Мирјана Мира Бањац (Ердевик, 4. новембар 1929) српска је глумица. Сматра се једном од највећих звезда у историји југословенске и српске кинематографије.
Након петнаест година рада у позориштима, и то највише у Српском народном у Новом Саду, Мира се 1960—их постепено окреће малим и великим екранима, и већ седамдесетих њен уметнички израз доживљава праву експанзију, кроз чак 44 филмска и телевизијска остварења у времену између 1970. и 1979. године. Из тог периода истиче се њена улога у класику Чувар плаже у зимском периоду, која јој је донела славу широм бивше Југославије. Ништа мање радних осамдесетих доживљава врхунац у каријери, углавном са улогама малих људи обичних судбина, фабричких радница, мајки са периферије, а све јаких, несаломивих жена из народа, које граде и носе социјалистички систем. Међу њима се истичу улоге у представи Радован III, у филмовима Лов у мутном, Сјећаш ли се Доли Бел, Варљиво лето ’68, Балкански шпијун, у коме је одиграла своју најчувенију Даницу Чворовић, затим Јагоде у грлу, Вуковар, једна прича, Лепа села лепо горе, Нож и друге. Почетком миленијума упечатљив је њен рад у телевизијским серијама Породично благо и Бела лађа, где је играла врачару Роску, путујући лик из фиктивног универзума Синише Павића, затим у ТВ серијама Казнени простор, Сељаци, Вратиће се роде и Пси лају, ветар носи. Иако у позним годинама, глумица је 2010—их наставила да снима и остварила запажене главне и епизодне улоге у филмовима Бели лавови, Мамарош, Реквијем за госпођу Ј., Бисер Бојане и Концентриши се, баба.
Мира Бањац је током више од седамдесет година стажа добила највеће еснафске награде и признања, првенствено Добричин прстен, Награду Жанка Стокић, Златног ћурана, Статуету Ћуран, Награду Павле Вуисић, Статуету Јоаким Вујић, две Стеријине награде, две Златне арене, Нушићеву награду и друге. О њеном животу и стваралаштву написано је неколико књига, од којих су две најпознатије Мирјана Мира Бањац — Једна једина и Не дај се. Добила је и највеће признање у области уметности и науке АП Војводине и Златну медаљу за заслуге Републике Србије. После смрти Бранке Веселиновић постала је настарија српска глумица, после ње је Рената Улмански.
Младост У једној од њених монографија пише да је Мира Бањац рођена у Ердевику, рано јутро, уз звуке плех−музике ватрогасног оркестра који се нашао испод прозора њене мајке. Глумица је једном рекла да је брак између њених родитеља, Олге и Теодора, склопљен а да се они нису ни познавали — он, потомак српских исељеника у Сједињене Америчке Државе, који не говори српски — она, лепотица из угледне војвођанске породице, која не говори енглески. Теодорова мајка Наталија је довела његову сестру и њега у Србију како би га оженила. Када је Мира имала само четири године, отац се вратио у Детроит, а мајци и њој послао карте да му се придруже, које оне, на наговор Мириних ујака, никада нису искористиле. Након његовог одласка, постало је осетно да је Олга сувишна у кући своје сада већ бивше свекрве, због чега је одлучила да се врати у кућу своје браће, и дође по ћерку када поправи своје прилике. Међутим, чак и када се то догодило и мајка дошла по њу, баба и тетка јој нису дозволиле да поведе Миру са собом. Мира је рекла за бабу да је била изузетно предузимљива жена и да је увече волела коцку, али и да је била велика хохштаплерка, која је згрнула велике паре кријумчарећи виски за време прохибиције. Тетка је говорила четири језика, путовала Европом и упознала малу Мирјану са поезијом. Нажалост, баба и тетка су се толико свађале, да су једини светли тренуци у Мирином детињству биле повремене мајчине посете. Тетка се на крају удала и вратила у Сједињене Државе. Током једне од позоришних турнеја по Америци, Мира је отишла на адресу где је ова живела, само прочитала њено име на вратима, окренула се и отишла. Када је почео Други светски рат па се границе затвориле, Мирина мајка, која је радила у Београду, четири године није видела своју ћерку са друге стране Дунава. Осим за мајку, Мира је била везана и за своју учитељицу, Живку Рађић, која је препознала и неговала њене таленте. У посети селу већ као позната глумица, Мира је од бивше учитељице добила један од најдрагоценијих поклона у свом животу — теглу компота од вишања.
Важила је за дрско и духовито дете. Пред девојчицом од које је тражила да јој позајми бицикл играла је кловна, да би јој се одужила. У школу је, каже, долазила као луда Офелија — са свилом од кукуруза у коси. Истиче да је све то био инат, самоодбрана, њен начин да каже не дам се, упркос свему. Глумица је у својој биографији закључила да јој је детињство било болно, и да никада није желела да врати године.
За време рата петнаестогодишња Мира била је годину дана у културној секцији Прве пролетерске бригаде.Ко је ко у Србији 1991, Београд (1991). pp. 33, текст „Бањац Т. Мирјана“ Тада је из родног Ердевика пешачила пут Трста, и први пут видела море. На војној приредби у Хрватском народном казалишту 1945. године је рецитовала песму о Загребу, анонимног шибеничког војника — тада је први пут крочила на сцену.
Глумачка каријера Током више од 70 година каријере Мира Бањац је играла поред готово свих великих глумачких звезда Југославије. Партнери су јој били Зоран Радмиловић, Данило Бата Стојковић, Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вуисић, Мија Алексић, Бата Живојиновић и многи други. Играла је и уз Радмилу Савићевић, Милену Дравић, Оливеру Марковић, Ружицу Сокић, Секу Саблић, Светлану Бојковић и остале. Деца на филму и телевизији била су јој Соња Савић, Славко Штимац, Аница Добра, Никола Којо, Бранка Пујић, Драган Јовановић и многи глумци и глумице свих генерација.
Мира Бањац је, упркос својој слави и мноштву улога, неретко играла споредне или епизодне улоге. Глумица је истицала да није сујетна, нити би минутажа требало да буде повод за сујету, јер су јој краће улоге некада представљале већи изазов. Наводила је речи свог професора, који је казао да ко не зна епизоду да игра, тај неће знати ни велику улогу; у епизоди, у једном или два кадра, морате да покажете шта знате.
1949—1979: Тридесет година у позоришту Мира је била у првој генерацији глумаца која је завршила Државну глумачку школу у Новом Саду 1950. године, у класи Јурија Ракитина. Њена каријера заправо и јесте започела најпре петнаестогодишњим радом у позоришту. Уз краће ангажмане у позориштима у Сремској Митровици (1949—1951) и Народном позоришту у Бањој Луци (1953—1955), где је играла и у оперетама, радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду (1951—1970).
Филмска и телевизијска глумица постала је тек средином шездесетих година двадесетог века, када је 1964. године добила улогу у ТВ филму Бој на Косову, раме уз раме са Мијом Алексићем, Оливером Марковић и Даром Чаленић, тада великим југословенским звездама. Негде у исто време, 1967. године, још увек млада глумица добила је своје прво велико признање, Стеријину награду за представу Трактат о слушкињама. Соја Јовановић јој је крајем деценије поверила две улоге — главну у филму Пусти снови, и улогу Персе Мицић у популарној комедији Силом отац, са Миодрагом Петровићем Чкаљом.
Године 1970. прешла је у Београд и постала члан Атељеа 212. Она каже да је њен живот истински почео тек тада, а да је све пре тога већином била велика мука кроз коју је пролазила сама. Почетком седамдесетих играла је мање улоге у ТВ серијама Рођаци, С ванглом у свет и Село без сељака, и главне у филмовима мање продукције — Не газите мушкатле и Један ујак Хојан. Највећи успех у то време глумица је заправо имала у позоришту, када је најпре 1970. најпре добила још једну Стеријину награду, а затим 1972, за извођење у представи Село Сакуле, а у Банату у продукцији Српског народног позоришта и Статуету Ћуран на Данима комедије у Јагодини. Крајем децембра 1973. у Атељеу 212 почиње да игра Катицу у Радовану III. Она је Радованова ћерка, од које је отац у недостатку сина направио мушкарачу, која вози хладњачу и звижди за девојкама. Целокупна постава, предвођена Зораном Радмиловићем, учинила је овај комад једним од најгледанијих у Југославији. Године 1974. играла је споредну улогу у филму Жута са Ружицом Сокић, и мању улогу у ТВ серији Камионџије. Две године касније гостовала је на телевизији у програму Образ уз образ, који је водила већ тада прослављена Милена Дравић, заједно са својим тада мање познатим супругом, Драганом Николићем. Исте године појавила се и у ТВ серији Позориште у кући 2. Уследио је хорор филм Кичма редитеља Влатка Гилића, па драма Хитлер из нашег сокака и насловна улога у ТВ серији Марија, у којој су је шишали до главе, и за коју је добила први милионски уговор. Глумица се касније присећала да јој је Марија дуго била омиљена улога, и да су, у термину када се емитовала, улице широм Југославије биле празне.
Напокон 1976. година Мира је добила највећу улогу у својој дотадашњој каријери, и то споредну — као Спасенија Пашановић у класику Чувар плаже у зимском периоду, где је играла мајку главног јунака. Овај филм Горана Паскаљевића, рађен према сценарију Гордана Михића, проглашен је за српско културно добро од великог значаја. Наредне године, за лик Милеве у филму Не нагињи се ван глумица је овенчана наградом Златна арена за најбољу споредну женску улогу на Филмском фестивалу у Пули. Крајем седамдесетих Мира је играла још и у драми Како упокојити вампира, по сценарију Борислава Пекића, и у комедији Радио Вихор зове Анђелију.
1980—1989: Балкански шпијун и Варљиво лето Почетком осамдесетих игра епизодне улоге у биоскопском хиту Мајстори, мајстори и у ТВ серији Врућ ветар, а затим главну у комедији Лов у мутном. Године 1981. добија Златну арену за најбољу главну женску улогу као новинарка Јованка која прави репортажу о учесницима народноослободилачког рата у Срему, у филму Широко је лишће. Тада је започео најплодоноснији период у каријери Бањчеве.
Исте године играла је Савету Говедаревић у комедији Шеста брзина, где јој је партнер био Радмиловић. Поред њих двоје играли су још и Милена Дравић и Бата Живојиновић, и успешни филм је потом преточен у вишечасовну причу, као ТВ серија Приче из радионице. Зоран и Мира су за улоге брачног пара Говедаревић поделили награду Она и он на Филмским сусретима у Нишу. Истовремено је тумачила и епизодне улоге у ТВ серији Докторка на селу и улогу мајке у прослављеном филму Емира Кустурице — Сјећаш ли се Доли Бел. О снимању овог другог филма глумица је у једном интервју поделила лепа сећања на дане проведене у Емировој кући, где су Љиљана Благојевић и она живеле јер је било практичније због снимања. Године 1984. Мира Бањац два пута игра супругу Данилу Бати Стојковићу, у два филма — оба проглашена за културно добро Србије. Први је био Варљиво лето ’68, комедија од одрастању младог Петра (игра га Славко Штимац) и његовим љубавним и породичним незгодама. Друга улога је била њена вероватно најпознатија — Даница Чворовић, жена Илије Чворовића у црној комедији Балкански шпијун, присиљена да мирно подноси мужевљево деструктивно понашање, и да што може боље сачува породицу од пропасти. Први је режирао Горан Паскаљевић по сценарију Гордана Михића, а други Душан Ковачевић, према мотивима властите драме.
Мира је успех наставила и 1985. као свастика Ружа у комедији Јагоде у грлу, и као Милада у драми Лепота порока. У потоњем глуми строгу управницу нудистичке плаже, на коју долази да ради (Мира Фурлан). Након низа мањих пројеката Мира је одиграла ролy у филмовима Живот радника и Чудо у Шаргану. Редитељка Мира Траиловић окупила је за телевизијску екранизацију представе Чудо у Шаргану поставу коју су поред Мире, чинили и Ружица Сокић, Сека Саблић и Ташко Начић. Деценију је завршила ТВ серијама Доме, слатки доме, Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо и Метла без дршке, где је играла Десу. Као и седамдесетих, и осамдесетих је глумица била једна од најупосленијих у земљи. Од 1980. до 1989. одиграла је 52 улоге, не рачунајући оне у позоришту.
1990—1999: Роска у серијама Синише Павића