мини|десно|Три личности на Ског таписерији из 12. вијека; претпоставља се да су нордијска божанства Один, Тор и Фреја.
Старонордијска религија, данас позната као нордијски паганизам, најчешћи је назив за грану германске религије која се развила током пранордијског периода, када су се сјеверногермански народи одвојили у посебан германски народ. Замијењена је хришћанством током покрштавања Скандинавије. Научници реконструишу аспекте сјеверногерманске историјском лингвистиком, археологијом, топонимима и записима које су оставили сјеверногермански народи, као што су рунски натписи у млађем футарку, изразито сјеверногермански облик рунског писма. Бројна старонордијска дјела која датирају из 13. вијека биљеже нордијску митологију, компоненту сјеверногерманске религије.
Старонордијска религија била је политеистичка, што подразумјева вјеровање у разна божанства. Нордијска митологија је подијелила ова божанства у двије скупине, Есир и Ванир, које су међусобно водиле древни рат, док нису схватили да су подједнако моћни. Међу најраспрострањенијим божанствима били су Один и Тор, а Один се сматра и врховним богом. Овај свијет су насељавале и разне друге митолошке расе, укључујући дивове, патуљке, вилењаке, јотнаре и духове земље. Нордијска космологија вртјела се око дрвета свјета познатог као Игдрасил, са разним царствима која су постојала упоредо са људским, названа Мидгард. Ту спада више загробних краљевстава, која су контролисала одређена божанства. Старонордијска религија је била уско повезана са природом, па су се зато и разни верски обреди одвијали на отвореном, као што су разне ливаде или места поред река и мочвара, а постајала је и света планина Хелгафел.
Преношена усменим путем, а не кроз кодификоване текстове, старонордијска религија се усредредила на ритуалну праксу, при чему су краљеви и поглавари играли главну улогу у вршењу јавних дјела жртвовања. Кориштени су разни култни простори; у почетку су обично бирани отворени простору попут гајева и језера, али до 3. вијека н. е. култне куће су такође намјенски грађене за ритуалне активности. Нордијско друштво је такође имало и вршиоце сејда, облика чарања, који неки научници описују као шаманизам. Вршени су различити облици сахрањивања, укључујући инхуминацију и инфламацију, типично праћено разним загробним добрима.
Током историје, разни нивои транскултурне дифузије дешавали су се међу сусједним народима, попут Лапонаца и Финаца. До 12. вијека старонордијска религија је нестала под налетом хришћанства, док су елементи старе религије наставили да живе у скандинавском фолклору. Старонордијска религија је био конвенционални назив који се примењивао на све претхришћанске религије Скандинавије. Укорењена у ритуалној пракси старонордијска религија је била потпуно интегрисана са другим аспектима нордијског живота, укључујући и ратовање и друштвене интеракције. Различити елементи старонордијске религије имали су различито порекло и историју; неки аспекти могу потицати из дубоке праисторије, други су се појавили тек након сусрета са хришћанством.
Током 870. године, норвешки досељеници су напустили своју домовину и колонизовали скоро ненасељен Исланд, доносећи са собом свој систем веровања. Докази о топонимима указују на то да је Тор био најпопуларнији бог на острву, иако постоје и саге о поклоницима Фрејра на Исланду.
Нордијски свет се први пут сусреће са хришћанством у својим насељима након колонизације Британских острва и кроз трговинске контакте. До времена када је хришћанство стигло у Скандинавију, оно је већ било прихваћена религија у већем делу Европе. У наредних неколико деценија је дошло и до покрштавања нордијских племена и народа.
Оживљавање интересовања за старонордијском религијом догодио се усред романтичарског покрета у 19. вијеку, која је инспирисала читав низ умјетничких дјела. Академска истраживања о овој теми започела су почетком деветнаестог вијека, у почетку под утицајем раширених романтичарских осјећања.
Види још Нордијска митологија Викинзи
Референце
Категорија:Старонордијска религија Категорија:Паганизам