мини|Елеузинскo Тројство : Тлиполемос прима као поклон клип кукуруза од богиње Деметре, док га Персефона благосиља, рељеф из 5. века п. н. е., Национални археолошки музеј у Атини мини|Фигура детета испред кухињског посуђа, музеј Лувр, хеленистичка ера Храна у старој Грчкој као један од битних елемента одржања живота, заснивала се на на „медитеранској трилогији“: пшеница , маслиново уље и вино и режиму употребе у том историјском раздобљу расположивих намирница, које су штљиво употребљаване, због тешких услове који су владали у пољопривреди грчке.
Житарице су чиниле основу грчке исхране. Углавном дурум пшеница, спелта и јечам. Пшеница се користила као зрно за спремање пиреа или потапање у млело, или као брашно за производњу хлеба или колача. Јечам се често користи за израду буздована, грчког основног јела. Пољопривредници су кували хлебну пшеницу у рерни. Тесто од пшенице се користило за производњу кекса за уобичајену употребу, који су се израђивали у калупима и потом сушили. Житарице су често служене уз поврће (купус, спанаћ, лук, зелена салата, роткве, сочиво, пасуљ или леблебије). Конзумација рибе и меса варирала је у зависности од среће породица у риболову, или платежне моћи и била је резервисана претежно за богате. С друге стране, Грци су конзумирали велику количину млечних производа, посебно сира. Израз „не јести ништа осим јечма“ у старој Грчкој је било еквивалентно ставу „имати хлеба и воде“. Маслац је био познат, али се више користило маслиново уље, које је било јефтиније и доступније. Оброк је најчешће пратило вино (црвено, бело или розе), вода, понекад са неком аромом., 1962,().
Прехрана Грка позната је из књижевних и уметничких извора: комедије Аристофана, извода из дела која је сачувао граматичар Атине, осликаних ваза и фигурице од теракоте. Дневни оброци хране Стари Грци су јели три оброка дневно., Exeter, University of Exeter Press, 1995 (). Доручак (ακρατισμος — акратисмос), састојао се од јечменог слојевитог хлеба, који се јео са смоквама или маслинама и неке врсту колача или палачинки, направљених на плеху или у тигању,названих по томе τηγανιτης теганитес.Para todas las palabras, Henry George Liddell y Robert Scott: A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1940. Disponible en Perseus- Ручак (αριστον — аристон) који се конзумирао у подне или на почетку поподнева, и углавном се састојао од јела из медитеранске кухиње, уз додатак вина.Alexis le Comique, fr. 214 Kock = Athénée, 47e.Robert Flacelière, La Vie quotidienne en Grèce au temps de Périclès, Paris, Hachette, coll. « Antiquité : une histoire », 1988 (1re édition 1959) (). Вечера (δειπνον — деипнон), била је најважнији оброк у дану, и конзумирао се у мрачном делу дана па је носила и назив (εσπερισμα — хесперисма) храна која се претежно узима увече.BRAUND, David; WILKINS, John (edd.): Athenaeus and his world: reading Greek culture in the Roman Empire (Ateneo y su mundo: lectura de la cultura griega durante el Imperio Romano), Exeter, University of Exeter Press, 2000.
Грци су јели седећи на поду; употреба столица била је резервисана за банкете (отуда и њено име). Колачи са хлебом могли су да се користе као тањир, али чешћи су биле у употреби посуде од теракоте или метала. Посуђе се временом оплемењивало и, на пример, током римског доба налазимо посуђе од драгоцених материјала (сребро, злато) или стакла. 500px|мини|центар|Једна од гозби у старој Грчкој на којој је приказан начин обедовања и неке од намирница које су служене. Присуство жена било је ретко на оброцима и банкетима, а остали су јели у миру и тишини. Обичај је био да се прво храна поједе, а по завршетку оброка слободно се упуштало у разговор, док су жене у већини случајева оброке јеле одвојено. Andrew Dalby, Siren Feasts: A History of Food and Gastronomy in Greece, Londres, Routledge, 1996 (). Ако величина куће то није дозвољавала, мушкарци су прво јели, а жене су долазиле за сто након што су би они завршиле оброк. Храну су у богатијим кућама послуживали робови а у најсиромашнијим породицама жене и деца су, ако је веровати Аристотелу, обављали те послове у недостатку робова.Barker, Sir Ernest (1906). The Political Thought of Plato and Aristotle (El pensamiento político de Platón y Aristóteles). Londres: MethuenDavis, Michael (1996). The Politics of Philosophy: A Commentary on Aristotle's Politics (Comentario de la "Política" de Aristóteles). Lanham: Rowman & Littlefield мини|Један од начина седења током обедовања за столом у старој Грчкој Обичај жртвовања малих скулптура од теракоте у гробнице са приказаом сцена из живота, омогућило нам је да имамо добру представу о грчком намештају и начину обедовања. Грци су јели седећи, употреба столица била је резервисана за банкете или аристократе. Столови, су били високи за обична јела, ниски за банкете, у почетку су били правоугаоног облика. У 4. веку п. н. е. сто је попримио округли облик, и често је украшавана са зооморфним стопалима, као што су нпр. ноге лава.
Колачи са хлебом могли су да се користе као тањири, али земљани или метална чинија и били су били су чешћи.B. A. Sparkes, « The Greek Kitchen », The Journal of Hellenic Studies, vol. 82,1962, p. 121-137 (). Посуђе за јело временом се мењало, а у римско доба постојало је посуђе од стакла или драгоцених материјала. Прибор за јело ретко се користи за столом: употреба виљушке није била позната, јело се прстима. Грци су током јела користили нож за сечење и кашику сличну савременим западњачким кашикама када су јели супе и течнија јела. Комада хлеба (απομαγδαλια — апомагдалиа) користили су и за узимање хране или умакање у јело или као салвете за чишћење прстију.
Воће и махунарке мини|Маслине су биле један од битних састојака у исхрани Грка, у виду плода или уља за припрему укусних јела и преливање салата, мини|Смоква је била и остала често коришћена намирница у исхрани Грка, као прилог уз јело или као састојак хлеба и других посластица. Присуство у оброцима осушених смокава, заједно са остацима грожђа, сугерише да им је смоква Грцима служила као шећерно средство за прикривање горчине укуса сока од дивље лозе.Escolio del verso 630 del Canto XI de la Ilíada.
Житарице су се често служиле уз пратњу генерички названог јела οψον — опсон којим се означавло а све што се припрема са ватром и све што прати хлеб. Ово значење се временом пренело, па тако нпр. у Илијади термин означава месо; касније се у Одисеји његово значење проширује и на рибе. У класичном периоду више се ради о поврћу (купус, лук, сочиво, пасуљ), у супи, куваној или пасираној (ετνος — етнос), зачињеној маслиново уљем, сирћетом, γαρον — гаро - рибљи сос сличан вијетнамском са зачинским биљем. По Аристофану, каша је била једно од Хераклових омиљених јела, увек представљеног као прождрљивац у грчким комедијама.Dalby, Andrew (1996). Siren Feasts: A History of Food and Gastronomy in Greece (en inglés). Routledge. .
У граду је свеже поврће било скупо и мало се трошило: а најсиромашнији грађани често су користили осушено поврће. Чорба од сочива (φακη — пхаке) је било типично сељачко јело. Оброци војника су садржали класичан бели лук, лук и сир, према казивању Аристофана „лук са благоваоницом“ типично за војника.Aristófanes, La paz, 1127-1129.
Плодови, свежи или сушени, једени су као десерт. То су углавном биле смокве, нар, ораси и лешници Сушене смокве јеле су се и као додатак уз вином, или се сервирало печено кестења, леблебија или орах.
Шака свежих или сувих смокава била је врло хранљив оброк којем се додавало, ако је могуће, усирено млеко са соком од смокве или колачима.
Према Платону „храна за спортисте је пар екселеанс“.
Како би се заштитио главни ресурс Атике, извоз хране је био забрањен. Жетва се никада није одвијала пре него што су свештеници сикофанти (гувернери смокве) званично најавили зрелост житарица. Касније су ово име добили они који су се бавили шверцом светих смокава, а касније и сви доушници и уцењивачи, потказивачи, клеветници и подлаци. 500px|мини|центар|Припрема земље за сетву у старој Грчкој. Представа из 5. века. п. н. е.
Јаја и сир Грци су од живине узгајали патке, препелице и пилиће делимично за производњу јаја, а делом за исхрану живинским месом. Птице у продавницама меса доношене су живе у кавезима и убијане су на захтев купца, али се може претпоставити да су биле прилично ретке и скупе.
Јаја су се јела тврдо или меко кувана као предјело или као посластице. Такође су се користили, у облику беланца жуманца или целог, у производњи неких јела.
Млеко је куповано од сељака, али једва је коришћен у кувању. Путер је био познат, али се мало користио, изузев међу становницима у Тракији на северу Егејског мора, које је песник Анакандридис описо под називом "они који једу маслац".
Грци су јако ценили млечне производе. Оно што би требало да подсећа на јогурт служено је као слаткиш. Си ир од козјег или овчех млека, најчешће је био основна храна. Продавао се у различитим продавницама, зависно од тога да ли је био свеж или не, па је тако нпр. свежи сир коштао две трећине цене другог. произвођен су и усирени млечни производи, попут филије од сира, или као јогурт, који се обично јео са медом.
Сир се јео сам или помешан са медом или махунаркама. Сир се користио и као састојак у припреми доброг броја јела, укључујући и она од риба. Једини сачувани рецепт је од сицилијанског кувара Митеацеа, који у својој расправи о кувању каже: Међутим, ова употреба сира била је контроверзна: јер Аркуестрато упозорава своје читаоце да сицилијански кувари кваре укус добре рибе додавањем сира.
Хлеб и колачи мини|Житарице су имале значајно место у исхрани старих Грка. Начин узгоја пшенице, јечма и спелте познат је још од хомерских времена. мини|Обрада земље пре сетве житарица 4. век п. н. е. мини|Теракота из 5. века п, н. е. на којој је приказана припрема хлеба Као и многе друге намирнице, хлеб је у Европу стигао, из Египта преко античких Грка. Стари Грци пренели су квасац из Египта, и рецепет за прављење и печење и производњу хлеб са две врсте киселог теста, једног – од проса и шире, а другог – од јечма и шире. Грчки морнари и трговци су донели из Египта не само рецептуру за припрему хлеба већ и брашно и тако се временом производња хлеба проширила и по Европи Познато је да су Грци уживали у разним облицима хлеба, а радо су му додавали уље и мед.
Пшеница се у Старој Грчкој гајила тек од 400. године п. н. е, мада су хлебови од јечма (Hordeum vulgare) постојали и пре доласка пшенице; највероватније због тога што је јечам у почетку био популарнији. Пшеница је због великих потреба и мале производње увожена из Египта, са Сицилије или из других крајева да би се задовољила све већа потражња у грчкој као европској метрополи. Како Грци и у каснијем периоду нису постигли велики напредак у пољопривред наметнула се потреба за отварања нових трговинских путева и увоз житарица, из других земљама.
Појавом Солона (грчки Σολων) око 638. - 558. п . н. е.) атинског песника, политара реформатора, законодавац и државник, и једним Седам грчких мудраца, учинила је од Грчке пољопривредну демократију опредељену да обожава Деметру (повезану са прављење хлеба) у Елевзи. У Грчкој су се молили за хлеб бо гињи Деметри, која је била богиња Земље, пољопривреде, плодности и жита. О њој постоји и легенда: Значај хлеба у грчкој култури примећује се по томе што су постојали жртвени ритуали звани псадиста, у којима су се боговима нудиле три основне намирнице: хлеб, уље и вино.
Писац из другог века Атенео де Наукратис у својим делима помиње готово 72 различита начина прављења хлеба, што указује на вештине до којих је дошла хеленска култура у мешењу хлеба. Хвалећи хлеб Аристофан, Антифан и Платон спомињу пекара по имену Теанос, што указује на важан положај пекарске професије. Грчки песник Аркуестратос од Гела помиње у својој књизи Хедипатеиа ражани хлеб направљен на Лезбосу са којима је, према легенди, сам Хермесје храњен.