Максим Исповедник (; Цариград, око 580 — Цагери, 13. август 662) хришћански је светитељ. Био је монах и византијски теолог, творац широког теолошког система који обухвата хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, укључујући и хеленске неоплатонисте, попут Плотина и Прокла.

У христологији, заступао је диофизитску позицију (да Христос има и човечанску и божанску природу) у време када су васељенским патријарх и византијски цар заступали монофизитизам. Због својих ставова осуђен је као јеретик и протеран у изгнанство, где је и умро. Убрзо потом, његово учење је оправдано на Шестом васељенском сабору у Константинопољу, и проглашен је за свеца.

Биографија Максим је највероватније рођен у Цариграду, иако су неки његови противници тврдили да је рођен у Палестини. Био је племићког порекла, па је још као млад постао високи дворјанин (први секретар или саветник царског сената) на двору византијског цара Ираклија.

Око 615. године је напустио јавне функције и постао монах у манастиру Филипик у Хрисопољу, градићу у близини Константинопоља са азијске стране (данас Искидар у Турској). Током година проведених у Хрисопољу, Максим је постао ава (односно старешина) манастира. Када је Персијско царство освојило Анадолију, Максим је био приморан да пребегне у манастир близу Картагине. Ту је под старатељством патријарха Софронија Јерусалимског почео да изучава неоплатонизам и христолошке списе (Григорија Ниског и Дионисија Ареопагита). У Картагини је Максим постао истакнути теолошки писац и веома утицајна духовна фигура у Северној Африци, високо цењен од стране егзарха, а у народу сматран светим човеком.

Монотелитски спор

Тих година се у Византији водио христолошки спор око односа Христове људске и божанске природе. Монотелитизам је настојао да оправда учења које је Халкедонски сабор прогласио за јерес. И монотелити су следили халкедонску дефиницију да су у личности Христа сједињене две природе, људска и божанска. Међутим, отишли су корак даље тврдећи да Христос има само једну вољу, божанску (монотелитизам је настао од грчког „једна воља“). Монотелистску позицију су, између осталих, заступали сам цар Ираклије, патријарх Цариграда Сергије I (634—639), патријарх Александрије Кир (630—640), и Максимов стари пријатељ Пир (), који га је наследио као старешина манастира у Хризопољу. На предлог патријарха Сергија, цар Ираклије је издао едикт назван Ектесис (Изложење) којим се забрањује вођење спорова о једној или две воље у Христу, и којим се учење о једној вољи проглашава православним. Након смрти Сергија I 638. године, Пир, такође присталица монотелитизма, постаје патријарх. Он је сазвао сабор који је потврдио монотелитско изложење вере. Међутим, на Западу је папа Северин (638—640) одбацио Ектесис, а његов наследник папа Јован IV (640—642) га је предао саборској анатеми. Након смрти цара Ираклија и доласка Констанса II (641—668) на престо, Кир је из политичких разлога 641. године напустио патријаршијски престо у Цариграду, и прешао у северну Африку где је живео наредних десетак година.

Између Пира и Максима је у северно-афричким градовима често долазило до вишечасовних теолошких расправа, па су тако организовали и сабор афричких епископа у Картагини јула 645. године, да чује њихову јавну расправу о монотелизму. Максим је заступао позицију да је Христос имао подједнако и људску и божанску вољу. Пир је доказивао да две воље имплицирају две вољне особе. Максим је одговорио да у том случају мора бити три воље у светом тројству. Међутим, Максим је тврдио да воља припада природи, па је Пир након тога признао две воље на темељу две природе. Након сабора, Пир прихвата диотелистичку позицију и заједно са Максимом одлази у Рим исте године.Philip Schaff, History of the Christian Church, Volume IV: Mediaeval Christianity. A.D. 590-1073 Међутим, када се за то чуло у Цариграду, цар је послао у Италију свог изасланика Олимпија, који се у Равени нашао са Пиром и вратио га монотелитизму. Пир се након тога враћа у Цариград и одриче се свог одобравања диотелистичке („две воље“) позиције.

Године 648. цар Констанс је уз помоћ цариградског патријарха Павла издао Типос (узор, образац) који је прописивао монотелитизам као правоверну позицију, забрањујући даље христолошке расправе. У Риму је новоизабрани папа Мартин I одбио да прихвати Типос о вери, већ је сазвао Латерански сабор од 5. до 13. октобра 649. године, који је анатемисао монотелитизам и царев Типос. Сабору је присуствовало 105 епископа. Максим је на сабору учествовао као један од кључних теолога, а неки сматрају да је он формулисао и многе званичне акте. Закључци сабора су послати свим вернима у свету.

Питање римског првенства Током боравка у Риму, Максим је имао очигледан интерес да добије подршку Римске цркве и да истакне њен ауторитет.Жан-Клод Ларше, Питање римског првенства према светом Максиму Исповеднику Он у својим списима признаје Римској цркви привилеговану улогу и сматра је за „прву међу Црквама“ (). У питањима вере он види Цркву Рима као упоредник и норму за друге цркве, јер се римске папе током контроверзи моноенергиста и монотелита, никада нису удаљиле од православне вере, док су источни патријарси били у јереси.

Максим такође Папи признаје власт да везује и разрешује, односно, да искључује из Цркве и да јој поновно присаједињује, не само епископе своје цркве, него и источне патријархе који су заблудели у неправославље. Међутим, ова концепција није остварена пошто су 653. године у Риму ухапшени Максим Исповедник и папа Мартин, по наређењу цара Констанса II. Папа Мартин I је осуђен без суђења и убрзо је скончао од зиме и глади у Херсону на Криму 16. септембра 655. године, пре него што је послат у царску престоницу.

Суђење, прогонство и смрт Максим је са својим учеником Анастасијем окован и бродом одведен у Цариград, где га је по изласку на обалу, дочекала бесна гомила, која га је вукла улицама. Након тога је затворен сам у тамницу, одвојено од ученика Анастасија. После неког времена проведеног у тамници, Максим је 655. године одведен на испитивање пред Сенатом у царској палати. Тада је имао око 75 година. мини|Цар Констанс II, присталица монотелитизма, судио је Максиму због његовог учења. Против њега су, поред оптужбе за јерес, изнесене и оптужбе за заверу, велеиздају царства и сарадњу са Сараценима, којима је наводно предао Египат, Александрију, Пентапољ и Африку. Максим је након тога одбио да комуницира. Током суђења је одржан и сабор свештенства у Цариграду који је Максима осудио као јеретика. Након кога је Максим отеран у прогонство у Визију (Byzia) у Тракији, а његови ученици Анастасије и Анастасије у Первериду (Perberis) и Месебрију (данас Несебар). 24. септембра 656. године је Теодосије, епископ Цезареје у Битинији, са још неколико угледника, посетио Максима у изгнанству по царевој заповести. Међутим, Максим му је рекао да неће комуницирати са Цариградом све док одлуке Латеранског сабора не буду званично прихваћене. Када му је Теодосије саопштио: „Сабор је неважећи, јер је одржан без царевог наређења.“ Максим је узвратио; „Побожна вера, а не царево наређење је то што потврђује саборе.“

Године 662. Максим и двојица његових ученика Анастасије и Анастасије су доведени на суђење у Константинопољ, где су анатемисани, заједно са св. Мартином и св. Софронијем. Максим је поново проглашен јеретиком и осуђен на доживотно прогонство. Био је вођен кроз град, пљуван од масе народа и тучен од војника. Након суђења је стављен на страшне муке; језик му је одсечен да не би могао више да износи своју „јерес“ а десна рука му је одсечена, да не би више могао да пише. Након тога, Максим и његови ученици, сваки појединачно, протерани су у прогонство у најзабаченије покрајине царства, без хране и одела. Максим је протеран у град Схимар, под Кавказом (данас Грузија).

Убрзо је умро у прогонству 13. августа 662. године. Његово житије је записао Анастасије Библиотекар у 9. веку.

Теологија Максим је творац широког теолошког система којим је синтезовао хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, под чијим је снажним утицајем био. На њега је прилично утицао и Евагрије Понтски и његова школа.Ларс Тунберг, О теологији светог Максима Исповедника Максим је обрађивао и неоплатонистичку филозофију, укључујући мислиоце попут Плотина и Прокла, а његово тумачење Псеудо-Дионисија је касније наставио Јован Скот Еријугена.

Обожење

Максим је хришћанству прилагодио Платоново учење да је човечанство створено по слици Бога и да је сврха спасења да поново успостави човекову заједницу са Богом. Бог се, услед своје безмерне љубави према човеку, оваплоћује, постаје човек, док се човек из љубави према Богу обожује. Обожење је човеков крајњи циљ, најсавршеније дело љубави и врхунац њеног дејства.

Стање обожења Максим описује као „вечнокретно мировање“ или „мирујућу вечнокретност“ () сједињујући два наизглед супротна термина — мировање (стасис) и покрет (кинесис).Монах Теофан, Тајна слободе у обоженом човеку по светом Максиму Исповеднику У јединству са Богом људска природа вечнокрећуће мирује бивајући око онога који је исти и једини. Према Максиму, кретање природе је кретање према Богу, које започиње стварањем. Мировање је есхатолошки циљ који се испуњује обожењем. Мировање у Богу значи да је остварен циљ због кога је човек уведен у постојање — нераздвојива заједница љубави са творцем. С друге стране, покрет означава чињеницу да је Бог „бесконачни океан“, и учествовање човека у тој бесконачности повлачи са собом неку врсту покрета, односно вечног раста. Обожени човек је утврђен у добру и созерцању Бога, а истовремено, он вечито напредује.

Максим подсећа да је човеково обожење омогућено Божјим очовечењем, оваплоћењем логоса у Христу. Учење о обожењу сместило је светог Максима међу најзначајније мислиоце источног хришћанства. У својим списима Максим Исповедник пише о неусловљености оваплоћења Бога Логоса.Hieromonk Artemije Radosavljević, Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα, 1975 — Делови из ове докторске дисертације објављени су на српском у часопису Свети Кнез Лазар бр. 12 до броја 17 (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику) — English version: Bishop Artemije Radosavljević Why Did God Become Man? The Unconditionality of the Divine Incarnation. Deification as the End and Fulfillment of Salvation According to St. Maximos the Confessor — Source: Τὸ Μυστήριον... [The mystery of salvation according to St. Maximos the Confessor] (Athens: ). (1975). стр. 180—196Еп. Артемије (Радосављевић) — Богословље бр. 1-2. . стр. 95—105.

Грех

За Максима, грех је отуђење у онтолошком смислу, јер одваја човека од оног што је стварно. Самољубље је врхунски грех, јер одваја човека од љубави, односно од Бога. Себеотуђење од другог, односно греховни пад личности, је истовремено и отуђење од бића уопште, чиме грешник запада у област небића. Максим грех и зло одређује као недостатак бића, небиће, непостојање. Бог је биће а човек бивствујуће, и постоји само тиме што учествовује у најузвишенијем бићу. Стога пакао није присуство зла већ одсуство љубави, што разара саму бит човековог бића. Услед греха, човеков егзистенцијални положај је отпалост од стварне егзистенције. Овакво отуђење од самог постојања Максим назива правом смрћу. Стога је врлина код светог Максима онтолошка а не етичка категорија. Извор човековог зла је у његовој слободној одлуци, не у његовој природи. Максим себељубљу супротставља љубав, која увек значи волети неког другог (човека, Бога).Петар Јевремовић, Персонологија и онтологија у списима светог Максима Исповедника

Христологија мини|Руска икона из 17. века која приказује детаље из житија светог Максима. Христолошки, Максим је инсистирао на строгом диофизитизму, што се може посматрати као логичан закључак његовог наглашавања обожења. Према његовом схватању, Христос је имао две природе (подједнако и људску и божанску), а пошто воља припада природи, Христос је имао и две воље на темељу две природе.