Михаила (световно Ратимирка Кнежевић; Витково код Александровца, 11. јул 1917 — Манастир Благовештење Рудничко, 17. децембар 2014) била је најстарија српска игуманија и 70 година као старешина Манастира Благовештења Рудничкога.
Биографија
Детињство Игуманија хаџи-Михаила, у свету Ратимирка Кнежевић, рођена је 11. јула 1917. године у селу Витково, од побожних и врло имућних родитеља.
У врло скромном и побожном животу од детињства је била загрејана у љубави према Господу.
Године 1935. Ратимирка се договори са својом другарицом да побегну у манастир.
Монашки пут Ратимирка напушта родитељски дом и одлази за манастир. Када је пошла јавила се мајци да иде у Александровац да нешто купи. Из Александровца, касно увече, полази за манастир са једним хришћанином и његовом ћерком.
Целу ноћ су путовали до Ниша, а затим за Манастир Дивљане. На сам празник Ваведења стигли су у току св. Литургије. Када су ушли у храм монахиње су клечале у току Службе.
Њиховој радости није било краја. Ратимирка је благодарила Господу и Мајци Божјој што је њена жеља испуњена. Од тога дана Ратимирка се предаје вољи Божјој и својој духовној матери Диодори, рускињи.
Послушање прима са радошћу. У почетку је био проблем познавање руског језика, али и то је савладала.
У манастиру је живело 70 сестара и свака је имала своје послушање. Манастирско правило је било строго и свака искушеница је морала да прође сва послушања.
Пошто је Ратимирка била здрава и способна за сваки рад – прихватала је најтежа послушања. Руске сестре су биле претежно старије и Ратомирка преузима рад са коњима у башти и радионици.
Године 1938. игуманија Диодора одлази за Македонију са 40 сестара и духовником, а осталих 30 остале су у Манастиру Дивљану.
Са собом игуманија Диодора је повела и 8 младих српских сестара, а међу њима и Ратомирку.
Пошто је Манастир Дивљане био сиромашан, а сестара доста, игуманија Диодора је морала да пређе у Македонију, у манастир Свете Пречисте код Кичева. Манастир је био врло богат. Овде је по доласку Ратомирка замонашена добивши име Марина.
Године 1947. основана је Шумадијска епархија и за првог епископа изабран је викарни владика Валеријан Стефановић. Владика је исте године посетио Манастир Благовештење Рудничко.
Старешина Манастира Благовештења Рудничкога
Мати Михаила постаје старешина Манастира Благовештења Рудничкога 2. јула 1948. године.
Живот сестара у Благовештењу без крова над главом, био је претежак. Године 1950. владика Валеријан Стефановић долази у Благовештење, са двојицом свештеника и доводи Чеду Огњановића, предузимача из Крагујеваца, ради обнове великог конака: средстава нема а предузимач тражи много; али почети се мора.
На крају предузимач Чеда прихвати да озида и покрије порушени конак за 300.000 динара.
Временом су и остали радови на конаку завршени и 19. августа 1956 владика Валеријан је освештао конак. Слављу и радости није било краја.
Наредне 1957. године први пут је прослављена храмовна слава Благовести. Идуће 1958. године подигнута је трпезарија у дужини 23 m и освећена на Преображење Господње.
У Благовештењу радови се и даље настављају. Са северне стране, у наставку великог конака, продужен је конак у дужини 25 m. Исти је завршен и освећен 1963. године.
Године 1966. игуманија Михаила полази на ходочашће у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу и другим светињама.
По повратку из Свете Земље, игуманија хаџи-Михаила са сестринством подиже 1967. летњу трпезарију са пекаром у дужини 15 m.
Кроз две године у наставку од пекаре подиже зграду у дужини 17 m кухињу и трпезарију за сестринство као и помоћне просторије.
Радови у Манастиру Благовештењу Рудничком не престају. Године 1970. подигнута је магаза са три гараже а затим и штала дужине 23 m са сењаком.
Конак, који је подигнут 1950. године, чије су таванице биле од коленика са сеном и блатом, требало је реновирати.
Игуманија Михаила доводи 1972. године инжењера Воју Драгића и брата Предрага из Београда, да изграде пројекат да се подигне таваница на великом конаку и стави бетонска плоча.
Предложено је да се над плочом подигне зимска капела и још четири просторије. Владика Сава Вуковић је благословио пројекат и све је ишло по плану. По завршеним радовима владика Сава је осветио капелу уз учешће 50 свештеника.
Пошто је на сали ослабио кров, требало је поставити плочу, и у покровљу подигнуте су сестринске собе и уведено је грејање. Доведен је асфалтни пут до манастира.
Била је најстарија монахиња (80 год. монаштва) и игуманија (68 г.) у СПЦ.
Смрт Упокојила се у Господу 17. децембара 2014. године у својој 97 години.
Сутрадан, 18. децембара Његово преосвештенство епископ шумадијски Г. Јован Младеновић, служио је заупокојену Литургију, а у наставку је служено монашко опело.
Сахрањена је у порти Манастира Благовештења Рудничкога.
Види још
Манастир Благовештење Рудничко Епархија шумадијска
Референце
Категорија:Рођени 1917. Категорија:Умрли 2014. Категорија:Свештенство из Крушевца Категорија:Игуманије Српске православне цркве