мини|277x277пиксел|Шта је потребно да би особа устрајала из тренутка у тренутак - да би иста особа постојала у различитим тренуцима? У филозофији, проблем личног идентитета"Personal Identity - Internet Encyclopedia of Philosophy". www.iep.utm.edu. Archived from the original on 3 September 2017. Приступљено 3. 2. 2021. године. бави се начином на који је неко у стању идентификовати једну особу у одређеном временском интервалу. Питања која се постављају јесу шта је оно што сачињава идентитет једне особе и шта је оно што је чини истом у различитим временским периодима.
У савременој метафизици, ствар личног идентитета назива се дијахроним проблемом личног идентитета.An Essay Concerning Human Understanding; Volumes 1–3. By John Locke Синхрони проблем се односи на питање које особине и особине карактеришу човека у датом тренутку. Аналитичка и континентална филозофија распитују се о природи идентитета. Континентална филозофија се бави концептуалним одржавањем идентитета када се суоче са различитим филозофским пропозицијама, постулатима и претпоставкама о свету и његовој природи.Self and Subjectivity; "Identity, Sex, and the Metaphysics of Substance". Edited by Kim Atkins. Cultural Theory: An Anthology. Edited by Imre Szeman, Timothy Kaposy. p481. "Identity, Sex, and the Metaphysics of Substance"
Лични идентитет означава оне аспекте нечије личности које та особа сматра посебно важним за разумевање себе и разликовање од других. Људи су појединачна бића која се могу упознати и затим и препознавати. За људе мора бити могуће да преносе свој идентитет од једног временског тренутка до другог. Ако нема трајности личног идентитета онда не људи не би могли да сматрају искуства која су доживели својим.
Идентичност мини|Један од филозофа који се бавио овим проблемом је и Џон Лок, у свом делу An Essay Concerning Human Understanding. Постоји квалитативна и нумеричка идентичност. Две ствари су квалитативно идентичне онда када су у великој мери сличне. На пример, то је смисао у којем се говори да су две жене дошле на вечеру у истој хаљини. Тиме се не говори да су заједно обукле исти комад одеће—оно на шта се тим изразом указује је то да су обукле хаљине које су истог дизајна и боје, дакле хаљине које су веома сличне у погледу читавог низа својстава важних за идентификовање предмета (облик, боја, величина, итд.). Други смисао идентичности је управо онај који је искључен у овом примеру: када су две жене које су идентично обучене, не може бити случај да се ради о једној те истој хаљини. Међутим, случај може мало да се модификује. Могло би се десити да је једна од две жене дошла на вечеру у хаљини, после неког времена напустила вечеру и посудила хаљину другој жени која се онда у њој појавила за столом. У том случају рекло би се да су две жене дошле на вечеру у истој хаљини, али би овог пута помислили нешто другачије и нешто јаче: овог пута се ради о томе да су обе жене биле на вечери (у различитим временским периодима) у истом комаду одеће. Када се говори о идентичности у овом смислу, онда се ради о нумеричком идентитету, или о нумеричкој идентичности.
У филозофији се на основу овога поставља питање како доћи до неког објашњења личног идентитета које је општије од стандардних поступака за идентификовање особа од једног до другог тренутка.
Физички критеријум идентитета
Отисци прстију Постоје врло поуздани практични начини за идентификовање особа. Помоћу отисака прстију, може се лако утврдити да је особа А у тренутку т1 идентична особи Б у тренутку т2. Али овај метод неће пружити критеријум који има потребну општост. Људи могу да остану без јагодица на прстима, па и без читавих шака, на пример, и да тако не буде могуће њихово реидентификовање тим методом. Међутим, не би се рекло да због тога особа која је доживела такву незгоду више није иста особа која је била раније. Оно што се тражи је објашњење личног идентитета које неће моћи да буде угрожено противпримерима какав је овај са отисцима прстију. Трага се за критеријумом личног идентитета који нема изузетке чак ни међу хипотетичким случајевима.
Оно за чиме се трага је објашњење нумеричког идентитета особе. Под овим се подразумева објашњење које се може формулисати помоћу бикондиционала:
Особа А у тренутку т идентична је са особом Б у тренутку т’ ако и само ако Х.
Оно што филозофе занима шта је оно што конституише лични идентитет једне особе. Адекватан одговор на ово питање ће бити онај који може да се стави у горњи бикондиционал, тј. у исказ типа „п ако и само ако q“.
ДНК мини|Ченг и Енг Бункер, најпознатији сијамски близанци. Ради се о физичком аспекту који је много бољи кандидат за конституента личног идентитета него отисци прстију јер ДНК има кључну улогу у одређивању тога какав ће сваки човек бити и који тај свој посао обавља докле год смо живи. Бикондиционал гласи: Особа А у тренутку т идентична је са особом Б у тренутку т’ ако и само ако А и Б имају исту ДНК.
Међутим, иста ДНК није довољан услов за идентитет: идентични близанци имају исту ДНК, али нису нумерички иста особа. Друго, иста ДНК није ни нужан услов за идентитет. Може се употребити мисаони експеримент и замислити могућа интервенција којом некоме бива промењена ДНК у свакој ћелији, али на неки релативно безначајан начин. Таква особа не би више имала исту ДНК као особа пре интервенције, али тешко да би се рекло да се више не ради о истој особи. Не мора се у овом тренутку одустати од физичких критеријума.
Људска тела Може се рећи да се ради о најједноставнијем и најочигледнијем физичком критеријуму идентитета. Тело није нешто што се тек „настањује“ на неко одређено време. Тело јесте сам човек. О деловима овог тела које људи сматрају (с правом) својим, као о деловима самог себе. Може се рећи да оно што једну особу чини идентичном у различитим временским периодима је идентично тело. Бикондиционал гласи: Особа А у тренутку т идентична је са особом Б у тренутку т’ ако и само ако А и Б имају исто тело.
Овде се мисли на нумерички идентитет тела, не на квалитативни идентитет. Познато да се тела временом мењају на различите начине, али то не чини погрешном тврдњу да је тело једне особе нумерички исто оно тело које је имао пре пет минута и пре дванаест година. Овај критеријум идентитета, телесни критеријум, има боље шансе на успех него други физички критеријуми. Промене отисака прстију, па чак и промене у генетском материјалу, могу да се догоде, а да не дође до промене у (нумеричком) идентитету тела.Olson, Eric T. 1997. The Human Animal: Personal Identity Without Psychology. New York: Oxford University Press.
Приговори телесном критеријуму
Близанци Први проблем за телесни критеријум настаје са случајевима дицефалије. Ради се о случајевима у којима људски зигот није до краја подељен на два, што резултира близанцима који су спојени испод врата. Дицефалија је позната и има случајева који су добро испитани. Документовано је да се у случајевима дицефалије добијају близанци који имају индивидуалну психологију, приватан и јединствен ментални живот и самосталну контролу над удовима на оној страни тела на којој се налази глава. Неке органе деле, а неке органе имају сваки за себе. На пример, познати су дицефални близанци са по два срца и стомака, али са једном јетром, једним дебелим цревом, итд. Њихови органи су смештени у заједнички грудни кош и функционишу у складу. Случајеви ове врсте конституишу противпример за телесни критеријум: ради се о јединственом телу које деле две особе. Ако тело конституише нумерички идентитет особа, онда дицефалним близанцима недостаје једно тело.
У форми аргумента, приговор телесном критеријуму се може изразити овако (близанци се могу назвати Леви и Десни).
(СБ1) Ако је телесни критеријум истинит, онда или Леви и Десни имају различита тела, или су Леви и Десни иста особа.
(СБ2) Леви и Десни имају исто тело.
(СБ3) Леви и Десни нису иста особа.
(СБ4) Дакле, телесни критеријум није истинит.
Аргумент је валидан. СБ1 је тврдња која следи из телесног критеријума: у случају да је телесни критеријум истинит, онда се овај случај може описати само на један од ова два начина: или се ради о две особе, у ком случају критеријум захтева да постоје два различита тела, или се ради о једном телу и једној особи.
Премиса СБ2 формулише нешто што изгледа као очигледан закључак о датом случају: ради се о једном, јединственом, телу; чињеница да је присуство неких органа у већем броју од уобичајеног сасвим је контингентна (односно таква да је број појединих органа могао бити и различит). Познати су случајеви са различитим саставом организма, односно са мањим или већим бројем „дуплираних“ органа. У сваком случају, онако како су описани Леви и Десни (а што је у складу са конкретним, познатим случајевима дицефалије), мора се признати да се ради о једном телу чији органи функционишу у узајамном складу и само су поједини од њих дуплирани.
Могло би се приговорити премиси СБ2 да је неистинита јер код дицефалних близанаца заправо постоје два спојена тела. Овај приговор нема много наде на успех. Ако би се прихватио, филозофи би били приморани да Левом или Десном „одузму“ органе који се налазе на супротној страни од оне на којој се налази глава, а да нису „дуплирани“. Изгледа далеко прихватљивије да се каже како Леви и Десни заправо деле органе који нису дуплирани. Такође, у случајевима не-људских животиња код којих се јавља дицефалија не постоји никаква потреба да се тврди да се ради о два спојена тела; нема разлога да се то онда тврди за људе.
Премиса СБ3 истиче чињеницу да различитост психолошких карактеристика указује на присуство различитих особа. Леви и Десни могу да имају битно различите менталне животе, а познато је да у документованим случајевима дицефалије спојени близанци извештавају о различитим личним преференцијама и склоностима. Било би врло тешко порећи да је СБ3 истинито. Један од разлога за то је и овај. Приговарачева тврдња да постоји само једна особа захтева да се неки замишљени случајеви опишу на врло неубедљив начин. На пример, може се замислити да се Леви и Десни посвађају и да то доведе до тога да Десни Левог убије. Приговарач би морао да каже да ту није било никаквог убиства јер нису присутне две особе па да једна може да усмрти другу. То је сасвим неприхватљив опис ситуације.
Друга врста приговора телесном критеријуму се не позива на документоване случајеве него на мисаоне експерименте. Потребно је замислити да је наука толико узнапредовала да су хирурзи у стању да трансплантирају не само срца и јетре, већ и мозгове. Две особе, Особа А и Особа Б налазе у ситуацији у којој је после несреће коју су доживели могуће спасити их само тако што ће мозак особе А бити трансплантиран у тело Особе Б и обрнуто. После успешне трансплантације, ово тело је уништено, као и нефункционални мозак особе А.
Преостало тело, тело особе А с мозгом особе Б у својој лобањи се буди из анестезије. Особа која је преживела несрећу и операцију мисли за себе да је особа Б, воли ствари које је особа Б одувек волео, тврди да се сећа разних ствари које је доживео још и пре него што се упознао с особом Б итд. Питање које се поставља јесте ко је преживео од ове две особе.
Чини се да је исправно рећи да је преживела особа Б. Али исто тако, исправно је рећи да је тело преживелог тело особе А; уосталом, да је у тело особе А трансплантирана јетра особе Б не би се рекло да је тело преживелог тело особе Б. Слично треба да буде и у случају мозга.
Ако је тачно да је преживела особа Б и то у телу особе А, онда не може бити случај да је особа Б идентична са телом особе Б (које више ни не постоји). Телесни критеријум је, дакле, неистинит.Durante, Chris. 2013. . Archived 2013-08-06 at the Wayback Machine.
Мождани критеријум Заговорник телесног критеријума би могао да тврди како постоји нешто сасвим посебно у вези са једним делом тела: мозак је, заправо, онај део тела у којем је седиште идентитета особе, функционалан мозак, могли би додати. Када је премештен мозак у ново тело, премештена је и његова личност. Ово би била посебна врста телесног критеријума, мождани критеријум идентитета.