Шарлот Перкинс Гилман (/ ˈɡɪлмән /; рођена Перкинс; Хартфорд, 3. јул 1860 — Пасадeна, 17. август 1935), позната и као Шарлот Перкинс Стетсон, њено прво венчано име, била је амерички хуманиста, књижевник, публицистиа и предавач за социјалне реформе."Charlotte Perkins Gilman". Encyclopaedia Britannica. Archived from the original on June 23, 2018. Приступљено 16. 12. 2020. године. Била је утопијска феминисткиња и служила је као узор будућим генерацијама феминисткиња због својих необичних концепата и начина живота. Примљена је у Националну женску кућу славних. Њено најбоље памћено дело данас је њена полуаутобиографска приповетка „Жути тапет“, коју је написала након тешког напада постпорођајне психозе.
Биографија Гилман је рођена 3. јула 1860. године у Хартфорду, у држави Конетикат, од Мари Перкинс (раније Мари Фиш Весткот) и Фредерика Бишер Перкинса. Имала је само једног брата Томаса Адија, који је био старији четрнаест месеци, јер је лекар саветовао Мери Перкинс да би могла да умре ако роди другу децу. Током Шарлотиног детињства, њен отац се одселио и напустио жену и децу, а остатак детињства провела је у сиромаштву.
Будући да њихова мајка није могла сама да издржава породицу, Перкинсови су често били у присуству тетки њеног оца.
Њено школовање је било нестабилно: похађала је седам различитих школа, укупно кумулативно само четири године, завршавајући када је имала петнаест година. Њена мајка није била наклоњена својој деци. Да их не би повредила као некада, забранила је деци да склапају јака пријатељства или читају белетристику. У својој аутобиографији The Living of Charlotte Perkins Gilman, Гилман је написала да је њена мајка показивала наклоност само кад је мислила да њена млада ћерка спава. Иако је живела у детињству изоловане, осиромашене усамљености, несвесно се припремала за живот који је предстојао честим посетама јавној библиотеци и самосталним проучавањем древних цивилизација. Поред тога, љубав њеног оца према књижевности утицала је на њу, а годинама касније контактирао ју је са списком књига за које је сматрао да би јој било корисно да их прочита., (Charlottesville, VA: University Press of Virginia: 1994) xiv. мини|Шарлот Перкинс Гилман са својим братом (око 1862). Велики део младости провела је у Провиденсу на Роуд Ајланду. Пријатељи које је имала углавном су били мушкарци и није је било срамота да се назива „томбојем.“. 30.
Њена природна интелигенција и ширина знања увек су импресионирали њене наставнике, који су без обзира на то били разочарани у њу јер је била лоша ученица. Њен омиљени предмет била је „природна филозофија“, посебно оно што ће касније постати познато као физика. 1878. године, осамнаестогодишњакиња се уписала у школу уз новчану помоћ свог одсутног оца,. Chapter 5 и накнадно се издржавала као уметница трговачких карата. Била је тутор и подстицала је друге да прошире своје уметничко стваралаштво. Била је и сликар.
Током свог боравка у Rhode Island School of Design, Гилман је упознала Марту Лутер око 1879. годинеKate Bolick, "The Equivocal Legacy of Charlotte Perkins Gilman", (2019). и веровало се да је у романтичној вези са Лутер. Гилман је у својој аутобиографији описала близак однос који је имала са Лутер:"Биле смо веома блиске, све срећније заједно, током четири од тих дугих година девојаштва. Била ми је ближа и дража од свих до тада. Ово је била љубав, али не и секс... С Мартом сам упознала савршену срећу... Не само да смо се изузетно волеле, већ смо се и забавиле, слатко..." - Шарлот П. Гилман, Живот Шарлот Перкинс Гилман (1935)Писма између две жене бележе њихов живот од 1883. до 1889. године и садрже преко 50 писама, укључујући преписку, илустрације и рукописе."Charlotte Perkins Gilman: The Lost Letters to Martha Luther Lane" (PDF). betweenthecovers.com. Приступљено 16. 12. 2020. године. Своју везу проводиле су све док је Лутер није прекинула како би се удала за мушкарца 1881. Гилман је била скрхана и презирала романтику и љубав све док није упознала свог првог мужа.
1884. године удала се за уметника Чарлса Валтера Стетсона, након што је у почетку одбила његов предлог, јер јој је осећај проницљивости рекао да то није права ствар за њу. Њихово једино дете, Катрин Бихер Стетсон, рођено је следеће године 23. марта 1885. Шарлот Перкинс Гилман претрпела је врло озбиљан напад постпарталне депресије. Ово је било доба у којем су жене биле виђене као „хистерична“ и „нервозна“ бића; тако, када је жена тврдила да је тешко болесна након порођаја, њени захтеви су понекад одбацивани. мини|Шарлот Перкинс Гилман из 1895. Гилман се преселила у јужну Калифорнију са ћерком Катрин и живела са пријатељицом Грејс Елери Ченинг. 1888. године Шарлот се одвојила од супруга - ретка појава крајем деветнаестог века. Званично су се развели 1894. Након развода, Стетсон се оженио са Ченинг."Channing, Grace Ellery, 1862-1937. Papers of Grace Ellery Channing, 1806-1973: A Finding Aid". Harvard University Library. Приступљено 16. 12. 2020. године. Током године када је напустила мужа, Шарлот је упознала Аделин Кнап, звану "Деле". Синтија Ј. Дејвис описује како су две жене имале озбиљну везу. Она пише да је Гилман „веровала да је у Деле пронашла начин да споји љубав и живот и да би са женом као животним партнером могла лакше одржати ту комбинацију него у конвенционалном хетеросексуалном браку“. Вези је на крају дошао крај.Davis, Cynthia (December 2005). "Love and Economics: Charlotte Perkins Gilman on. Након одвајања од супруга, Шарлот се преселила са ћерком у Пасадену у Калифорнији, где се активирала у неколико феминистичких и реформистичких организација као што су Удружење за штампу Пацифичке обале, Алијанса жена, Економски клуб, Друштво Ебел (названо по Адријан Џон Ебел), Удружење родитеља и Државно веће жена, поред писања и уређивања Билтена, часописа који је издала једна од раније поменутих организација.
1894. године Гилман је послала своју ћерку на исток да живи са бившим мужем и његовом другом супругом, њеном пријатељицом Грејс Елери Ченинг. Гилман је у својим мемоарима известила да је срећна због пара, јер је Катаринина „друга мајка била потпуно добра као и прва, [и можда] на неки начин боља.“ Гилман је такође имала прогресивне ставове о очинским правима и признала да њен бивши супруг „имао је право на неко од [Катарининог] друштва“ и да је Катарин „имала право да познаје и воли свог оца“.
Након што јој је мајка умрла 1893. године, Гилман је одлучила да се први пут после осам година врати на исток. Контактирала је Хоугтона Гилмана, свог првог рођака, којег није видела отприлике петнаест година, који је био адвокат са Вол Стрита. Почели су да проводе значајну количину времена заједно готово одмах и постали су романтични. Док би она одлазила на предавања, Хоугтон и Шарлот би размењивали писма и проводили што више времена заједно пре него што је она отишла. У својим дневницима га описује као „угодног“ и јасно је да га је дубоко занимала. Од венчања 1900. до 1922. живели су у Њујорку. Њихов брак није био нимало сличан њеном првом. Године 1922. Гилман се преселила из Њујорка у стару кућу Хоугтон у Норвичу, Конетикат. Након Хоугтонове изненадне смрти од церебралног крварења 1934. године, Гилман се преселила у Пасадену у Калифорнији, где је живела њена ћерка.
У јануару 1932. Гилман је дијагностикован неизлечиви рак дојке.Polly Wynn Allen, Building Domestic Liberty, 54. Заговорник еутаназије неизлечиво болесних, Гилман је извршила самоубиство 17. августа 1935. године, узимајући превелику дозу хлороформа. И у својој аутобиографији и у белешци о самоубиству написала је да је „изабрала хлороформ уместо рака“ и умрла је брзо и тихо.
Каријера У једном тренутку Гилман се издржавала продавајући сапун од врата до врата. Након пресељења у Пасадену, Гилман се активирала у организовању покрета социјалних реформи. Као делегат, представљала је Калифорнију 1896. и на конвенцији Националног америчког удружења за право гласа у Вашингтону, и на Међународном конгресу социјалиста и рада у Лондону. 1890. представљен јој је покрет националистичких клубова који је радио на томе да „оконча похлепу капитализма и разлике међу класама промовишући мирну, етичну и истински прогресивну људску расу.“ Објављена у часопису Nationalist, њена песма „Слични случајеви“ представљала је сатиричну критику људи који су се опирали друштвеним променама и због тога је од критичара добила позитивне повратне информације. Током те исте 1890. године постала је довољно надахнута да напише петнаест есеја, песама, новелу и приповетку Жути тапет. Њена каријера је започета када је почела да држи предавања о национализму и привукла пажњу јавности својом првим свеском поезије У овом нашем свету, објављеним 1893. Као успешна предавачица која се ослањала на држање говора као извор прихода, њена слава је расла заједно са друштвеним кругом сличних активиста и писаца феминистичког покрета.
"Жути тапет" 1890. године Гилман је написала своју кратку причу „Жути тапет“,Introduction 5. . која је сада најпродаванија књига Феминист Преса."The Yellow Wall-paper". The Feminist Press. Приступљено August 26, 2018. Приступљено 17. 12. 2020. Написала га је 6. и 7. јуна 1890. године у свом дому у Пасадени, а штампан је годину и по дана касније у издању часописа The New England Magazine у јануару 1892. године."Charlotte Perkins Gilman". Encyclopaedia Britannica. Archived from the original on June 23, 2018. Приступљено 17. 12. 2020. Од свог првобитног штампања, антологизован је у бројним колекцијама женске литературе, америчке књижевности и уџбеницима,. The, мада не увек у свом изворном облику. На пример, многи уџбеници изостављају фразу „у браку“ са веома важне линије на почетку приче: „Џон ми се смеје, наравно, али то се очекује у браку“. Разлог за овај пропуст је мистерија, јер су Гилманини ставови о браку јасно наведени у целој причи.
Прича говори о жени која пати од менталних болести након што ју је муж због њеног здравља затворио у собу. Постаје опседнута одбојним жутим тапетама у соби. Гилман је написала ову причу како би променила мишљење људи о улози жене у друштву, илуструјући како недостатак аутономије жена штети њиховом менталном, емоционалном, па чак и физичком благостању. Ова прича инспирисана је третманом њеног првог супруга. Приповедач у причи мора да ради онако како захтева њен супруг (који је уједно и њен лекар), мада је третман који он прописује у директној супротности са оним што јој је заиста потребно - менталном стимулацијом и слободом да побегне од монотоније собе у коју је затворена. „Жути тапет“ је у основи била одговор лекару (др. Силас Вир Мичел) који је покушао да је излечи од депресије „одмором као лечење.“ Послала му је копију приче.
Остала запажена дела Гилманина прва књига била је Уметнички драгуљи за дом и крај камина (1888); међутим, њен први свезак поезије У овом нашем свету (1893), збирка сатиричних песама, први јој је донео признање. Током наредне две деценије стекла је велики део славе предавањима о женским питањима, етици, раду, људским правима и социјалним реформама. Путовања су је водила широм Сједињених Држава. Често се позивала на ове теме у својој белетристици. мини|The ForeRunner (1913), једно од најпознатијих Гилманиних дела.