Ричард МеКеј Рорти (Њујорк, 4. октобар 1931 – 8. јун 2007) био је амерички филозоф. Образован на Универзитету у Чикагу и на Универзитету Јејл, имао је снажна интересовања и обуку како из историје филозофије, тако и из савремене аналитичке филозофије, од којих је последња била главни фокус његовог рада на Универзитету Принстон 1960-их.. Приступљено 10. 2. 2021. године. Касније је одбацио филозофску традицију према којој знање укључује тачно представљање („огледало природе“) света чије постојање остаје потпуно независно од тог представљања.
Рорти је имао дугу и разноврсну академску каријеру, укључујући позиције стјуарта професора филозофије на Универзитету Принстон, кенана професора хуманистичких наука на Универзитету Вирџиније и професора упоредне књижевности на Универзитету Станфорд. Међу његовим најутицајнијим књигама су Philosophy and the Mirror of Nature (1979), Consequences of Pragmatism (1982) и Contingency, Irony, and Solidarity (1989).
Рорти је на идеју знања као на „огледало природе“ гледао као на свеприсутну историју западне филозофије. Против овог приступа, Рорти се залагао за нови облик америчког прагматизма (који се понекад назива и неопрагматизам). Приступљено 10. 2. 2021. године. у којем научне и филозофске методе чине само скуп потенцијалних „речника“ које људи напуштају или усвајају током времена у складу са друштвеним конвенцијама и корисношћу. Рорти је веровао да би напуштање репрезентационистичких извештаја о знању и језику довело до стања ума које је називао „иронизам“, у којем људи постају потпуно свесни непредвиђених случајева који су смештени у историју и свог филозофског речника. Рорти је овај бренд филозофије везао за појам „социјалне наде“; веровао је да ће се без репрезентационистичких рачуна и без метафора између ума и света људско друштво понашати мирније. Такође је нагласио разлоге због којих тумачење културе као разговора представља кључни концепт „постфилозофске“ културе одлучне да напусти репрезентационистичке извештаје о традиционалној епистемологији, укључујући амерички прагматизам са метафизичким натурализмом.
Биографија Ричард Рорти је рођен 4. октобра 1931. у Њујорку."Richard Rorty: The Making of an American Philosopher". press.uchicago.edu. 1931-10-04. Приступљено 10. 2. 2021. године. Његови родитељи, Џејмс и Винифред Рорти, били су активисти, писци и социјалдемократе. Његов деда по мајци, Волтер Рошенбуш, био је централна личност покрета Социјалног јеванђеља почетком 20. века. :36. Његов отац је у каснијем животу доживео два нервна слома. Други слом, који је имао почетком 1960-их, био је озбиљнији и „укључивао је претензије на божанску предзнаност." Сходно томе, Ричард Рорти је као тинејџер пао у депресију и 1962. започео шестогодишњу психијатријску анализу опсесивне неурозе. . О лепоти руралних орхидеја Њу Џерзија Рорти је писао у својој краткој аутобиографији Trotsky and the Wild Orchids и својој жељи да споји естетску лепоту и социјалну правду. Некролог његовог колеге Јиргена Хабермаса за Рортија истиче да су Рортијева контрасна искуства из детињства, попут лепих орхидеја у односу на читање књиге у родитељској кући која је бранила Лава Троцког од Стаљина, створила рано интересовање за филозофију. Рортија описује као ироничара:Рортију ироничару ништа није свето. Упитан на крају свог живота о „светом“, строги атеиста одговорио је речима које су подсећале на младог Хегела: „Моје осећање светог повезано је са надом да ће једног дана моји далеки потомци живети у глобалној цивилизацији у која је љубав у основи једини закон.“"Jürgen Habermas: Philosopher, poet and friend (12/06/2007)". signandsight. Приступљено 10. 2. 2021. године.Рорти се уписао на Универзитет у Чикагу мало пре навршених 15 година, где је стекао звање првоступника и магистра филозофије (студирао код Ричарда МекКеона),Marchetti, Giancarlo. "Interview with Richard Rorty." Philosophy Now , Oct.–Nov. 2003. настављајући докторат из филозофије на Универзитету Јејл (1952–1956)."Richard Rorty, distinguished public intellectual and controversial philosopher, dead at 75" (Stanford's announcement), June 10, 2007 Оженио се другом академкињом, Амели Оксенберг (професорком на Харвардском универзитету), са којом је 1954. године добио сина Џеја Рортија. После две године у војсци Сједињених Држава, предавао је на Велсли Колеџу три године до 1961. Рорти се развео од супруге, а затим се оженио биоетичарком Универзитета Станфорд Мери Варни 1972. Имали су двоје деце, Кевина и Патрицију. Док је Ричард Рорти био „строги атеиста“, Мери Варни Рорти је била практикујући мормон.
Рорти је био професор филозофије на Универзитету Принстон 21 годину. 1981. године био је добитник Макартур стипендије, познате као „Генијева награда“, у првој години доделе, а 1982. године постао је Кенан професор хуманистичких наука на Универзитету у Виргинији."Richard Rorty, Philosopher, Dies at 75" (NY Times Obituary), Приступљено 10. 2. 2021. године. 1998. Рорти је постао професор упоредне књижевности (и филозофије) на Универзитету Станфорд, где је провео остатак своје академске каријере. Током овог периода био је посебно популаран, а једном је подстицао да је распоређен на место „пролазног професора модерних студија“. Писац и неурознанственик Сем Харис студирао је код Рортија као додипломац на Станфорду; Харис је касније приметио да „Само сам се бескрајно расправљао с њим, али сматрао сам да је то невероватно корисно у усавршавању мојих ставова." Sam Harris, Making Sense podcast, Ask Me Anything #16.
Рортијева докторска дисертација, The Concept of Potentiality била је историјска студија концепта, завршена под надзором Пола Вајса, али његова прва књига (као уредник), The Linguistic Turn (1967), била је чврсто у преовлађујућем аналитичком начину, прикупљајући класичне есеје о језичком заокрету у аналитичкој филозофији. Међутим, постепено се упознао са америчким филозофским покретом познатим под именом прагматизам, посебно са списима Џона Дјуија. Занимљив рад који су радили аналитички филозофи попут Виларда Ван Ормана Квина и Вилфрид Селарса изазвао је значајне помаке у његовом размишљању, што се одразило на његову следећу књигу Philosophy and the Mirror of Nature (1979).
Прагматичари углавном сматрају да је значење предлога одређено његовом употребом у лингвистичкој пракси. Рорти је комбиновао прагматизам о истини и другим стварима са каснијом Витгенштајновом филозофијом језика која је изјавила да је значење друштвено-језички производ, а реченице се не доводе у везу са светом у дописном односу. Рорти је у својој књизи Contingency, Irony, and Solidarity (1989) написао:Истина не може бити тамо - не може постојати независно од људског ума - јер реченице не могу постојати или бити споља. Свет је тамо, али описи света нису. Само описи света могу бити истинити или нетачни. Свет сам без помоћи описивања људских активности не може.“Овакви погледи навели су Рортија да преиспита многе најосновније филозофске претпоставке - а довели су и до тога да је ухапшен као постмодерни / деконструкционистички филозоф. Заправо, од краја 1980-их до 1990-их, Рорти се фокусирао на континенталну филозофску традицију, испитујући дела Фридериха Ничеа, Мартина Хајдегера, Мишела Фукоа, Жан-Франсоа Лиотарда и Жак Дериде. Његова дела из овог периода су укључивала: Contingency, Irony, and Solidarity (1989); Essays on Heidegger and Others: Philosophical Papers (1991); и Truth and Progress: Philosophical Papers (1998).
Последња два дела покушавају да премосте подвојеност између аналитичке и континенталне филозофије тврдећи да се две традиције допуњују, а не супротстављају једна другој.
Према Рортију, аналитичка филозофија можда није оправдала своје претензије и можда није решила загонетке за које је мислила да јесте. Па ипак, таква филозофија је у процесу проналажења разлога за остављање тих претензија и загонетки помогла себи да стекне важно место у историји идеја. Одустајањем од потраге за аподиктичношћу и коначношћу коју је Едмунд Хусерл делио са Рудолфом Карнапом и Бертрандом Раселом и проналажењем нових разлога за мишљење да таква потрага никада неће успети, аналитичка филозофија је очистила пут који води прошлост сцијентизма, баш као што су немачки идеалисти очистили пут који је водио око емпиризма.
У последњих петнаест година свог живота, Рорти је наставио да објављује своје списе, укључујући четири тома архивираних филозофских радова, Achieving Our Country (1998), политички манифест делимично заснован на читањима Дјуија и Валта Вајтмана у којима је бранио идеју прогресивне, прагматичне левице против онога што он осећа поразним, антилибералним, антихуманистичким позицијама које заговарају критичка левица и континентална школа. Рорти је сматрао да су ове антихуманистичке позиције персонификоване личностима попут Ничеа, Хајдегера и Фукоа. Такви теоретичари су такође били криви за „обрнути платонизам“ у којем су покушавали да створе свеобухватне, метафизичке, „узвишене“ филозофије - што је у ствари противречило њиховим основним тврдњама да су иронични и контингентни. Последња Рортијева дела, након пресељења на Универзитет Станфорд, тицала су се места религије у савременом животу, либералних заједница, упоредне књижевности и филозофије као „културне политике“.
Убрзо пре смрти, написао је комад под називом The Fire of Life (објављен у издању часописа Poetry у новембру 2007.),. у којем медитира о својој дијагнози и удобности поезије. Закључује: "Сада бих волео да сам провео нешто више свог живота са стиховима. То није зато што се бојим да сам пропустио истине које се не могу изјавити у прози. Не постоје такве истине; о смрти нема ничега што Свинбурн и Ландор су знали, али Епикур и Хајдегер нису успели да то схвате, већ зато што бих живео потпуније да сам могао да звецкам са више старих кестена - баш као што бих то учинио да сам стекао више блиских пријатеља. богатији речници су потпуно људски - удаљени од звери - од оних са сиромашнијим; појединачни мушкарци и жене су потпуно људски када су њихова сећања обилно обложена стиховима."
8. јуна 2007, Рорти је умро у свом дому од рака гуштераче.
Главна дела
Philosophy and the Mirror of Nature У Philosophy and the Mirror of Nature (1979), Рорти тврди да централни проблеми модерне епистемологије зависе од слике ума који покушава верно да представља (или „огледало“) независну од ума, спољну стварност. Ако се одрекнемо ове метафоре, онда је читав подухват темељне епистемологије погрешан. Оснивач сматра да би избегао назадовање својствено тврђењу да су сва уверења оправдана другим уверењима, нека уверења морају бити самооправдавајућа и чинити темеље читавом знању.
У Philosophy and the Mirror of Nature критикована су два чула „основаности“. У епистемолошком смислу, Рорти је критиковао покушај оправдања тврдњи о знању тако што их је пронашао у низу темеља (нпр. саморазумљиве премисе или неинференцијалне сензације); шире, критиковао је тврдњу филозофије да темељно функционише у оквиру културе. Први аргумент се ослања на Селарсову критику идеје да у чулном опажању постоји „дато“, у комбинацији са Квиновом критиком разлике између аналитичких реченица (реченица које су истините само на основу онога што значе) и синтетичких реченица (реченица остварује свет).
Свака критика, која се узима сама, представља проблем за концепцију како филозофија треба да напредује, али оставља довољно традиције нетакнутом да би наставила са својим некадашњим тежњама. У комбинацији, тврдио је Рорти, две критике су поражавајуће. Без привилегованог увида у структуру веровања и привилегованог царства истина или значења, ми уместо тога имамо знање као она веровања која плаћају свој пут. Рорти је тврдио да је једини стварни опис стварног процеса истраге био Кунијев приказ стандардних фаза напретка дисциплина, осцилирајући кроз нормалне и ненормалне периоде, између рутинског решавања проблема и интелектуалних криза.