Патријархат је друштвено уређење живота људи засновано на строгом поштовању обичаја у оквиру којих највишу власт и највеће поштовање ужива отац или мушкарац уопштено, док жена има подређену улогу. Патријархат се одликује строгим поретком, који се исказује на два начина: жене су подређене мушкарцима, а млађи мушкарци су подређени старијим.Речника социјалног рада Ивана Видановића

Патријархална заједница се одликује и изразитом превласти мушких припадника над женским, односно у њој жене су потпуно подређене мушкарцима и сасвим су потиснуте из друштвеног и јавног живота. Док су још девојчице, оне су „под влашћу“ оца, а када се удају, онда су „под влашћу“ мужа.

Патријархални вид породице заснива се на врховној надмоћи мужа. Ова породица је патрилокална (сродство се гледа по мушкој страни) и она увек одржава тесне везе – економске, друштвене и верске – са бројним рођацима.

Одлике српске патријархалне културе Патријархална култура подразумева посебан начин привређивања, одређену друштвену организацију прилагођену специфичном начину живота и посебну идеологију и систем вредности. Српска патријархална култура јесте пре свега сељачка култура. Основни видови привређивања су сточарство и земљорадња. Када се говори о народу и народној култури, мисли се заправо на сељаке и њихову културу.

Стубови српске патријархалне културе:

Привреда Друштвена организација Идеологија Систем вредности

Основне јединице патријархалне друштвене организације биле су породичне задруге и племена (братства). Село се делило по засеоцима који су настајали удруживањем припадника истог рода или братства, дакле по крвном сродству.мини|Вук Стефановић Караџић, српски лингвиста и филолог. "Народ српски нема други људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци и мајстори зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове, или с новцима беже у Њемачку; зато они не само што се не броје међу народ српски, него је још и народ презире. Срби, као сељаци живе само од земље и од стоке.” Вук КараџићДа се Србија у време доминације патријархалне традиционалне културе изразито бавила сточарством и пољопривредом, доказује и Ото Дубислав Пирх који је у својој књизи "Путовања кроз Србију" увидео да у Србији у 19. веку има свега десетак градова.

У традиционалној култури, највише се вреднују особине попут: правичности, солидарности, слоге, поштовања старијих итд... С обзиром на то, породице и задруге су често знале да се међусобно потпомажу. Постоје моба, спрег и позајмица.

Моба је не само облик добровољног радног удруживања људи већ и нешто више од тога, она је права свечаност. У овом обичају на најбољи и најлакши начин дошли су до изражаја народна слога, солидарност и спремност на узајамну помоћ. Моба се купи ради „свршавања хитних послова који не трпе одлагање, а који се не могу свршити на време једино радном снагом куће чељади.“ Главна карактеристика мобе јесте та да је она бесплатна и добровољна помоћ у раду.

Позајмица је такође добровољан рад, али за разлику од мобе она је нека врста тачно утврђеног натуралног зајма.

Спрег је вид удруживања теглеће стоке у време обављања орања, на обострану корист спрежника.

Вредности Идеологија и систем вредности у патријархалној култури- под одређеним животним условима, а у складу са особеном, економијом, друштвеном организацијом и историјским приликама, образује се и карактеристична идеологија патријархалног друштва.

Колективизам је једна од главних вредносних оријентација у овом типу људске заједнице. Колективистичка усмереност води ка економској и друштвеној сарадњи припадника заједнице и представља основицу за пожртвованост и одрицање појединца у свим оним ситуацијама када треба следити заједничке, узвишене и често далеке циљеве које поставља друштвена заједница. Потискивање интимног живота појединца; љубавна, нежна осећања схватају се као слабост. Све се тиче колективизма, свако све зна, и приватне ствари појединца се тичу читаве заједнице.

Колективистичка оријентација се испољава у свакодневном животу, у међусобном помагању у пословима, у заједничком окупљању на саборима, славама, поселима, заветинама и сл. Строгост заједнице се испољава у неисказивању љубави, нежности, страсти, а исказује се и веома поштује јунаштво, достојанство, слава и слобода. мини|Јован Цвијић, српски научник и географ.

Солидарност, слогу и узајамно помагање динараца прецизно је описао Јован Цвијић. Ни у једној југословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва. Оријентација на заједницу огледа се у снажном притиску јавног мњења који је моћан регулатор понашања у патријархалној култури. Неписана правила патријархалне заједнице поштују се много више и имају већу снагу од многих писаних закона. Заједнички, општи друштвени проблеми и спорови се решавају сеоским састанцима.

Постоји велики притисак јавног мњења на појединце. Неприкладно понашање појединца јавно мњење оштро осуђује, некад казна може бити изоловање појединца од друштва, а некад изопштење (потпуно искључивање), као највећа казна („Лишбени уџбет” у Херцеговини).

Религијска и традиционална сфера породице

Култ предака Култ предака и поштовање оца налазе се у самом средишту целокупне патријархалне културе. Предак обезбеђује јединство рода, братства, племена, а старешина својим ауторитетом осигурава слогу у задрузи. У породици отац има највиши углед, њему се указују највише почасти, он заповеда и сноси главну одговорност за напредак породице.

Култ предака и одавања дужног поштовања онима који су били овде пре нас, елемент је традиционализма. Култ поштовања предака представља израз нашег обрачуна са сопственим егоизмом и гордошћу који нам сугеришу да је  све пре или после нас небитно. Исто тако, поштовање предака на колективном плану представља израз припадности одређеној традицији (нација, органски цивилизацијски модел), а то је гаранција кретања у истом или сличном смеру како би континуитет те традиције био настављен и још више изграђен.

Такође, на колективном плану, поштовање предака  које није пука фосилизована форма, представља израз наше одговорности према сопственој традицији, односно свести да морамо одговорно располагати оним што су нам преци оставили у наслеђе. У мистичном смислу, култ предака је вид синергије изван реалног времена свих припадника наше традиције – оних који више нису ту, нас самих и оних који ће тек доћи.

Задруга Породица је главни васпитач својих чланова. Задруга је имала предности над инoкосном породицом. Задруга се у народу веома ценила и поштовала због својих многобројних предности које је осигуравала својим члановима. Уколико је једна задруга већа утолико се она више ценила као јака, честита, богата кућа. Захваљујући подели рада и бројности чланова, сви послови су могли бити урађени да се нико не премори. Задругу можемо дефинисати као заједницу више породица које имају једно огњиште, једног старешину, заједничку земљу и имовину, а међусобно су повезани сродством по мушкој линији.

У патријархалној култури постоји строга хијерархија и организација која се поштује, тако да постоји хијерархија у задругама.

мини|200пиксел|Крчић, Динара, данашња Република Хрватска. Делови где су у већем броју живели динарски Срби.

Сви мушки чланови који живе у једној ма колико великој задрузи сматрају да су једна крв. Синови се не одвајају од куће, поготово не за време очевог живота. Из тога долази да су мушкарци „рођени“ у задрузи, а жене доведене. Подела рада у оквиру задруге своди се на старешину задруге. Старци и деца раде лакше послове. За задругу је јако важан дух заједништва и породична слога. Узајамну љубав међу члановима задруге Цвијић сматра да је једна од битних одлика задруге. Такође, поштење и марљивост.

Код Јужних Словена родови су били састављени од више задружних породица. Оне се нису делиле већ су многобројни чланови живели у великим заједницама, задругама. Чувена задруга, била је, каже Цвијић, “најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области”. У средњовековној Србији задруга је била потиснута продором византијске цивилизације. Са пропашћу српског царства дошло је до својеврсног “етничког обнављања”, тако да је задруга васкрсла особен древни облик породице динарских Срба. Задруге су често бројале по 50-60, па чак и до 100 људи. Људи удружени у велика и моћна домаћинства имали су више шансе да преживе и одоле притиску непријатеља. Узајамним економским помагањем задруга, као затворена производна јединица, економски се функционално проширује. Сви мушки чланови који живе у једној задрузи сматрају да су једна крв. Синови остају у кући и углавном се никад не одвајају од ње, а поготово не за очева живота. Они остају у кући са женом, синовима и унуцима, као и с неудатим ћеркама.

Задружну породицу сачињавају отац, ожењени синови и њихове породице. Задругу можемо дефинисати као заједницу више породица које имају једно огњиште, једног старешину, заједничку земљу и имовину, а повезане су сродством по мушкој линији. Она је добро прилагођена начину производње-екстензивном сточарству и земљорадњи. Задружна својина је заједничка, односно сви чланови задруге могу се њоме користити, али је не могу делити и продавати. ”Имање сваке породице заједничко је тј. на њега имају право сви мушки и женски чланови док су у задрузи.” Светозар Марковић

мини|Бранислав Нушић на необичној фотографији Милана Јовановића из 1904. године.

Подела рада се налази у рукама старешине задруге, који сам одређује ко ће шта радити, међутим старешина не може то да чини потпуно својевољно, без сагласности осталих чланова. Поштује се древно правило по коме се послови деле према способностима, снази и знању задругара, а пре свега према старости и полу. Задруга има свој морал, свој систем вредности, који је уједно и језгро читавог етичког кодекса патријархалне културе.

Задруга има свој морал, односно систем вредности. За задругу је карактеристичан дух заједништва којим је прожет целокупни живот задруге. Главна вредност задруге је породична слога и узајамна љубав међу члановима. Поред тога веома се цене вредности као што су марљивост и поштење. Задружни живот често је некритички хваљен и идеализован од стране неких извештача са терена и етнолога. Дуња Рихтман-Аугуштин критиковала је такво гледиште и показала да заправо таква задруга реално није постојала, осим у главама етнолога. Ни њено гледиште не треба узети као истинито, тачније да је једино стварно оно дисфункционално у задругама, а остало идеализовано.У прошлости за време владавине Османлија , породични живот Срба био је поштеђен страног утицаја.-”То чини да је породица главни васпитач својих чланова. Сами односи пак у породичном животу, који су одржали непромењене све законе патријархалности, на првом месту су јемство и наравственост код овог народа”, пише Нушић.У Лушжници и Нишави где је у кући само човек са недораслом женом, или без деце, обично се каже за њих да су самотиња или кратиња.Задруга се у народу веома ценила и поштовала и пословице то истичу. Задружне породице су богатије од инокосних породица. Веће задруге имају већи ауторитет.

Статус и улога чланова у задрузи

Домаћин мини|200пиксел|Марко Миљанов Поповић, књижевник и војвода. Улоге задругара у задрузи су јасно и хијерархијски подељене. На самом врху хијерархије као и највиши ауторитет се налази старешина или домаћин. Када отац остари, он преда старешинство најпаметнијем сину. По свом карактеру он мора бити чврст, правичан, високо моралан човек, а у руковању заједничким добром штедљив и чуваран. Од њега зависи успешност задруге. Власт и моћ старешина није неограничена. Када су у питању крупни послови и важне одлуке, он се увек саветовао са осталим старешинама. Старешина одређује шта ће ко радити у задрузи. Као очинска фигура, он охрабрује појединце у задрузи и помаже им да прођу кроз кризе.