом недалеко од самостана средином 15. века изграђене куће прво засока а онда села Арбанија. У неким је документима село забележено под именом Албанија. Тако је уписано и на мапи аустријског катастра из 1830., као и на Археолошкој карти Солина и околине из 1894. године.JELIĆ, L., BULIĆ, F., RUTAR, S. (1894) Vodja po Spljetu i Solinu. Zadar. За ово становништво тврди се да су пореклом Албанци, који су пребегли из Албаније под најездом Турака, али и ратовали за Мелетачку републику.

Будући да су чиовска браћа доминиканци били поборници строгог начина духовничког опслуживања, нису смели јести месо него су се хранили биљним храном и млечним производима. У ту су сврху били присиљени држати одређени број коза и оваца од којих су добијали млеко. 250px|мини|Оснивач и први старешина чиовског самостана и цркве Николе Милиновић сахрањен је на отвореном простору испред цркве. На овом простору касније је настало гробље духовника и становништва Жедног и Арбаније. Оснивач и први старешина чиовског самостана и цркве Николе Милиновића умро је 11. јула 1451. године и по властитој жељи сахрањен је на властитој зељи, испод ногу браће на отвореном простору испред цркава. Његова духовничка браћа су на великој каменој надгробној плочи урезала његов лик са натписом: LAPIS HIC TEGIT OSSA VEN. FR<AT>RIS. NICOLA!. MILINOVICH. PRIMI. FVNDATORIS. AC. PRIORIS HVIVSCE S<AN>CTE. CRVCIS. CONVENTVS. QVI III. YD: IVLII MCCCCLI DIEM CLAVSIT<SV> VM.AGOP XIV, liber HHH, f. 207r.

До почетка 18. века број фратара у самостану са око 15 до 20 особа постепено се смањива, и пратио је пад бројног стања у провинцији Далмацији, до 1807. године. У француским окупацијама спао је на свега два духовника. Тако је остало и у следећих десетак година. За разлику од других од многих других самостана - овај самостан није национализиран или насилно укинут од власти, него се као духовничка заједница једноставно угасио на природан начин због недостатка духовника.

На даљу судбину чиовско самостана утицала је одлука провинђала Дубровчанина Рајмунда Гуцетијаа од 5. јула 1851. да је младе духовнике боље слати у Италији где за њихово васпитање и школовање постоје бољи услови него на Чиову. Био је то „смртни ударац” чиовском самостану, који је званично престао са радом 1852. године.Stjepan Krasić, DOMINIKANSKI SAMOSTAN SV. KRIZA NA OTOKU ČiOVU (1432.-1852) UDK 726.7:271.2(497.13)(22 Ciovo) 1432/1852 Izvomi znanstveni rad Pontificia Università S. Tommaso, Rim Црква је, и након гашења самостана, као и раније, повремено била коришћена за жупну службу, а у самостанским просторијама је и жупни стан.JURILEO, I. K. (1824), f. 589-592.

До данас је у светишту сачувано обиље заветних дарова околног становништва и ходочасника.RADIĆ, D. (2005.a) Ex voto. Zavjetni darovi u Trogiru i okolici. Trogir. У сакристији је ормар касноготичких стилских карактеристика 495 у коме је некад било смештено мноштво реликвија, које је као и црквени инвентар описао још папински визитатор Агостино Валиер 1579., обилазећи цркву.KRASIĆ, S. (1991) Dominikanski samostan sv. Križa na otoku Čiovu (1432.-1852). PPUD 31, 85-86

Током рата на простору бивше Југославије с почетка 1990-тих година, у међунационалном и међуверском сукобу самостан је претрпео мања оштећења у једном од гранатирања острва Чиова са подручја Дивуља.

Самостански комплекс Самостански комплекс је изграђен на самој стеновитој обали Јадранског мора, у делу острва, званом Чићманова њивица, пратећи конфигурацију терена, и облика мале лука која се налази испред њега. С обзиром на његов широко изложени и изоловани положај према мору и копну самостан је осмишљен као компактна целина, готово као утврђење, посебно његов северни део, директно изложен према мору, за кога се стиче утисак да је попут утврђења, с две куле између којих је велика тераса над морем. 400px|мини|центар|За самостан се стиче утисак да је попут утврђења, с две куле између којих је велика тераса над морем. На такав начин градње утицао је широко изложени и изоловани положај самостана према мору, са кога су га могли напасти гусари и други освајачи.

Дуж северне стране самостана пружа се тераса, са једне стране отворене над морем, тако да су уз њу могли пристајати бродићи. Ретка стилска обележја са спољашње стране самостана налазе се изнад ове терасе. Једно од њих је камени венац с карактеристичним профилом својственим романичком стилу. Над терасом према мору издиже се и камени кип Христа на крсту у облику слова Y - на стаблу с двема гранама готичких стилских карактеристика.

У средишту самостанског комплекса је унутрашње двориште с клаустром окруженом тремом на стубовима са готичким капителима, а источно од комплекса је било гробље у коме су сахрањивани духовници, али и становништво Жедног и Арбаније. Самостанско двориште 250px|мини|Самостанско двориште са клаустером конципирано је као затворени врт, и чврста архитектонска баријера света монаха од кметова и радника који живе и раде ван и око самостана Самостанско двориште окружено тремом који носе стубови са готичким капителима, под терасом и тремом већим је делом поплочано белим и црвенкастим каменим плочама. Над тремом уз цркву пружа се лођа. На осталим странама над тремом су равне терасе са сливницима за одвод вода и пуњење цистерне.

У средишњем делу полочаног простора дворишта налази се круна бунара са грбовима. Један грб припада роду Витури, а на другом је грбу унутар штита крст с атрибутима христовог страдања

Средишњи део самостанског комплекса је клаустер (конципиран као затворени врт, и чврста архитектонска баријера света монаха од кметова и радника који живе и раде ван и око самостана) уз који је на јужној страни саграђена самостанска црква. По просторном решењу клаустар је сличан оном у доминиканском самостану у Трогиру.

Пространи самостански врт који се налази са западне стране пружа се дуж северног оградног зида подигнут изнад самог мора, на гребенима Зизмане Гнивизе. Врт је служио као повртњак, али и као перивој у коме су под крошњама палми монаси могли шетати и медитирати, путељком покривеним сеником. На западној страни врта према луци налазила се кућица за смештај барке.

Хоспициј