Питер Стивен Пол Брук, CH, CBE (; Лондон, 21. март 1925 — Париз, 2. јул 2022) био је енглески позоришни и филмски режисер који је живео у Француској од раних 1970-их. Добитник је више награда Тони и Еми, награде Лоренс Оливије, јапанске награде Praemium Imperiale и италијанске Prix Italia. Називају га „нашим највећим живим позоришним редитељем“.
Са Royal Shakespeare Company (RSC), Брук је режирао прву продукцију филма Мара/Сад на енглеском језику 1964. године. Пребацио се на Бродвеј 1965. године и освојио награду Тони за најбољу представу, и проглашен најбољим режисером.
Детињство и младост Брук је рођен у области Тернам Грин у Чизику у Лондону, као други син Симона Брука и његове супруге Ајде (Јансен), литванских јеврејских имиграната из Летоније. Његов старији брат био је психијатар и психотерапеут Алексис Брук (1920—2007). Његов први рођак био је Валентин Плучек, главни директор Московског сатиричног позоришта. Брук се школовао у Вестминстер школи, Грешамовој школи и Магдалин колеџу, Оксфорд.
Каријера мини|Théâtre des Bouffes du Nord, Париз Брук је режирао Доктора Фауста, своју прву продукцију, 1943. године у позоришту Торч у Лондону, а затим је у Шантиклер позоришту 1945. године обновио Паклену машину. 1947. одлази у Стратфорд на Ејвону као помоћник режисера Ромеа и Јулије и Love's Labour's Lost. Од 1947. до 1950. био је директор продукције у Краљевској опери у Лондону. Његов рад тамо обухватио је врло контроверзну поставку Саломе Рихарда Штрауса са сценографијом Салвадора Далија, и успешну режију Пучинијеве опере Боеми користећи сетове датиране из 1899. Уследило је повећање броја његових сценских и филмских дела као продуцента и режисера. Dark of the Moon, Хауарда Ричардсона (1948–49), у Амбасадорском театру у Лондону, била је рана продукција којој су се веома дивили.
Брук је 1970. године са Мишлин Розан основао Међународни центар за позоришна истраживања, мултинационалну компанију глумаца, плесача, музичара и других, која је раних 1970-их много путовала по Блиском истоку и Африци. Седиште му је у Паризу у Bouffes du Nord theatre од 1974.Chambers, Colin The Continuum Companion To Twentieth Century Theatre (Continuum, (2002) ) p. 384 Најавио је 2008. године да ће поднети оставку на место уметничког директора Bouffes du Nord theatre, започињући те године трогодишњу примопредају Оливијеу Мантеу и Оливијеу Пубелу.
Утицаји Брук је био под утицајем дела Антонена Артоа и његових идеја за Позориште суровости. Највећи утицај на њега, међутим, имала је Џоан Литлвуд. Брук ју је описао као "најцењенијег режисера у Британији средином 20. века". Бруково дело је такође инспирисано теоријама експерименталног позоришта Јержија Гротовског, Бертолта Брехта, Криса Ковича и Всеволода Мејерхолда и делима Г.И. Гурџијева, Едварда Гордона Крега,"Pas de deux" by Michael Holroyd, The Guardian, Saturday 7 March 2009 и Матиле Гике.Gibbons, Fiachra "The prayers of Peter Brook", The Guardian, 17 January 2010.
Сарадници Брук је током своје каријере сарађивао са низом редитеља, писаца и глумаца, а међу њима су глумци Пол Скофилд и Гленда Џексон; дизајнери Џорџ Вакевич и Сали Јакобс, као и писци Тед Хјуз и Вилијам Голдинг. Брук се први пут сусрео са Вакевичом у Лондону када је видео продукцију балета Le Jeune Homme et la Mort Жана Коктоа, који је Вакевич дизајнирао. Брук је изјавио да је „био уверен да је ово дизајнер кога је чекао“., 53
Шекспир Краљ Џон, Пол Шелвинг (дизајнер), Репертоарско позориште у Бирмингему, 1945 Measure for Measure са Џоном Гилгудом (Шекспирово меморијално позориште), 1950 Зимска прича са Џоном Гилгудом (Шекспирово меморијално позориште), 1952 Дански принц Хамлет са Полом Скофилдом (Хамлет), Алеком Клунсом (Клаудије), Дајаном Винјард (Гертруда), Мери Уре (Офелија), Ернестом Тезигером (Полоније), Ричардом Џонсоном (Лаерт), Мајклом Дејвидом (Хорације), Ричардом Паском (Фортинбрас) (плус 27 других), 1955 Тит Андроник са Лоренсом Оливијеом (Шекспирово меморијално позориште), 1955. и 1958. године Краљ Лир са Полом Скофилдом (RSC), 1962 Сан летње ноћи са Сали Јакобс (дизајнер), Џон Кејн (Пук), Франсес де ла Тур (Хелена), Бен Кингсли (Деметријус) и Патрик Стјуарт (Сноут), 1970 Краљ Лир (филм) 1971 Timon of Athens, адаптација Жан-Клод Каријер, Bouffes du Nord theatre, 1974 Mésure pour mésure, Bouffes du Nord theatre, 1978 Mésure pour mésure (филм) 1979 La Tempête, адаптација Жан-Клод Каријер, Bouffes du Nord theatre, 1990 Трагедија Хамлета, 2000 Трагедија Хамлета (ТВ филм), 2002 Љубав је мој грех, сонети, 2009 Warum warum (Зашто, зашто) Питера Брука и Мари-Елен Естијен, 2010
Махабхарата Средином 1970-их, Брук је са писцем Жан-Клодом Каријером започео рад на адаптацији индијске епске песме Махабхарата у сценску представу која је први пут изведена 1985. године, а потом у телевизијску мини серију.
2015. године, Брук се вратио у свет Махабхарате са новом Young Vic продукцијом, Бојно поље, у сарадњи са Жан-Клодом Каријером и Мари-Елен Естијен.
Tierno Bokar У 2005. години, Брук је режирао Тиерно Бокар, на основу мистицизма у исламу царства Мали, живота човека под именом Тиерно Бокар. Представу је за сцену адаптирала Мари-Елен Естијен из књиге Амадоуа Хампатеа Ба (у преводу на енглески језик као Дух толеранције: Инспиративни живот Тиерна Бокара). Књига и представа детаљно описују Бокаров живот и поруку верске толеранције. Универзитет Колумбија одржао је 44 сродна догађаја, предавања и радионице којима је присуствовало преко 3.200 људи током читавог периода приказивања Тиерно Бокара. Панел дискусије биле су фокусиране на теме верске толеранције и муслиманске традиције у западној Африци.Columbia University, "Record of Events", tiernobokar.columbia.edu; accessed 19 June 2015.
Лични живот Брук се 1951. оженио глумицом Наташом Пери. Имали су двоје деце: Ирину, глумицу и редитељку, и Сајмона, редитеља. Пери је умрла од можданог удара у јулу 2015. године, са 84 године.
Радови
Радови са RSC (осим Шекспира) 1964. Марат/Саде 1966. САД, анти-вијетнамска протестна представа са компанијом RSC, документована у филму Benefit of the Doubt
Остале велике продукције 1955: Хамлет са Полом Скофилдом 1958: Посета са Алфредом Лунтом и Лин Фонтан 1964: Мара/Сад 1968: Едип са Џоном Гилгудом и Иреном Ворт, Народно позориште 1971: Orghast Теда Хјуза 1974: Timon d'Athènes, Théâtre des Bouffes du Nord 1975: Les Iks, Théâtre des Bouffes du Nord 1977: Ubu aux Bouffes по Алфреду Жариу, Théâtre des Bouffes du Nord 1978: Measure for Measure, Вилијам Шекспир, Théâtre des Bouffes du Nord 1979: Говор птица по Атар Нишапури, Фестивал у Авињону; Théâtre des Bouffes du Nord 1979: L'Os de Mor Lam Бираго Диопа, Théâtre des Bouffes du Nord 1981: Кармен, Позориште Вивијан Бомон, Линколн Центар, Њујорк 1981: La Cerisaie Антона Чехова, Théâtre des Bouffes du Nord 1984: Tchin-Tchin са Марчелом Мастројанијем, Théâtre Montparnasse 1985: Махабхарата, Фестивал у Авињону 1988: Вишњик Антона Чехова, Majestic Theatre, Бруклин 1989: Woza Albert!, аутори Перси Мтава, Мбонгени Нгема и Барни Симон 1990: Бура, Вилијам Шекспир, Théâtre des Bouffes du Nord 1992: Impressions de Pelléas по Клоду Дебисију, Théâtre des Bouffes du Nord 1993: L'Homme Qui по The Man Who Mistook His Wife for a Hat, Оливер Сакс 1995: Qui est là по текстовима Антонина Артоа, Бертолта Брехта, Едварда Гордона Крега, Всеволода Мејерхолда, Константина Станиславског 1995: Oh les beaux jours, Самјуе Бекет 1998: Je suis un phénomène, Алекандер Луриа 1998: Дон Ђовани, Моцарт, 1999: Le Costume, Цан Тхемба 2000: Хамлет Вилијама Шекспира, са Адријаном Лестером 2002: Далеко од Карила Черчила 2002: La Mort de Krishna екстракт из Махабхарате од Вјаса, 2003: Ta main dans la mienne, аутор Карол Рокамора 2004: Тиерно Бокар по Vie et enseignement de Tierno Bokar-Le sage de Bandiagara, Амадоу Хампате Ба 2004: Le Grand Inquisiteur по Браћа КарамазовиДостојевског 2006: Sizwe Banzi Is Dead, Фестивал Авињон 2008: Фрагменти по Семјуелу Бекету 2009: Љубав је мој грех, сонети Вилијама Шекспира 2009: 11 и 12 после Vie et enseignement de Tierno Bokar-Le sage de Bandiagara, Амадоу Хампате Ба 2010: Warum warum Питера Брука 2011: Чаробна фрула адаптација Моцартове опере Чаробна фрула у позоришту Gerald W. Lynch 2013: Одело према бајки Цан Тембеа. 2015: Бојно поље, из филма Махабхарата и драме Жан Клода Каријера. 2018: Затвореник, написали и режирали Питер Брук и Мари-Елен Естијен. 2019: Зашто?, написали и режирали Питер Брук и Мари-Елен Естијен.Green, Jesse (26 September 2019).Review: Peter Brook Asks the Ultimate Question in ‘Why?’". The New York Times. Retrieved 14 October 2019.
Филмографија 1953: The Beggar's Opera 1960: Moderato Cantabile 1963: Lord of the Flies 1967: Ride of the Valkyrie 1967: Marat/Sade 1968: Tell Me Lies 1971: King Lear 1979: Meetings with Remarkable Men 1979: Mesure pour mesure 1982: La Cerisaie 1983: La Tragédie de Carmen 1989: The Mahabharata 2002: The Tragedy of Hamlet (TV)
Награде Награда Тони за најбољу режију представе за Мара/Сад, 1966 Награда Тони за најбољу режију представе Сан летње ноћи, 1971 Шекспирова награда Фондације Freiherr von Stein, 1973 Grand Prix Dominique, 1975 Brigadier Prize, 1975, за Timon of Athens Награда позоришног друштва Вест Енд, 1983 Награда Еми, 1984, за La tragedie de Carmen Prix Italia, 1984 Награда европског позориштаII Europe Theatre Prize / Reasons Europe Theatre Prize Међународна награда Еми, 1990, за Махабхарату Praemium Imperiale, 1997 Награда Дан Дејвид, 2005 Награда Ибсен за 2008. годину, први добитник награде од 2,5 милиона норвешких круна (приближно 200.000 фунти). Награда Критичара за истакнуто служење уметности, 2008
Почасти Заповедник реда Британског царства, 1965 Улазак у Кућу славних америчког позоришта, 1983 Почасни доктор, Универзитет у Бирмингему, 1990 Почасни сарадник Магдалин Колеџа, Оксфорд, 1991 Почасни доктор, Универзитет Стратклајд, 1990 Почасни доктор, Универзитет у Оксфорду, 1994 Официр реда Легије части (Француска), 1995 Почасни пратилац, 1998 (Претходно је одбио витештво.) Командир Легије части (Француска), 2013 2011. године Британска академија га је одликовала председничком медаљом. Награда принцезе Астурије за уметност, 2019 Acta del Jurado
Библиографија
Референце
Литература
Jamieson, Lee, Antonin Artaud: From Theory to Practice (Greenwich Exchange: London, 2007) Contains practical exercises on Artaud drawn from Brook's Theatre of Cruelty Season at the RSC; Freeman, John, 'The Greatest Shows on Earth: World Theatre from Peter Brook to the Sydney Olympics'. Libri: Oxford;
Todd, Andrew and Jean-Guy Lecat, The Open Circle: Peter Brook's Theatre Environments (2003) Trewin, J. C. Peter Brook: A Biography. (1971)
Zohar, Ouriel, Meetings with Peter Brook, Zohar, Tel-Aviv 176 p. (1990) (хебрејски)
Спољашње везе Official Peter Brook website - Site officiel The Company: A Biographical Dictionary of the RSC: Online database by Simon Trowbridge Dan David Prize laureate 2005
Peter Brook at Internet Off-Broadway Database
Peter Brook profile by Experimental Theatre Organization Review of Brook's Mahabharata in Caravan Magazine
Master's Degree in Urban Scenography in Barcelona
Категорија:Рођени 1925. Категорија:Умрли 2022. Категорија:Добитници награде Тони Категорија:Добитници награде Еми Категорија:Енглески редитељи