За све верске и друштвене обичаје у Пироту који су били пре сто и више година, може се рећи да су истоветни или у основи слични са обичајима који данас владају по селима овог округа. Опширно описујући народне обичаје у Лужници и Нишави па сравњујући то са обичајима у Пироту долазимо до потпуне сличности. Опет излази да су досељеници из околних и даљих села доносили у Пирот дуже времена чувајући своје навике и обичаје. Временом, развијајући се под другим приликама и околностима, ти досељеници поступно су се култивисали, мењали навике; међутим, обичаје су чували и тек временом полако одступали од онаквих обичаја какви су сада по селима и какве су они донели у Пироту. На пример, сад се друкчије слави у Пироту, друкчије по селима; а некад је било подједнако. Сад се по селима празнује више мањих празника; у Пироту за њих неће нико да чује, а некад је сам град давао импулса за њихово празновање.

Славе У најстарије време, у Пироту су људи славили славу као што се сада слави по селима. У Пироту је највише људи славило Св. Николу и Св. Архангела Михајла. Следећи најчешћи су Ђурђевдан, Јовањдан и Митровдан. У Пироту је у старо време било 2—3 породице из Камика, које су славиле Св. Саву, 14. јануара (по старом календару).

У Пироту се славило три дана. Почињало се са навечерјем уочи славе, продужавало сутрадан ручком и вечером и прекосутра свршавало c ручком и тим се испраћала слава. У оно време, поред тога што је по обичају сваки свештеник у својој парохији у свакој кући сваког младог месеца светио воду, — 3a славу је опет нарочито освећивао воду c којом ће се умесити славски колач. Позивање гостију је било обавезно али ипак се знало ко иде код кога на славу. Ишло се на ручак или вечеру, као што се још и сада ради. У то време кад није ни било цркве у Пироту (пре 1834.), па и доцније, све до 1856. колач није ношен у цркву, него је свештеник долазио кући да га пререже. Кад осване дан славе, одмах се спрема трпеза у соби где ће се дочекивати гости. Трпеза се намести до миндерлука (софа), па једни гости седе на миндерлуку а други наоколо на јастуцима или малим столичицама. На трпезу се метне славски колач, изнесе жито и свећа. Износи се мезе и пиће и почну да долазе гости. Гости се најпре служе мезетом (кисео купус, рецељ, питије, туршија, кисело млеко чешће) и ракијом. Они могу почети и са ручком, очекујући свештеника. Ако свештеник има много свечара, а деси се и рђаво време, те може сасвим касно негде стићи, гости се на то не љуте, већ славе: једу и пију; свештеник кад стигне, дође, пререже колач и онда сви узму од жита које је било уз колач. Главна слава била је првог дана увече, јер је тада највише гостију долазило, пошто је за Србе у оно време ноћу слободније било кретање због Турака. За освећивање воде и резање колача свештеник је наплаћивао 6 пара и узимао пола од колача. Свако се трудио да за Славу припреми најбоља јела и у довољним количинама; свако је спремао хлеб од белог брашна, затим, вина и ракије, којих је било довољно. У најстарије време, ако неко служи, пило се из једне чаше или из једне чутуре редом, ако се не служи чашом. Ако је ракија, онда се служило земљаном пљоском, додајући редом један другом. Тек пред ослобођење почеле су се користити чашице за ракију и чаше за вино, но у почетку и то ређе.

Божић У старо време у Пироту се празновао Игњатовдан као претеча Божићу. Тог дана су ђаци ишли од куће до куће те певали: „Христос раждаетсја“, због чега су их укућани даривали коврџанима, колачићима ситним, орасима, сувим воћем и новцима. Тога дана рано изјутра сваку је кућу полазило понеко друго чељаде, најчешће дете, зарад здравља и берићета у идућој години. мини|300п||«Рођење Христово», грчка икона Уочи Божића уношено је из двора у кућу нарочито дрво — бадњак. Мешен је нарочити колач на коме су били представљени: змија, поље, бачва, кола — плакарија, пчеле, људи итд. Мешен је кравај (мала погача) у који је стављена пара, среће ради. Домаћин је увече ломио кравај и сваком чељадету давао по парче. Прво парче Богу, затим домаћину и тако редом. Пазило се у чијем ће парчету бити она парица, што је знак да је дотични срећан и да ће код њега бити новаца за ту годину. На Бадње вече уносили су Сламу на коју се метне чаршав, па одозго софра и онда се вечера. Та се слама сутра рано на Божић износи у башту и пали око воћа. На Божић се ревносно ишло у цркву.

Остали верски празници По Божићу су се празновали у Пироту сви редом календарски празници, но било је неких који се сада не празнују: Нова година, Водице (Богојављење), Cв. Јован, Св. Сава, Св. Глигорије, Св. Антоније, Св. Антанас, Св. Јован Златоуст, Три Светитеља (30. јануара) Св. Трифун (механџијска слава), — тог дана се излазило у виноград ради зарезивања, где се ручало и целог дана веселило. Зато се тај дан и звао „заризој", што се и данас чује — Сретење, Cв. Харалампије, Св. Тодор, Младенци, Благовести, Цвети, Ускрс, који се празновао недељу дана. На Благи Петак готово цела варош излазила је у Барје и проводила тамо дан у весељу. Онда су се славили C. Ђурђе, Јеремија, Св. Јован (8. маја), Cв. Никола (9. маја), Џерман, Цар Костадин, Спасовдан, Св. Тројица, Алисеј, Унурија, Вартолома, Видовдан, Врачи, Cв. Paнђел (летњи), Горешњаци, Cв. Илија, Св. Петка, Св. Марија, Cв. Пантелија, Макавеј, Преображење, Богородица, Усекновеније, Св. Ранђел (6. септембар), Мала Богородица, Крстовдан, Пејчиндан, Митровдан, Врачи, Св. Ђурђе, Св. Ранђел, Мрата, Ваведење, Св. Алимпије, Cв. Никола, Анино зачатије и Св. Стеван.

Сигурно је било још неких мањих празника; свима њима треба додати недељу, која се увек празновала. Од 1870. године, од владике Партенија и даскал Ристе почело је у Пироту слављење имендана. Њиме се хтело да уништи слављење крснога имена–славе. То је онда био први и најјачи атак егзархије на народност у Пироту, но без успеха, јер су људи и поред имендана опет чували славу. Даскал Риста је онда био увео за школску славу словенске апостоле Ћирила и Методија. Приликом празника и уопште кад је било време молитви стари Пироћанци су редовно ишли у цркву. Строго се празновало. Само о мањим празницима хришћани су могли ићи и радити код Турака.

Крштења У старо време у Пироту је крштење детета вршено у свештениковој кући. Дете ради крштења носе кум и још нека жена. Име новорођеног није нигде записивано. Но, доцније (после 1840) крштење је вршено и у нарочитој кући код старе цркве, познатој под именом крстилница. Ако је дете било слабо, свештеник је долазио кући те крштавао, или је ношено његовој кући. Кум је плаћао свештенику за крштење колико је био у стању, највише до 3 гроша. Мати првог детета давала је свештенику чарапе. Но, ово је зависило доста од имовног стања матере и од угледа који свештеник ужива код својих парохијана. И сви свештенички приходи зависили су од тога. Кум је при давању имена детету водио рачуна да име доведе у везу са даном рођења, зато је често давано име одговарајућег свеца. Осим тога, гледало се да се детету даде име неког угледног човека или жене, на пример аџије иди аџике. Оног дана кад је крштење вршено славио се мали кравај. Тад дође само кумица-жена кумова те окупа дете и пусти ж'тицу (дукат) у корито. После 10—15 дана бивао је големи кравај. Тада су се опет жене скупљале, али у већем броју те доносиле породиљи и детету дарове. Кумица је доносила детету дарове: кошуљу, капу и нешто од хаљина. Тада и она прими дар од породиље. Па и друге жене добију по који дар од породиље. При одласку дарују новорођенче парама — како која може. Постојао је у старо време у Пироту обичај звани плетиво. Мушко дете није шишано до треће године. Тад се изврши обичај плетења врло свечано и с великим трошковима. То подстригивање детета и метање венца на главу вршио је кум, јер још овде-онде тај обичај постоји по селима највише под именом стрижба, а чује се и реч плетиво или настригување. Овај обичај је извођен по подне и тад би трајао до пола ноћи или се почињало увече да би трајало целе ноћи. Плетиво је личило на свадбу и учесници су нарочито позивани на то весеље; оно је коштало и родитеље и кума и остале званице. Сви који су доносили детету дар примали су дар од његове матере; управо је мати детиња задуживала својим даром присутне да и они дарују дете. Кумство се необично поштовало. Никад се у старо време не памти да су се неки кумови посвађали. Кума нико није мењао, сем у случају кад изумре кумова кућа. Постојала је изрека: „На кумово куче човек да има чест!"

Свадбе thumb|Карло Скацел са супругом Олгом 1900. године Живот момака и девојака у најстарије време био је у Пироту строго одвојен; нарочито се пазило да се девојке и момци и не познају, а камо ли друже. И кад је било на празничним игранкама или на свадби, девојке и момци су били и стојали одвојено. Но, већина девојака старог Пирота нису ни сву варош познавале. Било је много жена које су живеле и умрле у Пироту, а да нису знале шта је то пиротски вашар-осим по чувењу, иако је сваке године трајао по месец дана. У старо време младеж није ишла у механе, нити је знала за карте. Старинска пиротска омладина, калфе и калфице, недељом и празником редовно је ишла у цркву. После цркве седели су на ћененцима својих дућана, или би ишли, ако је време допуштало, у поље, винограде, око река, кладенаца итд.

Момци и девојке се придиком узимања већином нису добро ни познавали. Обично су родитељи одлучивали ко ће коју узети или за ког ће момка девојка поћи. Младеж се томе није противила.

Кад се старији у кући реше и договоре одакле ће да узму за момка девојку и добију од њених сродника преко наваџије (проводаџије) добар одговор, онда једне вечери оду 2—3 човека од момкових сродника те испросе девојку. Тад однесу прстен и нешто новаца у кутији и цвеће. Они добију дар за младожењу и за себе. Тај догађај се звао мали нишан. После тога, богатији људи правили су велики нишан. Тад више људи опет увече иду девојачкој кући, носе ћердан, нешто од хаљина и опет примају дарове. Испита није било ни огласа. Време од нишана до венчања испрошена девојка је проводила као у затвору. Није се смела нигде појавити, да кога види нити да њу ко види, јер се веровало да где она погледа град ће све убити. И на венчање је невеста вођена с марамом дубоко запревесена, тако да никога није могла видети нити је њу ко могао видети. Док у Пироту није било цркава, венчање је вршено ноћу код попова или пак код девојачке куће. Венчање је припало оном свештенику из чије је парохије момак. Но, венчање је најчешће вршено код девојачке куће. Усред собе на трпези, јер није било столова, стави се хлеб, со, вино и друге свештеникове ствари и ту се изврши венчање. Од нишана до венчања пролазило је 3—4 дана и за то време породица младожење је слала невести поклон, такозвани чирез. То је велики симит (ђеврек) величине једне погаче који се купи код симиније. Још се ставе бомбоне, шећер и леблебије па се носи невести. Тако раде и други сродници. И на дан венчања многи су носили „чирез на невесту".

Уочи венчања код девојачке куће скупљали су се сродници, обично девојке на венац тј. тад су долазили девер и спрема се, односно, вије се венац за невесту. Основица венца била је од шимшира у коме је било природног или вештачког цвећа, некад и перја обојеног разним бојама. Венац се стављао преко мараме, која се спуштала преко лица чак до појаса. Спремање невесте у Пироту у старо време било је слично спремању невесте које се обавља још по неким планинским селима. Од нишана до венчања долазиле су другарице испрошеној девојци и помагале су јој у спремању дарова. Тад су се певале пригодне песме. При спремању венца девојке су опет певале, ади друге песме. При венчању и довођењу невесте у нови дом певале су се опет друге песме.